Šta je vreme: Bergsonov vrtlog trajanja (Deo prvi)

 

Anri Bergson sa svojom ćerkom, izvor slike wikimedia commons

Filozof Anri Bergson (1859-1941), ostavio je dubok trag u filozofiji, posebno kroz svoja promišljanja o pojmu vremena. Ono što je zanimljivo kod Bergsona jeste da je svojom filozofijom prkosio tadašnjem naučnom i filozofskom establišmentu. Poznat je po konceptu trajanja (fr. durée), ideji koja redefiniše kako razumemo vreme, legendarnoj debati sa Albertom Ajnštajnom i puno drugih stvari. On je tvrdio da se u subjektivnom osećaju vremena zapravo krije prava priroda vremena, dok je ono što naučnici mere sekundama i minutama vrsta konstrukta koji ne uspeva da uhvati istinsku suštinu vremena. Bergsonova filozofija je način mišljenja vremena kao nečega što je fluidno, neprekidno, i što se ne može uhvatiti ili analizirati pomoću racionalnih ili matematičkih metoda.

Vreme se obično posmatralo kao niz diskretnih momenata koji se mogu meriti, numerisati i analizirati. U ovom kontekstu, nauka je posmatrala vreme kao nešto spoljašnje i objektivno, što se može pratiti i izmeriti instrumentima. Na primer, Ajnštajnova teorija relativiteta, iako odbacuje klasično Njutnovo apsolutno vreme, pruža precizne matematičke opise kako vreme zavisi od brzine i prostora. To je ono što zovemo fizičkim vremenom. Ali za Bergsona, fizičko vreme, kao niz tačaka u prostoru, nije vreme koje mi zaista doživljavamo. Umesto toga, pravo vreme je vreme unutrašnje svesti – ono što on naziva trajanjem. Ono je neprekidni tok koji se ne može podeliti na tačke ili trenutke, jer je njegova priroda kvalitativna, a ne kvantitativna.

 

Salvador Dali, upornost sećanja, izvor slike: wikimedia commons.

Ključna razlika koju Bergson uvodi jeste ta da naučno vreme pretvara vreme u niz statičnih trenutaka, dok trajanje predstavlja kontinuirani tok iskustva. Trajanje nije samo subjektivni osećaj vremena, već potpuno drugačiji koncept vremena. Umesto da ga analiziramo kao linearnu sekvencu trenutaka, trajanje je nešto što se oseća iznutra, i ne može se smestiti u okvire matematike ili mehanike. Ono je stalna promena. U trajnom vremenu, sadašnji trenutak ne prestaje da postoji kada pređe u prošlost, već se prošlost, sadašnjost i budućnost međusobno prožimaju u neprekidnom toku.

Ova Bergsonova tvrdnja je radikalna jer nas poziva da preispitamo same temelje našeg razumevanja stvarnosti. Kada posmatramo vreme kao niz trenutaka, gubimo osećaj za njegovu pravu prirodu. Za Bergsona, stvarnost se ne može razumeti kao fiksirana serija događaja, već kao dinamični proces stalne egzistencije i promena. Ovaj pristup otkriva nepredvidivu, kreativnu dimenziju vremena. Dok naučno vreme može opisati kako svet funkcioniše u fizičkom smislu, ono promašuje složenost stvarnog, proživljenog iskustva.

 

Anri Matis, Ples, izvor slike: wikimedia commons

Bergsonova kritika naučnog vremena zapravo je dublja nego što izgleda. On tvrdi da nauka, pokušavajući da razume vreme, u stvari zamrzava njegovu pravu prirodu. Uzmimo za primer film – ako film pauziramo u svakom trenutku, dobijamo niz statičnih slika. Ali te slike ne predstavljaju pravi film, jer ne hvataju kretanje koje je srž filma. Slično tome, nauka hvata "slike" vremena, dok pravi, tekući tok vremena izmiče takvoj analizi.

Još jedna važna ideja koju Bergson uvodi jeste da ne možemo razumeti vreme kroz konceptualne okvire. On uvodi intuiciju kao metod za razumevanje trajanja. Prema Bergsonu, razum i naučna analiza su korisni za praktične svrhe, ali ne mogu dokučiti suštinu stvarnosti. Intuicija je, za njega, neposredan uvid u tok života, koji izbegava zamke statičke analize. Ona nam omogućava da doživimo vreme onako kako ga zaista osećamo – kao neprekidnu, živu realnost koja nije ograničena na brojeve i sekunde.

Debata sa Ajnštajnom pokazuje koliko su različiti pristupi ova dva uma. Ajnštajn, sa svoje strane, nije bio potpuno nesvestan subjektivnih aspekata vremena, ali je insistirao da naučno vreme mora biti objektivno merljivo. Ajnštajnova teorija relativiteta pokazuje da se vreme može usporiti ili ubrzati u zavisnosti od kretanja objekata kroz prostor, ali to i dalje ostaje fizičko vreme, ono što se može izračunati i predvideti. Bergson, međutim, tvrdi da čak i ova relativnost vremena promašuje suštinu. Njegova kritika Ajnštajna nije bila usmerena protiv naučne teorije relativiteta, već protiv ograničenja takvog matematičkog razumevanja vremena.

Filozof Žil Dilez je u 20. veku oživeo Bergsonovu filozofiju, ističući koliko je njegov koncept trajanja relevantan za savremene filozofske rasprave. Dilez naglašava da Bergsonov pojam multipliciteta pruža ključ za razumevanje ne samo vremena, već i realnosti u celini. Prema Dilezu, Bergson nam pokazuje da je stvarnost stalno u procesu postajanja, a ne nešto što se može fiksirati u nepokretne kategorije. „Vreme nije nešto što prolazi mimo nas; mi smo deo tog vremena, jer mi sami smo trajanje,“ piše Dilez u svom delu Bergsonizam. Ova ideja je od suštinske važnosti za savremenu filozofiju, jer ona otkriva kako stvarnost i vreme uvek nose element neizvesnosti i kreativnosti.

Savremene naučne discipline, kao što su kvantna fizika i teorija haosa, ukazuju na slične fenomene – svet nije statičan i predvidiv, već je fluidan i neuhvatljiv, baš kao što je Bergson tvrdio. U takvom svetu, vreme više nije kontrolisano, već neprekidno menja svoj tok. Bergsonovo insistiranje na intuitivnom razumevanju vremena stoga postaje sve aktuelnije, jer nam pomaže da dublje shvatimo realnost u kojoj živimo, onu koja je daleko složenija od matematičkih modela.

Ukratko, ono što Bergson donosi filozofiji vremena jeste nova perspektiva koja se temelji na životnom iskustvu i intuitivnom uvidu, a ne na mehaničkim ili matematičkim modelima. On nas podseća da je stvarnost mnogo složenija i bogatija nego što se može uhvatiti merenjima, te da vreme nije samo ono što pokazuje sat, već nešto što nosi dublju, kvalitativnu dimenziju našeg postojanja. 

Kraj ovog dela bloga, završavamo jednim citatom Bergsona.

- Istina je da mi brojimo uzastopne trenutke trajanja i da nam se vreme, po svojim odnosima s brojem, pokazuje najpre kao merljiva veličina, sasvim analogna prostoru. Ali, ovde treba napraviti važnu distinkciju. Kažem, na primer, da je protekao minut, a pod tim mislim da je klatno, otkucavajući sekunde, izvelo šezdeset oscilacija. Ako svih tih šezdeset oscillacija sebi predočim odjednom i jednom jedinom apercepcijom duha ja po hipotezi isključujem ideju o uzastopnosti, mislim ne na šezdeset otkucaja koji se smenjuju, već na šezdeset tačaka jedne čvrste linije od kojih svaka takoreći simbolizuje jednu oscilaciju klatna.

Ako, pak, želim da sebi tih šezdeset oscilacija predočim uzastopno, a ništa ne menjajući u načinu njihova stvaranja u prostoru moraću da mislim na svaku oscilaciju isključujući sećanje na prethodnu, jer prostor o njoj ne čuva nikakav trag, međutim, baš zbog toga ja ću sebe osuditi da neprestano ostanem u sadašnjosti i odreći ću se toga da mislim uzastopnost ili trajanje. Ako, napokon, zadržim, spojeno sa slikom sadašnje oscilacije, sećanje na oscilaciju koja joj je prethodila, desiće se jedno od dvoga:

 

1)ili ću dve slike staviti jednu do druge, pa ćemo se tako vratiti na našu prvu hipotezu ili ću
2) Ili ću ih primetiti jednu u drugoj, kako se prožimaju i među sobom organizuju kao note neke melodije, obrazujući ono što cemo nazvati nejasnom ili kvalitativnom množinom, a što nema nikakve sličnosti sa brojem:

Tako ću dobiti sliku čistog trajanja, ali ću se, takođe, potpuno osloboditi ideje o homogenoj sredini ili o merljivom kvantitetu.

 

Citat iz dela "Trajanje i sloboda volje"

Frančesko de Rosi, Kairos, izvor slike: wikimedia commons

 Literatura:

Anri Bergson - Stvaralačka evolucija, Algoritam. (Original: L'Évolution créatrice)

Anri Bergson - Trajanje i istovremenost (Original: Durée et simultanéité)

Žil Dilez - Bergsonizam, Factum izdavaštvo, 2015.

 

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa