Konačno, na ovom blogu- stigli smo do mog omiljenog filma i omiljene komedije svih vremena. Za domaće potrebe preveden kao Dobro došli, Gospodine Čens, mada bi doslovan prevod filma trebao glasiti "Biti tamo". Režiser Hal Ešbi odnosno pisac Kosinski po čijoj noveli je rađen film nije slučajno odabrao ovaj naziv, koji aludira na bitisanje, ogoljeno bitisanje u komplikovanom svetu.
Ovo remek delo ne ostavlja prostora za površnu interpretaciju; svaki njegov element nosi višestruko značenje i zahteva temeljno promišljanje. Film se može tumačiti kao socijalna satira, egzistencijalistička parabola, politički komentar, ali i duboko filozofsko delo koje izaziva publiku na preispitivanje prirode društvene stvarnosti, moći i medija.
U središtu filma je Čens, jednostavan baštovan koji provodi ceo svoj život izolovan u kući bogatog gospodara, skoro potpuno nesvestan načinu funkcionisanja stvarnog društva napolju, osim kroz ekran televizora. Kada slučajnim spletom okolnosti biva ubačen u visoko društvo, njegovi jednostavni, gotovo banalni odgovori bivaju percipirani kao genijalni uvidi u prirodu ekonomije, politike i života. Ova apsurdna situacija podseća na Beketov teatar apsurda, kao i na likove iz dela Ežena Joneskoa, gde se trivijalne izjave pretvaraju u monumentalne istine samo zato što ih izgovara neko ko deluje ozbiljno i važan.
Film nas poziva da preispitamo kako društvo tretira one koje ne razume, a koji su ipak pozicionirani na mestima moći. U tom smislu, Being There je u dijalogu sa filmom Forrest Gump (1994), ali dok je Forest namerno konstruisan kao simpatična figura sa intelektualnim ograničenjima, Čens u Being There deluje kao figura gotovo bez identiteta, bez prošlosti i unutrašnje motivacije. On postaje prazna projekcija na koju društvo postavlja svoja očekivanja i tumačenja, što se može povezati sa konceptima semiotike Rolanda Barthesa, gde se banalne slike preobražavaju u mitove.
U isto vreme, lik Čensa se može direktno povezati sa filozofijom Zen budizma, posebno u njegovom jednostavnom postojanju i nenametljivom ponašanju. Zen uči o prisutnosti u sadašnjem trenutku, odbacivanju intelektualnih konstrukata i vrednovanju jednostavnog iskustva. Čens, sa svojim jednostavnim i iskrenim stavovima, oličenje je zenovske smirenosti – on ne pokušava da razume svet, već ga prihvata takvog kakav jeste. Njegova rečenica "I like to watch (Volim da gledam)" nije samo odraz njegove ograničenosti, već zenovskog pristupa koji naglašava posmatranje bez osuđivanja, prepuštanje trenutku i bivanje u sadašnjosti.
Tematski, film evocira egzistencijalističke dileme o smislu života i identiteta. Uloga koju Čens igra u društvu nije rezultat njegove volje ili svesnog izbora, već slučajnosti i pogrešnih tumačenja. Ovde se može prepoznati uticaj Žan-Pol Sartrovog koncepta "loše vere" (mauvaise foi), gde se individue povinuju ulogama koje im društvo nameće, gubeći sopstvenu autentičnost. Čens je lik koji zapravo nikada nije slobodan da formira svoj identitet jer ne poseduje dovoljno svesnosti o svom mestu u svetu.
Na psihološkom nivou, Being There se može tumačiti kroz prizmu kognitivne disonance, pojma koji je razvio psiholog Leon Festinger. Ljudi u filmu su primorani da racionalizuju Čensovu očiglednu nesposobnost za razumevanje sveta, tumačeći njegove izjave kao duboko mudre jer su nesposobni da se suoče sa kognitivnim disonantnim stanjem koje bi izazvalo priznavanje njegove prirodne naivnosti. Ova pojava je karakteristična u društvu, gde se često projektuju ideje i značenja na ljude koji ne ispunjavaju očekivanja društva, a sve to kako bi se sačuvala slika o racionalnosti društva.
U sferi politike, Being There odražava prirodu medijske manipulacije i političke hipokrizije. Čens postaje simbol efikasnosti jednostavnih i nekomplikovanih poruka, koje u vreme političke krize deluju kao idealne za mase koje traže jednostavna rešenja za kompleksne probleme. Ovaj motiv se može povezati sa radom Noama Čomskog o medijima i propagandi, posebno sa konceptom "proizvoljnog pristanka" (manufacturing consent), gde elita koristi jednostavne, lako razumljive narative kako bi pridobila podršku masa. Čensov uspon do političkog saveta predsednika simbolizuje koliko je jednostavno medijima i publici da stvore narativ koji odgovara njihovim željama, bez obzira na stvarnu kompetenciju osobe koja je u pitanju.
Poređenja se mogu izvesti i sa filmom Stenija Kjubrika Dr. Strangelove (1964), gde se slična satirična kritika društvenih elita koristi kako bi se naglasila nesposobnost političkog establišmenta da se nosi sa realnim problemima sveta. Dok Dr. Strangelove koristi apsurdne situacije da prikaže ludilo hladnoratovske politike, Being There to čini na suptilan način, prikazujući kako društvo i mediji sami sebi stvaraju mitove i figure autoriteta iz nesposobnih, pa čak i nesvesnih pojedinaca.
Čensova jednostavnost, poput zen budističkih učenja, odbacuje složenost intelektualnog sveta i okrenuta je neposrednom iskustvu. Njegova prostodušnost je zapravo oblik mudrosti, jer se ne prepušta buci sveta niti pokušava da kontroliše ono što ne razume. U zenovskim tekstovima se često naglašava da najveća mudrost leži u jednostavnosti i nepristajanju na potrebu da se "zna" ili "kontroliše".
Posebno zanimljiv je poslednji kadar filma, u kojem Čens, simbolično, hoda po vodi, sugerišući da je on možda figura mesije, ili pak samo odraz potpune slepe vere društva u mitove koje samo stvara. Ovaj nadrealni element uvodi film u domen filozofske fantastike, gde stvarnost i iluzija postaju nejasno razgraničene.
Reference:
Jean-Paul Sartre, L'être et le néant (1943) – Koncept "loše vere" (mauvaise foi), gde pojedinci preuzimaju uloge koje im društvo nameće, gubeći sopstvenu autentičnost.
Roland Barthes, Mythologies (1957) – Teorija semiotike i mitova, u kojoj trivijalne slike i izjave postaju nosioci ideološkog značenja, kao u slučaju Čensovih izjava koje se tumače kao mudrost.
Leon Festinger, A Theory of Cognitive Dissonance (1957) – Koncept kognitivne disonance, gde ljudi racionalizuju konflikte između stvarnosti i svojih verovanja, kao što likovi u filmu opravdavaju Čensovu prostodušnost.
Noam Chomsky, Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass Media (1988) – Koncept "proizvoljnog pristanka", gde elita koristi medije i jednostavne poruke kako bi pridobila podršku masa, što se vidi u filmu kroz Čensovu popularnost.
Roger Ebert, recenzija filma Being There (1979) – Ebertova kritika o dvosmislenosti Čensovog lika i napetosti između komedije i tragedije u filmu.
Stanley Kubrick, Dr. Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb (1964) – Satirična kritika političkog establišmenta, koja ima tematske sličnosti sa Being There, naročito u pogledu nesposobnosti elita.
Vladimir Tomić, Razneseni Svemir, Oblak Kaktusa
Нема коментара:
Постави коментар