Oblak Kaktusa

Članovi benda Jefferson airplane, izvor slike: wikimedia commons Počeo sam pre par godina da prevodim razne strane priče, eseje, filozofska, naučna i književna dela na srpski jezik. Večeras želim da vas počastim prepevom relativno poznate pesme High Flyin' Bird, koju je u originalu napisao Billy Edd Wheeler 1963. godine. Naravno, ne prevodim doslovno, već menjam određene stihove u pokušaju da ih prilagodim duhu srpskog jezika i književnosti. Wheeler je u svojim pesmama često osvetljavao socijalnu nepravdu i težak život radničke klase, a u ovoj pesmi pominje rudara kao simbol osobe zarobljene u surovim uslovima rada. Kasnije su ovu pesmu izvodili mnogi muzičari, uključujući Judy Henske, Jefferson Airplane, Richie Havensa i Gram Parsonsa, a svaka verzija nosi svoju specifičnu emociju. Ovo je moj prepev pesme: Ptica što visoko leti Tamo gore, visoko, ptica kruži u letu, Pitam se da l’ pogleda dole, u svetu. Lako lebdi, dok je vetar nosi, A ja… Gospode, pogledaj mene sad, Ko stablo sam...

"Kad bih imao nebeske tkanine, Protkane zlatnim i srebrnim svetlom, Plave i tamne i sumračne tkanine Noći i svetlosti i polusvetlosti, Prostreo bih ih pod tvoje noge: Ali ja, siromašan, imam samo svoje snove; Prostro sam svoje snove pod tvoje noge; Koračaj nežno jer koračaš po mojim snovima." Viljam Balter Jejts Ne, ovo nije neka daleka futuristička distopija. Film Equilibrium nije upozorenje o onome što dolazi – on je prikaz sveta u kojem već živimo. Kada gledamo distopijske filmove i čitamo distopijske romane, lako je pomisliti da oni opisuju neki daleki svet, neku ekstremnu budućnost koju treba sprečiti. Ali istina je da oni uvek govore o sadašnjosti, o ljudima kakvi već jesmo, samo u najoštrijem, nefiltriranom obliku. Equilibrium je film koji na prvi pogled deluje kao još jedna standardna sci-fi distopija inspirisana Orvelovom 1984 ili Bredberijevim Farenhajtom 451, ali ispod stilizovane akcije krije se priča o svetu koji već živimo – svetu koji potiskuje osećanja zarad k...

Pre nekoliko godina, kada je Svetska zdravstvena organizacija 11. marta 2020. zvanično proglasila pandemiju COVID-19, zapisao sam sledeće: "Najveća bitka ovog doba u kojem mi živimo neće se odvijati po rovovima, bojnim poljima; neće ona biti ni bitka između različitih država, a čak i da bude otvoren među-državni sukob, neće to biti od takve važnosti koliko će biti važna bitka koju ćemo morati da dobijemo u nama samima, u našim glavama, sa samim sobom i pred sobom."  Danas, kada pogledamo unazad, jasno je da je pandemija bila mnogo više od zdravstvene krize. Ona je bila laboratorijski eksperiment nad ljudskom psihologijom, globalni test kontrole i poslušnosti, najintenzivniji informacioni rat u istoriji. Ali ona je bila i otvoreni uvod u eru u kojoj će zbunjivanje i sluđivanje ljudi postati glavno oružje globalnih elita. Nekada su se ratovi vodili oružjem, ali danas se vode kroz medije, propagandu i masovno oblikovanje percepcije. Pandemija je bila idealna situacija da se stv...

  Ežen Delkroa, Fanatici Tangiera, izvor slike wikimedia commons.  U zbirci priča Novi Jerusalim Borislava Pekića vidi se njegovo golemo, studiozno poznavanje evropske istorije koje je on književno uobličio i pustio mašti na volju. Možda grešim, jer nisam do sada sve njegove knjige pročitao, ali iz onih koje jesam svuda se pojavljuje jedan tako ljudski, psihološki fenomen zbog kojeg Pekića hvata jeza. Taj fenomen je ljudski fanatizam, koji ako duboko analiziramo i meditativno promislimo u kontekstu društvene istorije, uzrok je možda i najvećih zlih dela počinjenih nad drugima. Nigde Pekić ne propušta da uoči ovaj fanatizam, bez obzira da li je to ideološki ili religiozni fanatizam; ali ne samo ta dva nego i fanatizam u ljudskom stvaralaštvu – u bavljenju stvarima kao što su umetnost ili nauka ili čak dosadnim administrativnim repetitivnim poslovima. Od njegove Atlantide, pa sve do Besnila – nije teško uočiti da se najveća zla po druge ljude dešavaju zbog najvećeg fanatizma poj...

Apolona lira, izvor slike: wikimedia commons Limun u rukama drhti ko sunce, votka klizi niz grlo kao hladan vetar, u Partizanovoj šolji još zatreperi topli dah prošlih pobeda. Na stolu Ljosina Jarčeva fešta, svet u kovitlacu, dok sok od pomorandže krvlju zatreperi, a ukus sira lebdi, blag i dalek, ostavljajući trag jutra na nepcima. U daljini pesma: I dalje ti ne verujemo! Reči se dižu poput strela, kiša se spušta nad Beogradom, vetar donosi dah februarskog čistilišta. A on – Feb, mlad i zlatokos, između svetla i sumraka luta, sluša melodiju Sumatre, san Crnjanskog, dok kiša raznosi stihove niz ulice. U knjigama, u nebu, u vatri i vodi, traži istinu u kapima noći, dok svet prolazi, hladan i dalek, u umu bogova, u umu smrtnika. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa Podrži naš blog! Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06 Na ime: Vladimir Tomić Za PayPal uplate: ...

Fotografija majke migrantkinje tokom Velike depresije, 1936. Dorothea Lange, izvor slike wikimedia commons Pre nekoliko meseci, sasvim spontano, otkrio sam pesmu Photograph Micka Harvey-a. Ne znam da li je bio trenutak, raspoloženje ili nešto u njenom melanholičnom tonu, ali zadržala me je. Podstakla me je da razmišljam o fotografiji ne samo kao o slici uhvaćenog trenutka, već i o njenoj dubljoj, filozofskoj dimenziji. Šta fotografija zaista jeste? Kako je doživljavamo? Može li slika prošlog trenutka biti nešto više od pukog vizuelnog zapisa? Ta pitanja su me dovela do  Camera Lucida,   Svetle komore Rolana Barta, knjige koja nema monotoni akademski ton, već sadrži intimu tvorca, jer autor unosi svoj unutrašnji život i nostalgiju u ovo delo. Bart, jedan od ključnih teoretičara književnosti i semiotike 20. veka, u ovom delu ne analizira fotografiju kao kulturni fenomen, već kao lično iskustvo, prožeto sećanjem, gubitkom i prolaznošću. Njegova razmišljanja nisu suvo teorij...

Ponekad je dovoljno pogledati mim da bismo shvatili sav apsurd sveta u kojem živimo. Jedan takav mim pokazuje američke domorodce koji ironično govore došljacima da „idu kući“, na isti način na koji Donald Tramp danas poziva migrante da napuste Ameriku. Na površini, ovo izgleda kao jednostavna šala, ali kada se malo dublje zaroni, postaje jasnije da se ovde ne radi samo o ironiji, već o nečemu mnogo fundamentalnijem, o pitanju vlasništva, identiteta i iluzija o tome kome zapravo pripada određena zemlja. Jedna od najvećih obmana ljudske civilizacije jeste uverenje da posedujemo zemlju, da imamo neko „pravo“ na nju, kao da nam je priroda garantovala tapiju na određeni deo planete. To je posebno paradoksalno u društvima koja su nastala na kolonizaciji, poput SAD-a, gde su nekadašnji došljaci sada ti koji određuju ko sme da dođe, a ko ne. Razlika između nas i ptica je u tome što su ptice mudrije. Nemaju iluziju da je baš njihovo gnezdo nešto trajno i nepromenljivo. Instinktivno razumeju da ...

Thought form of Charles Gounod's music, according to Annie Besant and C.W. Leadbeater in Thought Forms (1901)   „U magijskom univerzumu ne postoje slučajnosti i ne postoje nezgode. Ništa se ne događa osim ako neko ne želi da se dogodi. Dogma nauke je da volja nikako ne može uticati na spoljašnje sile, i mislim da je to apsurdno. To je isto tako loše kao i crkva. Moj pogled na svet je potpuno suprotan naučnom pogledu. Verujem da ako naletite na nekoga na ulici, to se desilo sa razlogom. Kod primitivnih naroda kažu da je neko ko je ugrizen od zmije – ubijen. I ja verujem u to. Pošto reč 'magija' često izaziva konfuzno razmišljanje, želeo bih tačno da objasnim šta pod tim podrazumevam, kao i magijsko tumačenje takozvane realnosti. Osnovna pretpostavka magije je tvrdnja o 'volji' kao primarnoj pokretačkoj sili u ovom univerzumu – duboko uverenje da se ništa ne događa osim ako neko ili nešto to ne želi. Meni je to oduvek delovalo očigledno... Iz perspektive magije, nema ...