Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
Nemirne muze i crveni tornjevi: Slike Đorđa de Kirika
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
ARHIVA STAROG OBLAKA KAKTUSAČitate arhivsku verziju teksta sa starog Blogger izdanja. Aktivna i uređena verzija Oblaka Kaktusa sada je na sajtu oblakkaktusa.com.
Kako bi izgledao svet kad bi sve stalo i ostale samo senke, zaglavljene u jednoj večitoj popodnevnoj tišini? Da li bismo, u toj čudnoj tišini, pronašli sebe ili bi nas proganjale slike koje de Kiriko naziva misterijama koje niko ne može rešiti? Đorđo de Kiriko, italijanski umetnik grčkog porekla, istraživao je upravo ove granice između stvarnog i onog što se sneva, otvarajući vrata u svet koji je toliko poznat, a ipak neuhvatljiv.
Rođen 1888. godine u Volosu, gradu koji nosi arhetipski miris antičke Grčke, de Kiriko je rastao okružen mitovima, misterijama i tragovima prošlih vremena. Njegov umetnički izraz osim što je rezultat talenta, reflektuje duboku fascinaciju autora pitanjem prolaznosti, neizbežnosti smrti i metafizičkog osećaja usamljenosti.
Svoja dela nije smatrao "lepim" u tradicionalnom smislu, već ih je opisivao kao produkte onih neuhvatljivih trenutaka kad „stvari otkrivaju svoje tajne” (1).
Po njegovim rečima, umetnost je proces otkrivanja senki stvarnosti – onih skrivenih značenja koja običan život često potiskuje.
Jedan od ključnih primera de Kirikove umetničke misli nalazi se u slici „Misterija i melanholija jedne ulice”, koja je moje omiljeno slikarsko delo svih vremena. Ova slika daleko je od jednostavnog prikaza devojčice koja trči ulicom; to je scena koja odiše tišinom koja može da proguta posmatrača.
Misterija i melanholija ulice, Đorđa de Kiriko, izvor slike: wikimedia
Devojčica kao da trči ka nepoznatom predmetu, dok iza ugla vreba duga senka, podsećajući nas na naše podsvesne strahove i na to da svaka nepoznata ulica može biti poziv ka introspektivnom ambisu. Arhitektura trgova, izdužene senke i usamljeni trgovi kao da pitaju – da li smo zaista sami u ovoj tišini ili je ona samo maska iza koje vreba nepoznato? (2)
Umetnik se često povlačio u introspektivno stanje i verovao je da umetnost ne sme biti površna, već da mora dotaknuti dublje slojeve svesti. Slika „Uznemirujuće muze” oličava upravo tu dualnost kreativnosti i njenog opterećenja. Figure muza prikazane su nepomično, gotovo beživotno, stojeći u nemirnom svetu tišine i tajanstva. Ove muze, umesto da budu inspiracija, deluju kao simboličke figure - nepomične i odsutne.
Uznemirujuće muze, Đorđo de Kiriko, izvor slike.wimedia commons
De Kiriko nam ovde nudi introspektivnu refleksiju o umetničkoj inspiraciji kao opterećenju; umetnost, kaže, često „mora da dođe iz usamljenosti, iz unutrašnjeg nemira” (3).
Još jedan ključni element de Kirikovog rada leži u slici „Crveni toranj”. Ovaj toranj je statičan, izolovan u polu-praznom prostoru, njegova boja je intenzivna i strana, odskače od sive i tamne pozadine. Za de Kirika, toranj nije samo arhitektonska struktura, već metafora za usamljenost i traganje za smislom u svetu bez odgovora. Crveni toranj, svojom samotnošću i izolovanošću, predstavlja umetnikov lični svet, čvrst i otporan, ali neotkriven.
Crveni toranj, Đorđo de Kiriko, izvor slike: wikimedia commons
On je „spomenik unutrašnjeg ja” i izolovan od sveta, poput zagonetke čije rešenje leži izvan našeg dosega (4).
„Veliki metafizičar,” jedno od zagonetnijih de Kirikovih dela, prikazuje figuru bez lica, hladnu i daleku. Ova statična figura nema ličnost, nema izraza, i deluje poput senke misli koju nismo u stanju da uhvatimo. Figura je oličenje de Kirikovih istraživanja o identitetu i filozofiji. Da li smo mi zaista ono što mislimo da jesmo ili samo projektujemo slike koje menjamo poput maski?
Đođre de Kiriko, Veliki metafizičar, izvor slike: wikimedia commons
De Kiriko ovde postavlja univerzalno pitanje: da li je sve što znamo o sebi samo privid iza kojeg leži prava suština koju nikada nećemo razumeti (5).
De Kirikovo stvaralaštvo prevazilazi puko vizuelno iskustvo; ono je artistička, meditativna putešestvija, poziv na introspekciju i preispitivanje suštine postojanja. Njegove slike nisu samo umetnička dela već vizuelne meditacije o životu, inspirisane Ničeovom idejom da „sve duboke stvari moraju biti pokrivene maskama.”. Njegov rad nije uvek bio dobro prihvaćen od strane savremenika, a nadrealisti, koji su ga u početku obožavali, kasnije su ga kritikovali zbog prelaska na klasičniji stil. Međutim, umetnik nije mario za kritičare ni za konvencije. Verovao je u umetnost kao u iskren izraz umetnika, nevezan za norme i očekivanja.„Ako slušate kritičare,” rekao je, „nikada nećete stvoriti ništa što ima vrednost.”
Literatura:
1. Fondacija Đorđo i Isa de Kiriko. Biografija. Fondazione Giorgio e Isa de Chirico.
2. Rivoseki, Valerio. (1987). De Kiriko, Đorđe. Italijanska enciklopedija (na italijanskom).
3. Anisija Besera. De Kiriko (PDF). marsilioeditori.it (na italijanskom).
4. Hasal, Daglas. (2020). Umetnost Đorđa de Kirika: Modernista koji se vratio zanatskom radu.
5. Holcej, Magdalena. Đorđe de Kiriko. Keln: Taschen, 2005.
Razneseni svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Podrži naš blog!
Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić
Slušamo lažne vesti Gledamo nestvarnu imitaciju stvarnosti Život predajemo drugima jer kao da i nije naš Čujemo lošu vest o nekom davnom prijatelju i pustimo suze koje sakrivamo od svih Da samo pomislimo da ozbiljno mislimo odmah nas bude strah U licima ljudi vidimo nepoverenje a iz srca njihovih osećamo stid Čak i prećutno dogovaramo se da ne kažemo golu istinu ne zato što je ne znamo već zato što je očigledna glupa nepotrebna a potrebna Mi ne znamo ko smo a znamo ponekad grad kišu sunce noć i slutimo sudbinu Velike vojske mrtvih pevaju marševe pod svakim našim korakom Valar Morghulis 1 – Valar Dohaeris! 2 Vičemo i otpozdravljamo Vladimir Tomić · Razneseni svemir (Obla...
Nisi sama Ti si moja sestra i moj najbolji prijatelj Ovo je tvoja pesma Pesma onih koji su prijatelji drveća, šuma i velikih mora nad kojima sija Mesec koji ništa ne traži Stare slike tvoje dečje radosti nisu izgubljene I tvoja krila nikada nisu bila slomljena Niti će ih iko ikada moći oteti U tvom plesu je skrivena žar-ptica Tvoji koraci prate ritam tajnog grada Koji se krije iza svakog žbuna iza svake kuće i svakog prozora U imenu koje sam ti nekad poklonio i smislio za tebe je ime zvezde koja pada na lica putnika da im osvetli put Da povede u preporod i povratak radosti Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa), posvećeno Marijani, Tajni grad, Hajdučki rastanak , 8. 11. 2021.
U sumrak ćemo poći Možda daleko od svih Sami kroz oblačni odsjaj Možda i blizu svih onih ljudi što ih nikada videli nismo A uvek su tu kraj svih onih prozora obojenih čekanjem i slutnjama Možda ćemo videti srebrne mostove i zlatni grad koji se sakrio duboko ispod maglene planine Možda ćemo obilaziti oko svih onih kuća u kojima se skrivaju napuštena deca Igraju žmurke u čast nadolazeće noći Čupaju žbunje i lišća I zovu nas "Čudaci" Svaki autobus postaće bus-čekanja Na vazda besciljnom putu večitog svetskog kretanja Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa Fotografija: Milica More Milovanović 22. 2. 2023 I Одлазићемо на мостове Да посматрамо људе, И ужурбане Аутомобиле који одлазе на Места која се не померају И не могу побећи- Крајње бесмислено. Хиљаду прича Радничке класе Коју на овом свету Може да утеши једино музика И град под светлом Младог месеца Заједно као велики Хор воде кораке у Рита...
Коментари
Постави коментар