Nemirne muze i crveni tornjevi: Slike Đorđa de Kirika

 

Pesma ljubavi, Đorđo de Kiriko, 1914,izvor slike wikimedia

Kako bi izgledao svet kad bi sve stalo i ostale samo senke, zaglavljene u jednoj večitoj popodnevnoj tišini? Da li bismo, u toj čudnoj tišini, pronašli sebe ili bi nas proganjale slike koje de Kiriko naziva misterijama koje niko ne može rešiti? Đorđo de Kiriko, italijanski umetnik grčkog porekla, istraživao je upravo ove granice između stvarnog i onog što se sneva, otvarajući vrata u svet koji je toliko poznat, a ipak neuhvatljiv.

Rođen 1888. godine u Volosu, gradu koji nosi arhetipski miris antičke Grčke, de Kiriko je rastao okružen mitovima, misterijama i tragovima prošlih vremena. Njegov umetnički izraz osim što je rezultat talenta, reflektuje duboku fascinaciju autora pitanjem prolaznosti, neizbežnosti smrti i metafizičkog osećaja usamljenosti. 

Svoja dela nije smatrao "lepim" u tradicionalnom smislu, već ih je opisivao kao produkte onih neuhvatljivih trenutaka kad „stvari otkrivaju svoje tajne” (1). 

Po njegovim rečima, umetnost je proces otkrivanja senki stvarnosti – onih skrivenih značenja koja običan život često potiskuje.

Jedan od ključnih primera de Kirikove umetničke misli nalazi se u slici „Misterija i melanholija jedne ulice”, koja je moje omiljeno slikarsko delo svih vremena. Ova slika daleko je od jednostavnog prikaza devojčice koja trči ulicom; to je scena koja odiše tišinom koja može da proguta posmatrača.

Misterija i melanholija ulice, Đorđa de Kiriko, izvor slike: wikimedia

Devojčica kao da trči ka nepoznatom predmetu, dok iza ugla vreba duga senka, podsećajući nas na naše podsvesne strahove i na to da svaka nepoznata ulica može biti poziv ka introspektivnom ambisu. Arhitektura trgova, izdužene senke i usamljeni trgovi kao da pitaju – da li smo zaista sami u ovoj tišini ili je ona samo maska iza koje vreba nepoznato? (2)

Umetnik se često povlačio u introspektivno stanje i verovao je da umetnost ne sme biti površna, već da mora dotaknuti dublje slojeve svesti. Slika „Uznemirujuće muze” oličava upravo tu dualnost kreativnosti i njenog opterećenja. Figure muza prikazane su nepomično, gotovo beživotno, stojeći u nemirnom svetu tišine i tajanstva. Ove muze, umesto da budu inspiracija, deluju kao simboličke figure – nepomične i odsutne. 

Uznemirujuće muze, Đorđo de Kiriko, izvor slike.wimedia commons

De Kiriko nam ovde nudi introspektivnu refleksiju o umetničkoj inspiraciji kao opterećenju; umetnost, kaže, često „mora da dođe iz usamljenosti, iz unutrašnjeg nemira” (3).

Još jedan ključni element de Kirikovog rada leži u slici „Crveni toranj”. Ovaj toranj je statičan, izolovan u polu-praznom prostoru, njegova boja je intenzivna i strana, odskače od sive i tamne pozadine. Za de Kirika, toranj nije samo arhitektonska struktura, već metafora za usamljenost i traganje za smislom u svetu bez odgovora. Crveni toranj, svojom samotnošću i izolovanošću, predstavlja umetnikov lični svet, čvrst i otporan, ali neotkriven. 

Crveni toranj, Đorđo de Kiriko, izvor slike: wikimedia commons

On je „spomenik unutrašnjeg ja” i izolovan od sveta, poput zagonetke čije rešenje leži izvan našeg dosega (4).

„Veliki metafizičar,” jedno od zagonetnijih de Kirikovih dela, prikazuje figuru bez lica, hladnu i daleku. Ova statična figura nema ličnost, nema izraza, i deluje poput senke misli koju nismo u stanju da uhvatimo. Figura je oličenje de Kirikovih istraživanja o identitetu i filozofiji. Da li smo mi zaista ono što mislimo da jesmo ili samo projektujemo slike koje menjamo poput maski? 

Đođre de Kiriko, Veliki metafizičar, izvor slike: wikimedia commons

De Kiriko ovde postavlja univerzalno pitanje – da li je sve što znamo o sebi samo privid iza kojeg leži prava suština koju nikada nećemo razumeti (5).

De Kirikovo stvaralaštvo prevazilazi puko vizuelno iskustvo; ono je artistička, meditativna putešestvija, poziv na introspekciju i preispitivanje suštine postojanja. Njegove slike nisu samo umetnička dela već vizuelne meditacije o životu, inspirisane Ničeovom idejom da „sve duboke stvari moraju biti pokrivene maskama.”. Njegov rad nije uvek bio dobro prihvaćen od strane savremenika, a nadrealisti, koji su ga u početku obožavali, kasnije su ga kritikovali zbog prelaska na klasičniji stil. Međutim, umetnik nije mario za kritičare ni za konvencije. Verovao je u umetnost kao u iskren izraz umetnika, nevezan za norme i očekivanja. „Ako slušate kritičare,” rekao je, „nikada nećete stvoriti ništa što ima vrednost.”

Literatura:


1. Fondacija Đorđo i Isa de Kiriko. Biografija. Fondazione Giorgio e Isa de Chirico.



2. Rivoseki, Valerio. (1987). De Kiriko, Đorđe. Italijanska enciklopedija (na italijanskom).



3. Anisija Besera. De Kiriko (PDF). marsilioeditori.it (na italijanskom).



4. Hasal, Daglas. (2020). Umetnost Đorđa de Kirika: Modernista koji se vratio zanatskom radu. 



5. Holcej, Magdalena. Đorđe de Kiriko. Keln: Taschen, 2005.

Razneseni svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa