Ljudska kakofonija u knjizi Buka i Bes

 

Evdard Huper, Automat, izvor slike: wikimedia commons

„Život je samo senka koja hoda, jadan glumac što se razmeće i muči svoj čas na pozornici, A zatim ga više nema; bajka koju priča idiot, Puna buke i besa, a ne znači ništa.”

Vilijam Šekspir, Magbet

Vilijam Fokner, dobitnik Nobelove nagrade, bio je samouk pisac koji nije završio fakultet, a i u srednjoj školi je imao loše ocene iz engleskog jezika. Ipak, njegova dela ostaju među najvažnijima u američkoj i svetskoj književnosti. Njegov roman Buka i bes predstavlja vrhunac modernističkog eksperimenta u pripovedanju i strukturi, a njegova složena naracija otkriva tematsku opsednutost vremenom, sećanjem i raspadom porodice.

Korice naslovnog izdanja Buke i Besa u Americi, izvor slike wikimedia commons

Od samog početka romana, čitalac se suočava sa neprijatnom kakofonijom misli i osećanja – fragmentisanim tokovima svesti koji deluju kao glasovi iz psihijatrijske ustanove. „Kedi je mirisala na drveće” (1), ponavlja Benži, mentalno hendikepirani sin porodice Kompson, kroz čiji haotični monolog Fokner oslikava osećaj zbunjenosti i neizbežnosti propasti. Njegova perspektiva nije samo nerazumljiva već i duboko emotivna, nalik na „bespomoćno jecanje deteta koje ne zna zbog čega plače.”

Kroz četiri narativne perspektive – Benžijevu, Kventinovu, Džejsonovu i objektivnog pripovedača – roman postepeno otkriva tragični raspad porodice Kompson. Svaka perspektiva doprinosi dekonstruisanju narativne istine, čime se stvara osećaj da se radnja neprekidno menja u vremenskom vrtlogu. „Jer nijedna bitka se nikada ne dobija” (2), kaže Kventin u jednom od najpoznatijih citata romana, „one se čak ni ne vode. Bojno polje samo otkriva čoveku njegovu ludost i očajanje, a pobeda je iluzija filozofa i budala.”


Likovi romana nisu samo žrtve sudbine, već i svojih unutrašnjih demona. Kventin Kompson, opsednut idejom porodične časti i neostvarene prošlosti, propada u vrtlog nihilizma i samoubistva. Njegova svest se rasipa između prošlosti i sadašnjosti, između ideala i nemoći da ih ostvari. „Žene nikada nisu device. Čednost je negativno stanje i stoga suprotno prirodi” (3), misli Kventin, dok se bori sa vlastitim osećajem gubitka i nesposobnošću da zaustavi tok vremena. Njegova opsesija Kedinom nevinosti i njenim seksualnim izborima dostiže vrhunac u rečenici: „Rekao sam ocu da sam učinio incest, rekao sam” (4), što može biti metaforično priznanje njegove emocionalne konfuzije, a ne stvarni događaj.


Džejson Kompson, za razliku od svog brata, oličenje je ogorčenosti i pragmatične surovosti. Njegova naracija je ispunjena cinizmom, netrpeljivošću i neprestanim osećajem nepravde. „Jednom kučka, uvek kučka, ja kažem” (5), izgovara u jednom trenutku, otkrivajući sopstvenu mizoginiju i osećaj promašenosti. On nije opsednut prošlošću, već isključivo novcem i moći, ali i njegova gramzivost ne donosi nikakvu unutrašnju ispunjenost. Njegov odnos prema ženama odražava sirovi i destruktivni aspekt seksualnosti u romanu.

Stag at Sharkey's, izvor slike wikimedia commons

U kontrastu sa decom Kompsonovih, Dilsi, crna kućna pomoćnica, ostaje jedini stabilan moralni stub u priči. Ona predstavlja otelovljenje saosećanja i istrajnosti, što kulminira njenim rečima: „Videla sam početak i sada vidim kraj” (6). Njeno prisustvo u romanu pruža jedini osećaj kontinuiteta i nade u svetu koji se raspada pod teretom grehova prošlosti.

Naslov Buka i bes referiše na Šekspirovog Magbeta, gde se ljudski život opisuje kao „priča ispričana od idiota, puna buke i besa, a ne znači ništa.” Fokner ovu ideju prenosi kroz naraciju koja je istovremeno besna, dezorijentisana i suštinski tragična. „Vreme je mrtvo dok god ga broje kazaljke; tek kada sat stane, vreme oživljava” (7), kaže jedan od likova, sumirajući središnju temu romana – iluzornost vremena i ljudske težnje da ga nadvladaju.


Kroz složenu strukturu, simbole i višestruke perspektive, Buka i bes nije tek puki roman o propasti jedne porodice, već i o nemogućnosti razumevanja sopstvene prošlosti. Njegova naracija deluje kao eho glasova izgubljenih u vremenu, kao priča bez početka i kraja, priča u kojoj su „sve stabilne stvari postale paradoksalne senke.” Seksualnost u romanu nije prikazana kroz zadovoljstvo, već kroz destrukciju, krivicu i nasilje, što dodatno potvrđuje njegovu sumornu viziju ljudske egzistencije.

Migracijske serije, Džejkob Lorens, izvor slike wikimedia commons

Literatura: 

1, 2...7: Fokner, Vilijem. Buka i bes (korigovani tekst sa Foknerovim dodatkom). Prevela Katarina Brajović. Beograd–Podgorica: Kosmos izdavaštvo i Nova knjiga, 2016.

Razeseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

Podrži naš blog!

Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić

Za PayPal uplate: