 |
| Claude Lorrain - "Ascanius Shooting the Stag of Sylvia", wikimedia commons. |
„Solomon kaže: Nema ničeg novog pod suncem. Kao što je Platon zamišljao da je svo znanje samo sećanje, tako i Solomon donosi svoj sud, da je svaka novina ništa drugo do zaborav.”
Ovaj citat pojavljuje se u Borhesovoj priči "Besmrtnik"
Kada govorimo o duši, često se vraćamo na filozofska dela koja su oblikovala naše razumevanje svesti, znanja i egzistencije. U prvom delu ove rasprave, osvrnuli smo se na biljke i njihovu moguću sposobnost da osećaju bol kao i Aristotelovo shvatanje pojma duše, ali ovaj drugi deo vodi nas kroz dublje razmatranje duše iz perspektive Platonove teorije anamneze i njenog odnosa prema patnji i znanju. Platonova anamneza predstavlja jedno od najdubljih filozofskih razmatranja o prirodi znanja, postavljajući pitanje o poreklu duše, njenom sećanju na svet ideja, i procesu ponovnog otkrivanja istine.
Prema Platonu, duša je besmrtna i postojala je pre nego što je ušla u telo. U svetu ideja, duša je imala pristup apsolutnim istinama – formama koje su večne i nepromenljive. Sve što znamo i možemo spoznati već je sadržano u našoj duši, a učenje je proces sećanja na te večne istine.
Platon ovo najjasnije izlaže u dijalogu "Menon", gde Sokrat kroz niz pitanja vodi neobrazovanog roba do matematičkog rešenja, pokazujući da rob nije naučio ništa novo, već se samo prisetio onoga što je njegova duša već znala[1].
Ova teorija otvara pitanje o prirodi znanja i patnje. Ako je duša večna i nosi znanje iz sveta ideja, zašto onda patimo? Platonova anamneza sugeriše da je patnja rezultat odvojenosti duše od svog pravog porekla. Kada zaboravimo na svet ideja, kada smo uronjeni u prolazne aspekte fizičkog sveta, mi gubimo dodir sa istinom. Patnja, prema ovoj perspektivi, nije samo fizička ili emotivna, već metafizička – dolazi iz neznanja.
 |
| Peter Paul Rubens - "Hercules and Omphale", wikimedia commons |
Ovo neznanje je odvojenost od večnih formi pravednosti, dobrote i lepote[2].
U svetlu moderne filozofske misli, poput panpsihizma, koji tvrdi da je svest fundamentalna karakteristika svega što postoji, Platonova anamneza pruža dodatnu dimenziju za razumevanje duše i svesti. Da li bi Platon danas, suočen sa teorijama o sveopštoj svesti, rekao da sva bića nose u sebi znanje o svetu ideja? Možda je patnja, koju možemo posmatrati kao univerzalni fenomen, deo dubljeg procesa sećanja duše na svoje poreklo, na svoje božansko znanje.
Anamneza je, dakle, proces otkrivanja unutrašnje istine, istine koja je već u nama. Sokratova metoda majeutike – metoda "porađanja" ideja – ne podrazumeva prenošenje spoljašnjih informacija, već pomaže sagovorniku da se priseti onoga što već zna.
Svako poseduje to unutrašnje znanje, ali ne umeju svi da ga prepoznaju ili prizovu[3].
Ovaj proces je spor i težak, ispunjen iskušenjima i patnjom, ali njegov konačni cilj je oslobađanje duše i povratak istini.
Platonov dualizam između sveta čula i sveta ideja stavlja naglasak na patnju kao simptom ljudskog postojanja u prolaznom svetu. Dokle god smo vezani za čulnu stvarnost, prolazne stvari koje se menjaju i nestaju, mi ne možemo u potpunosti shvatiti večne forme.
Samo kroz anamnezu možemo transcendirati te prolazne forme i postići istinsko znanje o svetu ideja[4].
Moderna nauka i filozofija možda se bave biološkim ili neurološkim aspektima patnje, ali Platon nas podseća da patnja ima metafizičku dimenziju. Ona je deo naše potrage za istinom. Kako duša priziva izgubljeno znanje, ona se suočava sa kontradiktornostima i ograničenjima fizičkog sveta. Patnja je, na neki način, znak da smo udaljeni od istinske spoznaje, ali i podsticaj da nastavimo potragu za sećanjem na večne istine.
Ako duša sadrži znanje o pravdi, lepoti i dobru, patnja postaje neizbežna kada živimo u svetu nepravde, ružnoće i zla. Platon bi danas verovatno rekao da je ključ za oslobađanje od patnje upravo u podsećanju na ono što već znamo – na univerzalne forme koje oblikuju našu egzistenciju.
Naše nezadovoljstvo svetom ne dolazi iz same prirode postojanja, već iz našeg zaborava, iz nesposobnosti da prepoznamo pravu prirodu stvari[5].
 |
| Nicolas Poussin - "La mort de Germanicus", wikimedia commons. |
Patnja je, dakle, proces buđenja. Kroz patnju, duša se podseća da postoji nešto izvan prolaznog sveta – nešto večno, istinito i dobro. Ovo podsećanje može biti bolno, jer nas suočava sa našim ograničenjima, ali je i neophodno za postizanje spoznaje. Sokrat bi rekao da filozofija počinje upravo u trenutku kada prepoznamo da ne znamo ono što smo mislili da znamo, i da je naš zadatak da prizovemo to zaboravljeno znanje.
Platonova teorija anamneze, zajedno sa modernim shvatanjima svesti, poziva nas da preispitamo prirodu našeg znanja, patnje i postojanja. Da li patimo jer smo zaboravili istinsku prirodu sveta? I može li sećanjе na te istine doneti oslobađanje?
Reference iz drugog dela o Platonovoj anamnezi:
1. Fine, Gail. Plato on Knowledge and Forms: Selected Essays. Oxford University Press, 2003.
Chappell, Timothy. "Plato’s Theory of Forms." Stanford Encyclopedia of Philosophy, 2005, https://plato.stanford.edu/entries/plato-forms/.
2. Fine, Gail. The Possibility of Inquiry: Meno's Paradox from Socrates to Sextus. Oxford University Press, 2014.
3. Reeve, C.D.C. Plato's Meno. Hackett Publishing Company, 2006.
4. Dorter, Kenneth. Form and Good in Plato's Eleatic Dialogues. University of California Press, 1994.
5. Scott, Dominic. Recollection and Experience: Plato's Theory of Learning and its Successors. Cambridge University Press, 1995.
Dodatne reference iz prvog dela o biljkama:
Gagliano, Monica. Thus Spoke the Plant. Berkeley: North Atlantic Books, 2018.
Trewavas, Anthony. "Aspects of Plant Intelligence." Annals of Botany, vol. 92, no. 1, 2003, pp. 1-20.
Marder, Michael. Thinking Plants: Philosophy of Plant Life. Columbia University Press, 2013.
Vladimir Tomić, Razneseni Svemir,Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment