Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
Nemirne muze i crveni tornjevi: Slike Đorđa de Kirika
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
ARHIVA STAROG OBLAKA KAKTUSAČitate arhivsku verziju teksta sa starog Blogger izdanja. Aktivna i uređena verzija Oblaka Kaktusa sada je na sajtu oblakkaktusa.com.
Kako bi izgledao svet kad bi sve stalo i ostale samo senke, zaglavljene u jednoj večitoj popodnevnoj tišini? Da li bismo, u toj čudnoj tišini, pronašli sebe ili bi nas proganjale slike koje de Kiriko naziva misterijama koje niko ne može rešiti? Đorđo de Kiriko, italijanski umetnik grčkog porekla, istraživao je upravo ove granice između stvarnog i onog što se sneva, otvarajući vrata u svet koji je toliko poznat, a ipak neuhvatljiv.
Rođen 1888. godine u Volosu, gradu koji nosi arhetipski miris antičke Grčke, de Kiriko je rastao okružen mitovima, misterijama i tragovima prošlih vremena. Njegov umetnički izraz osim što je rezultat talenta, reflektuje duboku fascinaciju autora pitanjem prolaznosti, neizbežnosti smrti i metafizičkog osećaja usamljenosti.
Svoja dela nije smatrao "lepim" u tradicionalnom smislu, već ih je opisivao kao produkte onih neuhvatljivih trenutaka kad „stvari otkrivaju svoje tajne” (1).
Po njegovim rečima, umetnost je proces otkrivanja senki stvarnosti – onih skrivenih značenja koja običan život često potiskuje.
Jedan od ključnih primera de Kirikove umetničke misli nalazi se u slici „Misterija i melanholija jedne ulice”, koja je moje omiljeno slikarsko delo svih vremena. Ova slika daleko je od jednostavnog prikaza devojčice koja trči ulicom; to je scena koja odiše tišinom koja može da proguta posmatrača.
Misterija i melanholija ulice, Đorđa de Kiriko, izvor slike: wikimedia
Devojčica kao da trči ka nepoznatom predmetu, dok iza ugla vreba duga senka, podsećajući nas na naše podsvesne strahove i na to da svaka nepoznata ulica može biti poziv ka introspektivnom ambisu. Arhitektura trgova, izdužene senke i usamljeni trgovi kao da pitaju – da li smo zaista sami u ovoj tišini ili je ona samo maska iza koje vreba nepoznato? (2)
Umetnik se često povlačio u introspektivno stanje i verovao je da umetnost ne sme biti površna, već da mora dotaknuti dublje slojeve svesti. Slika „Uznemirujuće muze” oličava upravo tu dualnost kreativnosti i njenog opterećenja. Figure muza prikazane su nepomično, gotovo beživotno, stojeći u nemirnom svetu tišine i tajanstva. Ove muze, umesto da budu inspiracija, deluju kao simboličke figure - nepomične i odsutne.
Uznemirujuće muze, Đorđo de Kiriko, izvor slike.wimedia commons
De Kiriko nam ovde nudi introspektivnu refleksiju o umetničkoj inspiraciji kao opterećenju; umetnost, kaže, često „mora da dođe iz usamljenosti, iz unutrašnjeg nemira” (3).
Još jedan ključni element de Kirikovog rada leži u slici „Crveni toranj”. Ovaj toranj je statičan, izolovan u polu-praznom prostoru, njegova boja je intenzivna i strana, odskače od sive i tamne pozadine. Za de Kirika, toranj nije samo arhitektonska struktura, već metafora za usamljenost i traganje za smislom u svetu bez odgovora. Crveni toranj, svojom samotnošću i izolovanošću, predstavlja umetnikov lični svet, čvrst i otporan, ali neotkriven.
Crveni toranj, Đorđo de Kiriko, izvor slike: wikimedia commons
On je „spomenik unutrašnjeg ja” i izolovan od sveta, poput zagonetke čije rešenje leži izvan našeg dosega (4).
„Veliki metafizičar,” jedno od zagonetnijih de Kirikovih dela, prikazuje figuru bez lica, hladnu i daleku. Ova statična figura nema ličnost, nema izraza, i deluje poput senke misli koju nismo u stanju da uhvatimo. Figura je oličenje de Kirikovih istraživanja o identitetu i filozofiji. Da li smo mi zaista ono što mislimo da jesmo ili samo projektujemo slike koje menjamo poput maski?
Đođre de Kiriko, Veliki metafizičar, izvor slike: wikimedia commons
De Kiriko ovde postavlja univerzalno pitanje: da li je sve što znamo o sebi samo privid iza kojeg leži prava suština koju nikada nećemo razumeti (5).
De Kirikovo stvaralaštvo prevazilazi puko vizuelno iskustvo; ono je artistička, meditativna putešestvija, poziv na introspekciju i preispitivanje suštine postojanja. Njegove slike nisu samo umetnička dela već vizuelne meditacije o životu, inspirisane Ničeovom idejom da „sve duboke stvari moraju biti pokrivene maskama.”. Njegov rad nije uvek bio dobro prihvaćen od strane savremenika, a nadrealisti, koji su ga u početku obožavali, kasnije su ga kritikovali zbog prelaska na klasičniji stil. Međutim, umetnik nije mario za kritičare ni za konvencije. Verovao je u umetnost kao u iskren izraz umetnika, nevezan za norme i očekivanja.„Ako slušate kritičare,” rekao je, „nikada nećete stvoriti ništa što ima vrednost.”
Literatura:
1. Fondacija Đorđo i Isa de Kiriko. Biografija. Fondazione Giorgio e Isa de Chirico.
2. Rivoseki, Valerio. (1987). De Kiriko, Đorđe. Italijanska enciklopedija (na italijanskom).
3. Anisija Besera. De Kiriko (PDF). marsilioeditori.it (na italijanskom).
4. Hasal, Daglas. (2020). Umetnost Đorđa de Kirika: Modernista koji se vratio zanatskom radu.
5. Holcej, Magdalena. Đorđe de Kiriko. Keln: Taschen, 2005.
Razneseni svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Podrži naš blog!
Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić
Pretpostavka pojedinih vegana je da biljke ne osećaju bol pošto nemaju centralni nervni sistem i druge biološke karakteristike kao ljudi i mnoge životinje, pa je stoga njihova konzumacija "bolja" ili ispravnija u etičkom smislu. Naglasak je na ovome prvom što sam napisao – da je to samo pretpostavka . Mi ne možemo sa stoprocentnom sigurnošću tvrditi da biljni svet ne trpi bol, niti nauka to tvrdi u nekom definitivnom smislu. Dugo se pretpostavljalo da je možda tako, odnosno da bi trebalo biti tako. Ipak, istraživanja, naročito ona sprovedena u protekle tri decenije, pokazuju da situacija nije tako jednostavna. Kada sam dublje zašao u ovu temu, trudeći se da budem nepristrasan, uvideo sam zanimljivu dihotomiju. S jedne strane, pojedine stvari se u svakodnevnoj percepciji ljudi nisu mnogo promenile još od vremena Aristotela. S druge strane, neka naučna saznanja su se promenila toliko da gube vezu sa izv...
Prošlo je 27. godina od kako se pojavio film Baraka . U gornjem insertu iz filma može se čuti pesma „Domaćin Serafima “, koju izvodi muzički sastav „Mrtvi Mogu Plesati“.... Vidim da j oš uvek mnogim ju-tub komentatorima nije jasno zašto baš ta pesma, sa takvim nazivom i takvom melodijom; prati baš ove scene i baš ove slike. Naivan čovek, sklon da sve posmatra profano, ako je malo osetljiv; on plitko veruje da se radi o siromaštvu: da su to neki tamo siromašni ljudi kojima, eto, moćni i bogati zapad treba da pomogne; da postanu malo imućniji i tako će, nada se taj čovek, nestati problemi i poteći će med i mleko. On ne vidi da na ovim video snimcima nisu nikakvi siromasi već sve bogataš do bogataša; uključujući one koji na samom početku kopaju po deponiji, po đubrištu. On ne shvata, niti čak može to bar izdaleka da doživi; da njihovo bogatstvo nije u novcu; da njih to sve odavno ne zanima, kao ni bilo koja od takvih njegovih društvenih i p...
Andrzej Wróblewski, Rozstrzelanie V (Execution V), izvor slike: wikimedia commons Piše: Vladimir Tomić Jahači na oluji, jahači na oluji. U ovoj kući smo rođeni, u ovaj svet smo bačeni. Kao pas bez svoje koske, kao glumac pozajmljen za ulogu... The Doors, „Riders on the Storm“ (Odlomak iz prepeva pesme) Pre dve godine, pretražujući bespuća interneta, naišao sam na jedan YouTube snimak koji mi je istovremeno delovao i kao tragičan i kao smešan, i podstakao me je da dublje promislim o jednoj temi o kojoj sam i pre puno pisao. U njemu je jedan sveštenik pokušavao da „odbrani“ pravoslavlje od navodno opasne misli Žan-Pol Sartra, fokusirajući se na čuvenu rečenicu iz jedne njegove drame Iza zatvorenih vrata (Huis Clos) : „Pakao - to su drugi“ (L'enfer, c'est les autres). Sveštenik je ovu rečenicu tumačio doslovno ...
_version_2.png)
Коментари
Постави коментар