Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
Nemirne muze i crveni tornjevi: Slike Đorđa de Kirika
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
ARHIVA STAROG OBLAKA KAKTUSAČitate arhivsku verziju teksta sa starog Blogger izdanja. Aktivna i uređena verzija Oblaka Kaktusa sada je na sajtu oblakkaktusa.com.
Kako bi izgledao svet kad bi sve stalo i ostale samo senke, zaglavljene u jednoj večitoj popodnevnoj tišini? Da li bismo, u toj čudnoj tišini, pronašli sebe ili bi nas proganjale slike koje de Kiriko naziva misterijama koje niko ne može rešiti? Đorđo de Kiriko, italijanski umetnik grčkog porekla, istraživao je upravo ove granice između stvarnog i onog što se sneva, otvarajući vrata u svet koji je toliko poznat, a ipak neuhvatljiv.
Rođen 1888. godine u Volosu, gradu koji nosi arhetipski miris antičke Grčke, de Kiriko je rastao okružen mitovima, misterijama i tragovima prošlih vremena. Njegov umetnički izraz osim što je rezultat talenta, reflektuje duboku fascinaciju autora pitanjem prolaznosti, neizbežnosti smrti i metafizičkog osećaja usamljenosti.
Svoja dela nije smatrao "lepim" u tradicionalnom smislu, već ih je opisivao kao produkte onih neuhvatljivih trenutaka kad „stvari otkrivaju svoje tajne” (1).
Po njegovim rečima, umetnost je proces otkrivanja senki stvarnosti – onih skrivenih značenja koja običan život često potiskuje.
Jedan od ključnih primera de Kirikove umetničke misli nalazi se u slici „Misterija i melanholija jedne ulice”, koja je moje omiljeno slikarsko delo svih vremena. Ova slika daleko je od jednostavnog prikaza devojčice koja trči ulicom; to je scena koja odiše tišinom koja može da proguta posmatrača.
Misterija i melanholija ulice, Đorđa de Kiriko, izvor slike: wikimedia
Devojčica kao da trči ka nepoznatom predmetu, dok iza ugla vreba duga senka, podsećajući nas na naše podsvesne strahove i na to da svaka nepoznata ulica može biti poziv ka introspektivnom ambisu. Arhitektura trgova, izdužene senke i usamljeni trgovi kao da pitaju – da li smo zaista sami u ovoj tišini ili je ona samo maska iza koje vreba nepoznato? (2)
Umetnik se često povlačio u introspektivno stanje i verovao je da umetnost ne sme biti površna, već da mora dotaknuti dublje slojeve svesti. Slika „Uznemirujuće muze” oličava upravo tu dualnost kreativnosti i njenog opterećenja. Figure muza prikazane su nepomično, gotovo beživotno, stojeći u nemirnom svetu tišine i tajanstva. Ove muze, umesto da budu inspiracija, deluju kao simboličke figure - nepomične i odsutne.
Uznemirujuće muze, Đorđo de Kiriko, izvor slike.wimedia commons
De Kiriko nam ovde nudi introspektivnu refleksiju o umetničkoj inspiraciji kao opterećenju; umetnost, kaže, često „mora da dođe iz usamljenosti, iz unutrašnjeg nemira” (3).
Još jedan ključni element de Kirikovog rada leži u slici „Crveni toranj”. Ovaj toranj je statičan, izolovan u polu-praznom prostoru, njegova boja je intenzivna i strana, odskače od sive i tamne pozadine. Za de Kirika, toranj nije samo arhitektonska struktura, već metafora za usamljenost i traganje za smislom u svetu bez odgovora. Crveni toranj, svojom samotnošću i izolovanošću, predstavlja umetnikov lični svet, čvrst i otporan, ali neotkriven.
Crveni toranj, Đorđo de Kiriko, izvor slike: wikimedia commons
On je „spomenik unutrašnjeg ja” i izolovan od sveta, poput zagonetke čije rešenje leži izvan našeg dosega (4).
„Veliki metafizičar,” jedno od zagonetnijih de Kirikovih dela, prikazuje figuru bez lica, hladnu i daleku. Ova statična figura nema ličnost, nema izraza, i deluje poput senke misli koju nismo u stanju da uhvatimo. Figura je oličenje de Kirikovih istraživanja o identitetu i filozofiji. Da li smo mi zaista ono što mislimo da jesmo ili samo projektujemo slike koje menjamo poput maski?
Đođre de Kiriko, Veliki metafizičar, izvor slike: wikimedia commons
De Kiriko ovde postavlja univerzalno pitanje: da li je sve što znamo o sebi samo privid iza kojeg leži prava suština koju nikada nećemo razumeti (5).
De Kirikovo stvaralaštvo prevazilazi puko vizuelno iskustvo; ono je artistička, meditativna putešestvija, poziv na introspekciju i preispitivanje suštine postojanja. Njegove slike nisu samo umetnička dela već vizuelne meditacije o životu, inspirisane Ničeovom idejom da „sve duboke stvari moraju biti pokrivene maskama.”. Njegov rad nije uvek bio dobro prihvaćen od strane savremenika, a nadrealisti, koji su ga u početku obožavali, kasnije su ga kritikovali zbog prelaska na klasičniji stil. Međutim, umetnik nije mario za kritičare ni za konvencije. Verovao je u umetnost kao u iskren izraz umetnika, nevezan za norme i očekivanja.„Ako slušate kritičare,” rekao je, „nikada nećete stvoriti ništa što ima vrednost.”
Literatura:
1. Fondacija Đorđo i Isa de Kiriko. Biografija. Fondazione Giorgio e Isa de Chirico.
2. Rivoseki, Valerio. (1987). De Kiriko, Đorđe. Italijanska enciklopedija (na italijanskom).
3. Anisija Besera. De Kiriko (PDF). marsilioeditori.it (na italijanskom).
4. Hasal, Daglas. (2020). Umetnost Đorđa de Kirika: Modernista koji se vratio zanatskom radu.
5. Holcej, Magdalena. Đorđe de Kiriko. Keln: Taschen, 2005.
Razneseni svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Podrži naš blog!
Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić
Filipino Lipi, konfrontacija Apostola Pavla i Petra sa Simonom Magom, izvor slike: wikimedia commos Priča „Simon Čudotvorac“ iz zbirke Enciklopedija mrtvih Danila Kiša priča je o sukobu ideja, o sudaru vere i sumnje, o ljudskoj težnji da spozna istinu izvan granica nasledne, obavezujuće istine. Kiš, majstor literarne preciznosti, u Simona ugrađuje sve ljudske kontradikcije – radoznalost i opsenarstvo, slobodu i greh, filozofiju i akrobaciju. Njegova pojava, s minđušom u obliku zmije koja guta sopstveni rep, postavlja nas pred pitanje: da li je svet večno zarobljen u ciklusu stvaranja i uništenja, vere i obmane? Simon, lutalica i čudotvorac, javlja se na „prašnjavim putovima koji presecaju Samariju“ (1) sedamnaest godina posle smrti Isusa Nazarećanina. Njegov izgled već nosi naznaku mita: „Jedno mu je oko bilo veće od drugog, što je davalo njegovom licu pomalo sarkastičan izraz.“ (2) U levom uvu nosi minđušu uroborosa, simbola beskonačnog ciklusa, dok se opasuje lanenim konopcem...
Personifikacija Aresa, digitalna obrada, Lili Blues „ Sva ratna taktika zasniva se na obmani. Stoga, kada možemo da napadnemo, treba da izgledamo kao da ne možemo; kada koristimo svoje snage, treba da delujemo kao da smo neaktivni; kada smo blizu, moramo uveriti neprijatelja da smo daleko; kada smo daleko, moramo ga uveriti da smo blizu.“ ― Sun Cu, Umeće ratovanja „Neka tvoji planovi budu tamni i neprobojni kao noć, a kada se pokreneš, udari kao grom.“ ― Sun Cu, Umeće ratovanja „Vrhovna veština ratovanja je pokoriti neprijatelja bez borbe.“ ― Sun Cu, Umeće ratovanja Istorija, koja nas nažalost skoro nikad ništa ne nauči- govori nam da mir, često veličan kao najuzvišeniji ideal, ume da bude savršen instrument manipulacije. Vladari i političke elite nebrojeno puta su koristili retoriku mira kako bi prikrili svoje prave namere, pripremili teren za ratove ili stvorili iluziju stabilnosti. Ovaj obrazac, koji se ponavlja vekovima, imao je razorne posledice i oblikovao sudbine čitavih naroda...
Interlocutor : Vladimire, ti si se dugo bavio stvarima kao što su: filozofija, književnost, psihologija i razne druge teme. Zanima me kako vidiš bavljenje filozofijom, u sadašnjem, savremenom trenutku? Vladimir : Prvo, da naglasim da se trudim izbegavati uopštavanja bilo koje vrste. Ono što za mene predstavlja filozofija, ne mora to isto predstavljati i za druge ljude ili neke grupe ljudi. Mogu govoriti jedino u smislu nekog mog puta ili nekih mojih viđenja, ali insistiram na tome da svako gradi svoj put, kao i da je moguće da u bilo čemu što ću reći grešim. Moje shvatanje filozofije i bavljenja filozofijom u sadašnjem trenutku tiče se u mnogome ljudske potrebe za kritičkim mišljenjem. Smatram da je filozofija sama po sebi jedna „čudesna zemlja“ (metaforički rečeno). Kao takva „čudesna zemlja“ ili „svet čudesa“ ona nas, između ostalog, natera da razmišljama o sebi i svetu oko nas na način da preispitujemo stvari koje smo uzimali prethodno zdravo za gotovo ili neke druge stvari koje mo...
Коментари
Постави коментар