 |
| Korice prvog izdanja Majstora i Margarite, izvor slike: wikimedia commons |
Došli smo do jedne knjige, koja je u mom svetu jedan od najuzbudljivijih romana koje sam ikada pročitao prvi put sa 19 godina. Jedine druge knjige koje su u tom bliskom rangu i mladalačkom periodu- delovale do sada tako na mene su „Sto godina samoće“ Markesa, „Idiot“ Dostojevskog, „Preobražaj“ Franca Kafke i filozofsko delo „Genealogija morala“ Fridriha Ničea.
Postoje knjige koje nas osvoje polako, uvodeći nas u svoj svet postepeno, kao domaćin koji nam prvo ponudi čaj, pa tek onda dozvoli da zavirimo u njegovu kuću. „Majstor i Margarita“ nije takva knjiga. Ova knjiga vas s prvim stranicama uhvati za vrat i gurne u vrtlog apsurda, ironije i nečega što ne možete odmah imenovati, ali osećate da je opasno blisko istini.
Već u prvom poglavlju, dok sunce zalazi nad Patrijaršijskim ribnjacima, Moskvom odjekuje jedno pitanje koje će progoniti svakog čitaoca dugo nakon što zatvori knjigu. Postavlja ga elegantni stranac, neobičan gospodin sa neuhvatljivim naglaskom – Voland. On, naizgled slučajno, prilazi pesniku Bezdomnom i uredniku Berliozu, koji se ubeđuju da Bog ne postoji, da je Isus samo mit. Voland ih ne opovrgava direktno, već postavlja pitanje koje deluje jednostavno:
„Ali ko, dakle, upravlja ljudskim životom i svime što se događa na zemlji?“
Berlioz, ne trepnuvši, odgovara: „Sam čovek upravlja“.
Na to Voland blago ironično primećuje:
„Dopustite da vas pitam, ali kako čovek može upravljati bilo čim, kada mu nije dato da zna ni sopstvenu sudbinu?“
Ovo pitanje je bilo posebno provokativno u Sovjetskom Savezu, gde je službena ideologija tvrdila da je religija „opijum za mase“, da istorija ima svoj racionalni tok, a da je čovek gospodar sopstvene sudbine. A ipak, u stvarnosti, hiljade ljudi su nestajale u gulazima, cenzura je krojila živote, a vlast nije bila u rukama pojedinca, već sila koje su bile nevidljive, haotične i nepredvidive.
Upravo zato, „Majstor i Margarita“ nije gola satira, već metafizički teatar u kojem je svaka sigurnost koju smo sebi nametnuli kao istinu dovedena u pitanje. Kada se u Moskvi počnu dešavati neobjašnjive stvari – kada mačak puca iz revolvera, glave nestaju i pojavljuju se na drugim mestima, a Đavo organizuje bal kojem prisustvuju najgori grešnici iz istorije – čitalac shvata da se nalazi u svetu u kojem ništa nije sigurno.
I upravo u tom haosu krije se jezivo tačna slika stvarnosti. Jer, kao što Voland kaže u jednom od ključnih momenata romana:
„Čovek nije samo smrtnik, već je i iznenada smrtnik.“
Ako je tako, ako je ljudsko postojanje tako nesigurno, tako lako lomljivo, kako onda iko može biti siguran da je čovek taj koji upravlja svetom? Bulgakov ne nudi odgovor, ali nas tera da se suočimo s ovim pitanjem na način na koji nijedna druga knjiga ne uspeva.
Mihail Bulgakov nije samo kroz književnost istraživao granice stvarnosti. Kao mladi lekar, bio je zavistan od morfijuma, supstance koju je koristio kako bi se nosio sa iscrpljujućim radom na frontu. Njegova iskustva sa zavisnošću pretočena su u priču „Morfijum“, gde opisuje psihološki pad i haos koji droga donosi. Ovo iskustvo možda je oblikovalo i njegovo viđenje sveta u „Majstoru i Margariti“ – svet u kojem je granica između realnog i nadrealnog tanka, i gde je ljudska percepcija samo iluzija.
 |
| Profesor Voland i njegova svita, izvor slika-kadar iz istioimene ruske serije urađene po knjizi. |
I konačno, pri kraju romana dolazimo do jednog od najvažnijih momenata – trenutka kada Levi Matej dolazi Volandu. Tu se razrešava sudbina Majstora, ali i otkriva Bulgakovljeva iskrena ispovest. Izaslanik kaže da Majstor nije zaslužio raj, ali je zaslužio spokoj. Jasno je da je Bulgakov u toj rečenici mislio na sebe – nije idealizovao sopstveni život, znao je svoje mane, ali je bio dovoljno pošten da ne zahteva više od onoga što smatra da je realno.
Voland pokušava da se poigra sa Levi Matejom, postavljajući pitanje: „Pa zašto ga onda ne uzmete ka sebi?“ Na to mu Levi Matej odgovara upravo tu rečenicu: Da majstor nije zaslužio raj.... i uzvraća Volandu: „Ja nisam rob, već njegov učenik", zato što je Voland pokušao da iskuša Hristovog poslanika pitanjem: Gde si Robe?
Voland pokušava da objasni zašto tama mora postojati. Izaslanik, oličenje svetlosti, želeo bi da sve bude čisto, ali Voland mu uzvraća svojim čuvenim pitanjem: „Šta bi vaše dobro radilo kada zlo ne bi postojalo? I kako bi izgledala zemlja kada bi sa nje nestale sve senke?“ Ova rečenica ne samo da sažima Bulgakovljevu filozofiju, već i daje jedno od najboljih književnih promišljanja o večnom prelamanju dobra i zla, svetla i tame.
 |
| Majstor i Margarita, kadar iz iste serije |
I to je ono što „Majstor i Margarita“ čini jedinstvenim iskustvom – ne možete je pročitati, a da vas ne promeni. Jer, dok god postoje pesnici koji veruju da mogu objasniti svet, i dok god postoje stranci koji ih sa osmehom demantuju, Patrijaršijski ribnjaci će uvek biti mesto gde se stvarnost prelama sa nečim što je veće od nje same.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment