Baraka: majmun na kraju sveta i podsećanje na ljudski rod

Слика
Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
Постави коментар

U čast benda Jefferson Airplane

ARHIVA STAROG OBLAKA KAKTUSA Čitate arhivsku verziju teksta sa starog Blogger izdanja. Aktivna i uređena verzija Oblaka Kaktusa sada je na sajtu oblakkaktusa.com.
Članovi benda Jefferson airplane, izvor slike: wikimedia commons


Počeo sam pre par godina da prevodim razne strane priče, eseje, filozofska, naučna i književna dela na srpski jezik. Večeras želim da vas počastim prepevom relativno poznate pesme High Flyin' Bird, koju je u originalu napisao Billy Edd Wheeler 1963. godine.

Naravno, ne prevodim doslovno, već menjam određene stihove u pokušaju da ih prilagodim duhu srpskog jezika i književnosti. Wheeler je u svojim pesmama često osvetljavao socijalnu nepravdu i težak život radničke klase, a u ovoj pesmi pominje rudara kao simbol osobe zarobljene u surovim uslovima rada. Kasnije su ovu pesmu izvodili mnogi muzičari, uključujući Judy Henske, Jefferson Airplane, Richie Havensa i Gram Parsonsa, a svaka verzija nosi svoju specifičnu emociju.

Ovo je moj prepev pesme:


Ptica što visoko leti

Tamo gore, visoko, ptica kruži u letu,

Pitam se da l’ pogleda dole, u svetu.

Lako lebdi, dok je vetar nosi,

A ja…


Gospode, pogledaj mene sad,

Ko stablo sam, s korenom u tlu,

Imam taj tihi jad, ne mogu plakati,

Oh, Gospode, osećam kraj.



Volela sam nekad jednog čoveka,

Duboko pod zemljom znoj mu je tekao.

Nikad nije video sunčev sjaj,

Al’ nikad nije prestao da sanja.

A jednog dana samo je pao,

Moj čovek, Gospode, zauvek je stao.

Hteo je leteti, al’ krila su slaba,

Jedini put ka nebu – bio je tama.



Tamo gore, visoko, ptica kruži u letu,

Pitam se da l’ pogleda dole, u svetu.

Lako lebdi, dok je vetar nosi,

A ja…


Gospode, pogledaj mene sad,

Ko stablo sam, s korenom u tlu,

Imam taj tihi jad, ne mogu plakati,

Oh, Gospode, osećam kraj.

Da, osećam kraj…


Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

Podrži naš blog!

Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić

Za PayPal uplate:

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Krv, prašina i izvetrelo pivo: Put kroz nasilje Kormaka Makartija

Слика
„Vaše su ideje užasne, a vaša srca slaba. Vaša dela sažaljenja i okrutnosti nemaju smisla, činite ih bez spokoja, kao da im se ne može odoleti. Konačno, sve se više bojite krvi. Krvi i vremena.“ Pol Valeri Piše :  Vladimir Tomić Kažu da knjige imaju svoju sudbinu ( habent sua fata libelli ), ali retko kada sudbina samog fizičkog primerka knjige tako savršeno korespondira sa onim što piše između njenih korica, kao što se to desilo meni sa Makartijevim remek-delom „ Krvavi meridijan “. Sve je počelo pre oko dve godine jednom sasvim benignom, prijateljskom pozajmicom. Moj prijatelj, dosta mlađi od mene, pripadnik one vrste mladosti koja još uvek veruje da se knjige moraju čuvati kao sakralni predmeti, neokaljani i netaknuti - dao mi je svoj primerak. Uručio mi ga je sa onim specifičnim oprezom, držeći ga obema rukama, kao da mi predaje tek rođeno dete ili napunjen pištolj sa izbrušenim orozom. Obećao sam da ću paziti. Dao sam mu reč, knjišku reč. I za...
Pročitaj više»

Beslovesno na tronu: Princeps Stultitiae (Ogled o Antihristu)

Слика
František Kupka, „Crni idol”. O antihristu, kralju Heliopolisa, đavolu kao erektivnosti materije i pacijentu svetske bolnice Piše:  Vladimir Tomić Posle dvadesetak dana pauze, avgust Oblaka Kaktusa otvaram Antihristom. U mesecu lava, poneki gnostički raspoložen čitalac mogao da pomisli na (ne)čuvenu figuru Jaldabaota, ali to bi bio velik promašaj hodnika kroz koji ovde prolazim. Ovo pisanje vodi u drugu sobu, bledo-žućkastu, močvarno zelenu, sterilnu i prepunu igala. Inspiracija za početnu sliku došla mi je nakon čitanja odličnog, lucidnog teksta  „Crna mumija” na blogu Bafomitras . Dorijan Nuaj je tamo zamislio Antihrista kao besvesnu političku ljušturu, crnu mumiju u staklenom sarkofagu, biće čiju ličnu nemoć čitav svetski aparat pretvara u vrhovnu moć. Baš takva slika mi je ostala u glavi: besvesno na iglicama svetske in...
Pročitaj više»

Fontana

Слика
Material, digitalna obrada, LB Dobro jutro, narode, neka vas zvuci skrivenog grada obaspu purpurnim kapljicama ružine kiše. Setite se starih predela, koraka po mokrim ulicama, slučajnih prolaznika, igranja među drvećem, dok je vetar šaputao priče koje smo zaboravili. Na putu je neko – nevidljiv, tih, neuhvatljiv. Kapljice vode klize niz napukli kamen, u naborima senki stvaraju tok. Kao da tu ima više od kiše, više od oblaka što se nadvijaju nad gradom. Ulice govore tišinom. Kroz pukotine asfalta, drveće pruža ruke. Zar ga ne čujete? Taj šapat u vodi što umiva vaše lice, hladi kožu, spira teret dana. Priroda nas posmatra, očima koje nikada ne trepću. Mi hodamo, zagledani u kišu, u tišinu što kaplje sa fontane – u vodu koja pamti. Zar ne osećate? U svakoj kišnoj kapi, u svakom dahu vetra, skriven je glas. On peva o nama, o putu iza horizonta i o svemu što još možemo biti. Razneseni Svemir, Vladamir Tomić, Oblak Kaktusa Iznad grada Podrži naš blog! Za upla...
Pročitaj više»