Intervju: U vremenu korupcije: Duh pod opsadom (Deo I)
 |
| Digitalna obrada, Crvena marama, Lili Bluz, jun 2025. |
Razgovor vodila: Crvena Marija
1. jul 2025.
Crvena Marija:
Vladimire, kako iz filozofske perspektive posmatraš aktuelne događaje u Srbiji - Vidovdanski protest, studentske proteste i građanske blokade? Kako vidiš te fenomene u svetlu društvene krize o kojoj često pišeš na blogu „Oblak Kaktusa”?
Vladimir Tomić:
Proći će ova luda vlast kao što na kraju prođe svaka. Nije to ono što me najviše brine. Ali neće tako lako proći naša bolest, jer smo mi duboko korumpirano, pre svega duhovno korumpirano i veoma bolesno društvo. Te spoljašnje manifestacije korupcije: pohlepa za novcem, karijerizam, trgovina uticajem; samo su površinski simptomi. Prava bolest ide mnogo dublje od toga.
Kada se pažljivo zadubim u temu i pokušam da sve posmatram s distance, vidim da je ta bolest prisutna svuda: od poslovnog okruženja, obrazovnog sistema, pa sve do odnosa među komšijama. I traje toliko dugo da se više uopšte i ne percipira kao bolest. Naprotiv, to je postalo ono što se naziva „normalnim ponašanjem”. A da parafraziram Eriha Froma iz njegove knjige Bekstvo od slobode: u bolesnom društvu, zdrav čovek mora izgledati bolesno.
To je ono što me najviše uznemirava u društvu u kojem živim. Ne živim u nekom staklenom dvorcu, niti sam povučen iz sveta; primoran sam kao i drugi, da sa tim društvom svakodnevno opštim. I ta svakodnevna prisila da komuniciraš sa bolešću, a da ne oboliš, možda je najteži deo ove stvarnosti.
Crvena Marija:
Kada kažeš da je najteži deo svakodnevice upravo to što si primoran da neprestano opštiš sa bolešću, a da pri tom sam ne oboliš; šta to konkretno znači u današnjem kontekstu? Da li je, po tebi, građanski bunt koji sada gledamo - Vidovdanski protesti, studentske blokade, a od juče i poziv na građansku neposlušnost; oblik tog pokušaja da se sačuva zdrav razum? Ili se i tu krije opasnost da bunt postane samo još jedan oblik kontaminacije, refleks iste korumpirane matrice koju želi da obori?
Vladimir Tomić:
Mislim da je Ajnštajn jednom rekao da je takozvani zdrav razum zapravo kolekcija predrasuda koje čovek nakupi do osamnaeste godine. Zašto to pominjem? Prvo, zato što ja nisam nekakav vernik u razum, jer razum je samo jedan deo naše celine kao bića. Drugo, zato što je u patološki bolesnom društvu, u kakvom mi danas živimo, upravo pojam razuma i zdravog razuma postao ozbiljno kompromitovan i zloupotrebljen. Na njega se najviše pozivaju ljudi kojima zapravo upravljaju potpuno nesvesni i iracionalni porivi, iako površinski deluju civilizovano, „unormaljeno”, kako ti kažeš: zdravorazumski.
Kada govorim o bolesti, ne isključujem ni sebe. Nemoguće je živeti u bolesnom društvu, a da ne pokupiš makar nesvesno neki trag te bolesti. To sam viđao i kod najsamosvesnijih i najobrazovanijih pojedinaca; kako čak i oni polako podlegnu uticaju nečega što ih tiho kvari iznutra.
Navešću jedan primer, tačnije digresiju. Setimo se arhetipskog lika Sarumana iz Tolkinovog dela. On je bio najmudriji među magovima Sredozemlja, a ipak je Sauron uspeo da uspostavi kontrolu nad njim; i to gotovo bez otpora. Dakle, važno je da razumemo razmere te bolesti i da shvatimo da smo svi upleteni u nju. I da lečenje mora da počne od nas samih.
Bio je jedan političar s početka 21. veka, koji je kasnije ubijen, a koji je jednom rekao: ništa se neće promeniti dok ne počnemo da menjamo sebe. A to je najteže.
Naravno da postoji opasnost da se čak i opravdani i prirodni bunt studenata i građana kasnije pretvori u svoju suprotnost. Ne odmah, ali u godinama koje slede. Jer, smeniti vlast je lakše od onoga što nas čeka posle. A čeka nas mnogo toga.
Crvena Marija:
Rekao si da ništa ne može da se promeni dok sami ne krenemo da se menjamo, i da je to najteže. Ako uzmemo u obzir da su i razum, i obrazovanje, i javni diskurs već ozbiljno kompromitovani; kako onda izgleda to unutrašnje lečenje? Odakle čovek da počne? I da li veruješ da takav proces može da preraste u nešto šire: u kolektivnu transformaciju, a ne samo lično preživljavanje?
Vladimir Tomić:
Čovek mora da počne od sebe. U našem društvu, a to posebno važi za takozvane obrazovane pripadnike (koristim tu reč samo uslovno, u nedostatku bolje) - mnogi imaju kompleks Boga. Misle da je sve u redu sa njima, da su savršeni, da nemaju mane ili, čak i ako ih imaju, da su ih eto, „svesni”. Međutim, nije tako.
Ono što ja nazivam duhovnom korupcijom može biti potpuno pogrešno shvaćeno. Neko bi to mogao tumačiti kao moralnu pridiku ili patroniziranje, a ja nisam moralista. Meni se uopšte ne govori o tome. Verujem u snagu pojedinca, u to da svako mora da gradi svoj lični pogled na to šta je etički prihvatljivo, a šta nije; uz ispitivanje i sopstvenog iskustva i tradicije etike.
Ali fanatik bi možda pomislio da ja, kad govorim o duhovnoj korupciji, pozivam na neki povratak tradicionalizmu, plemenskom načinu života, ili nekoj „zdravoj prošlosti” dok je cela istorija čovečanstva sve samo ne zdrava. Ja nisam za to. Ja sam za izgradnju prave, savremene civilizacije; one u kojoj ljudi žive u skladu sa sobom, svojom voljom, prirodom u sebi i prirodom oko sebe.
Ali poenta je da to bude prava civilizacija. Ne ono što se kod nas često pogrešno shvata kao civilizacija; kao neki veliki urbani grad, šoping centar i beton u kojem su svi „povezani”, a niko nije stvarno živ.
Crvena Marija:
Vladimire, sve što govoriš ima težinu i dubinu, ali da ti postavim jedno nezgodno pitanje. Zar nije možda i ta ideja o „duhovnoj korupciji”, „unutrašnjem lečenju” i „pravoj civilizaciji” upravo ono što si maločas kritikovao kod drugih neka vrsta ideala u koji se čovek zaljubi da bi pobegao od realnosti? Zar nije možda i to što ti nazivaš bolešću zapravo - život? Sa svim svojim kontradikcijama, lažima, prividima, prljavštinom, strahom? Možda ta bolest nije anomalija; nego upravo jedini svet koji postoji?
Vladimir Tomić:
Naravno. Dobro pitanje. Ja sam čovek koji voli da filozofira i problematizuje stvari koje se mogu učiniti kao da su sasvim jasne i očigledne. U stvari, u jednom za mene dubljem smislu; posao filozofije jeste da preispituje baš te stvari koje deluju samorazumljivo. Tvoja primedba je potpuno na mestu, jer naravno da su i bolest, i korupcija deo života. Neki bi čak rekli da je život sam po sebi bolest; kao Sioran, o kome sam nedavno pisao jedan tekst za početnike.
Ipak, moje viđenje sveta nije isto što i Sioranovo. Svako odlučuje sam za sebe na čemu će zadržavati pažnju. Uzmimo za primer lekare. Poznato je da pacijent, koji se uplaši prilikom saopštavanja dijagnoze, može da razvije simptome bolesti ne zato što je bolest zaista uznapredovala, već zato što se njegova pažnja zgrčila u panici. Uverenje stvara osećaj. To je strah koji ima dublju psihološku implikaciju: kada se pažnja predugo zadržava na jednom delu čovekovog bića: na strahu, padu, ruševini; čovek počinje da veruje da je samo to ono što postoji u njemu. A to jednostavno nije tačno.
Tako je i sa društvom. Ako se kolektivna pažnja predugo zadržava samo na bolesnim aspektima, zaboravlja se jedan zaboravljeni zakon: zakon pažnje. Onome čemu dajemo pažnju, dajemo snagu. A mi možemo izabrati da pažnju ne dajemo onome što nas uništava.
Treće, civilizacija o kojoj ja govorim nije ni utopija ni sterilna vizija nekakvog savršenog grada. U nju spadaju biljke, životinje, eventualna izvanzemaljska bića, prirodni zakoni, i što je možda najvažnije; veća povezanost između društvenih i prirodnih nauka. Te dve sfere ne smeju da budu neprijatelji, već saveznici. I ta saradnja ne mora da bude institucionalna. Mislim na saradnju u umu pojedinca.
Jer ja verujem jedino u družinu oslobođenih pojedinaca, a ne u mase koje slepo slede bilo kog idola. Čak i ako sam kao mlađi verovao da „gomila” nešto može promenit; tu veru sam potpuno izgubio tokom perioda preovladavajućih takozvanih kovid-mera. Tu sam jasno video koliko je masa spremna da pogazi i savest, i istinu, i sopstveni razum, ako joj se obeća sigurnost. I zato sada više verujem u tihe, nevidljive revolucije koje počinju unutar jedne osobe, pa tek onda, možda, prelaze na druge.
Crvena Marija:
Pominješ prirodu, biljke, čak i izvanzemaljska bića. Veruješ li da će pravi pomak doći s one strane ljudskog? Da li možda misliš; i to ozbiljno - da spas za čoveka dolazi iz nečega što čovek još uopšte ne razume?
Vladimir Tomić:
Veoma zanimljivo pitanje, na granici fikcije; i upravo si mi ovom formulacijom dala ideju za jednu književnu priču. Da, donekle verujem da spas za čoveka leži upravo u onim stvarima koje još ne razume, koje još nije osvestio u sebi. Nije da ih nema; čovek ih ima u sebi, ali kao da se nalaze u nekoj vrsti zaborava. U oblaku nesvesnog. Kao da je u amneziji samog sebe i svog drevnog porekla.
Na to je mislio i Platon kada je rekao da je svo znanje zapravo sećanje. Tu rečenicu često citiram u svojim esejima. Može se više o tome pročitati u tekstu koji sam napisao pod nazivom: Pitanje patnje i različitih shvatanja duše: Anamneza i pitanje duše kod Platona
Zašto pominjem čovekovo drevno poreklo? Zato što, ako pogledamo celu ovu planetu, ako pogledamo šta zapravo jesmo; shvatićemo da smo sastavljeni od istih atoma i molekula kao i sve drugo: biljke, kamenje, zvezde, voda. Mi smo putnici zajedničkog nebeskog broda koji se neprestano kreće. Jer suštinski, ceo kosmos je jedno veliko kretanje.
U staroindijskim spisima postoji mit o dobu Kali Juge – najtežem dobu, u kojem dharma, zakon istine i ravnoteže, više ne stoji čvrsto na četiri noge kao nekada. Ostala joj je samo jedna. Tri stuba vrline su srušena, a ostala je tek slutnja postojanja četvrtog. To simbolizuje potpuni duhovni pad i pad u slepi fizički materijalizam. Ne mislim na materijalizam kao filozofski pravac ili dijalektički materijalizam, već na nešto mnogo grublje: automatizaciju, algoritamsku svest, fizikalizaciju čoveka. Na pretvaranje čoveka u zbir podataka, u mehanizam, u „hakovanu” životinju.
Danas postoje popularni kvazi-teoretičari koji pokušavaju da predstave čoveka kao biće koje se može predvideti i kontrolisati u potpunosti. Istina je da čovek ima mnogo životinjskog u sebi, ali ne i samo to. Postoji jedan deo koji ga povezuje s onim što je Nikola Tesla zvao centralnim jezgrom univerzuma: tačkom iz koje, poput antena, upijamo znanja, intuicije, vizije i informacije. Možda je upravo ta veza, koja nije tehnička nego unutrašnja, ono što će jednog dana spasiti čoveka od njega samog.
Crvena Marija:
Vladimire, ako te sad, na kraju ovog razgovora, neko pita – običan čovek, zbunjen, iznuren, umoran od protesta, zbunjen od medija, iscrpljen od svakodnevice; šta da radi? Šta bi mu rekao? Ne kao pametnjaković s trona, nego kao neko ko je prošao kroz istu maglu. Koja bi bila tvoja poslednja, najiskrenija poruka čoveku koji danas želi da ostane celovit i dušom, i telom, i mišlju?
Vladimir Tomić:
Pumpaj kreativno!
Stvaraj. I ne prestaj da stvaraš. Šta god.
Ako znaš neki zanat, bilo koji, stvaraj nešto bar deset minuta dnevno što nije za novac, već za svoju dušu. Ako smatraš da nemaš nijedan talenat i da ništa kreativno ne znaš; nisi u pravu. Ne postoji nijedna osoba na ovom svetu bez barem jedne vrline. Čak i najstrašniji zlikovac je ima.
Nauči da oprostiš. I sebi. I drugima.
To je najvažnije. Nauči da oprostiš.
Comments
Post a Comment