Smeh na ivici ponora: Emil Sioran za početnike i napredne mazohiste
 |
| Ežen Delakroa, Danteova Barka, izvor slike wikimedia commons. |
„Ovo je bila sloboda.
Izgubiti svaku nadu bila je sloboda.”
Sadržaj:
Kako sam naučio da se smejem čitajući o ništavilu
Velik broj ljudi kada čita Emila Siorana doživljava ga kao mračnog pesimistu, što on svakako jeste bio. Međutim, za razliku od drugih pesimista; od kojih vas uglavnom zaboli glava, pa zaspete ili potonete u neku mešavinu splina i jeftine samosažaljivosti; njegovo pisanje na mene ne deluje depresivno. Sasvim obrnuto: uveseljava me. I to do mere da se zateknem kako se smejem, iskreno, od srca, kao da sam čitao dobar vic. A nisam, čitao sam o ništavilu, svesti kao bolesti, o Bogu kao nedoraslom zanatliji i o samoubistvu kao etičkom horizontu.
Teško je to objasniti nekome ko nije sklon određenoj vrsti crnog, ali bezazlenog humora. Možda se sve to dešava jer Sioran nije pesimista iz poze, niti mu je životni udes uvalio očaj kao posledicu nekog neuspelog projekta, razvoda ili promašene karijere. On ne piše kao neko ko je izbačen iz raja, nego kao neko ko u raj nikada nije ni verovao. Kao neko ko je od početka stajao sa one strane iluzija i samo klimnuo glavom kada su mu rekli da je sve beznadežno. „Ja sam prosto jedna slučajnost. Zašto sve shvatati tako ozbiljno?“ - zapisuje on u jednom od svojih razornih aforizama (1).
 |
| Emil Sioran u Rumuniji 1940. godine, izvor slike wikimedia commons |
Njegov očaj ima teksturu uverljivosti, takvu da prestaje da bude patetičan i počinje da biva komičan. Ne kao stand-up komedija, već kao lucidna parodija ontologije. Njegove rečenice deluju kao da su izgovorene dok sediš na ivici univerzuma i ljuljaš noge u prazninu. Kada kaže: „Ne postoji način da se čovek odbrani od posledica svesti. To je bolest, neka vrsta ludila. Što si svesniji, to više postaješ lud... Svest je izgnanstvo bića“ (2), ja ne čujem patetiku, nego onu vrstu gorkog kikota koji dolazi kad znaš da nema izlaza, ali ti se svejedno pije kafa. I da, to je smešno. Duboko smešno. Sioran zna da je smešno. On to piše sa gotovo aristofanskom svešću da je najveća tragedija sveta, njegova suštinska nelagodnost ujedno i beskrajno duhovita.
U nastavku ovog teksta pokušaću da povedem na put kroz Sioranove najcrnje ideje; ne da bih nekog obeshrabrio nego da bismo, ako imamo dovoljno nerava, možda negde na pola puta počeli da se smejemo. Jer, kao što ćemo videti, Sioran nas ne poziva da se ubijemo; on nas poziva da prepoznamo komediju tamo gde smo očekivali tragediju.
Svest, ta najuspelija sabotaža evolucije
Sioranova filozofska karijera počela je mladalačkim urlikom. U svojoj prvoj knjizi Na vrhuncima očajanja, svest je nazvao bolešću. Ne metaforičkom bolešću, ne književnom slikom, već bolešću u punom, patološkom smislu te reči. Svest je, prema njemu, noćna mora prirode, zlo koje se desilo organizmima koji su imali nesreću da postanu ljudi (3).
Za Siorana, svest nije ono što nas uzdiže iznad životinja; svest nas degradira ispod njih. Jer životinje ne promišljaju svoju egzistenciju na ljudski način. Ne znaju da umiru osim kada ih instinkt upozorava na neposredne smrtne opasnosti, ali čak i ako znaju među inteligentnijim životinjama nisu opterećenje razmišljanjem o tome kao ljudi. Ne znaju da svet postoji bez njih. Njihova nesvesnost je rajsko stanje koje smo mi, na našu večitu štetu, izgubili.
I ne samo da smo ga izgubili; mi smo ga zamenili za horor. Što više znaš, što više misliš, što više razumeš, to si dalje od života. „Bolje je biti životinja nego čovek, insekt nego životinja, biljka nego insekt... Spasenje? Sve što smanjuje kraljevstvo svesti i ugrožava njenu nadmoć“ (4).
.jpg) |
| A.Direr, Melanholija, izvors slike: wikimedia commons |
Sioran nam ne nudi ni utehu u delanju. U njegovim očima, sve što radimo unapred je besmisleno. „Nema ničeg vrednog truda, ničeg vrednog napora, jer sve što postoji već je promašaj“ (5). Ako postoji neki vrhunski oblik lucidnosti, to je priznati da je sve jalovo. Nije to defetizam, to je pre realizam na steroidima.
Društveni klub prevarenih: ludilo kao članarina
Možda ste primetili: što ponekad više razmišljamo, to nam je sve sumornije? Čestitam, na dobrom ste putu. Sioran bi vas sada gurnuo još dublje, uz komentar da je ludilo prirodan ishod svakog iskrenog mišljenja.
„Svaka misao dovedena do kraja vodi u ludilo“ (6). Nema neutralne filozofije. Ili ćete postati propovednik iluzija ili će vas um zgaziti pod sopstvenim teretom. A Sioran ne voli propovednike. Naročito one koji još uvek veruju u smisao.
Ludilo je, kaže on, jedina iskrena reakcija uma na svet kakav jeste. Normalni ljudi igraju igru, prave se da život ima nekog smisla. Ludak je, u tom smislu, najpošteniji među nama. On ne može da podnese laž. Ne može da se ponaša kao da je sve u redu. Zato puca.
„Ludilo je jedina iskrena reakcija uma na svet kakav jeste. On ne simulira smisao, odriče se svake maske“ (7).
Ovo je ujedno i jedini filozofski klub gde je ulaz slobodan, a izlaz zatvoren. Ko uđe ili piše knjige, ili pije kafu sa svojim demonima. Ili oboje. A Sioran je izabrao ovo drugo. Pisanje mu je, kako sam priznaje, „odloženo samoubistvo“ (8).
.jpg) |
| Arnold B. Ostrvo Mrtvih, izvro slike: wikimedia commons. |
Sioran, bordeli i Ničeov nesrećni natčovek
I sad dolazimo do onog o čemu se retko piše. Sioran nije bio samo čovek knjiga i opsesivnog pisanja o svesti. On je živeo u Parizu, gradu koji je tada nudio dve škole života: Sorbonu i Pigal.
Sioran je rado posećivao obe. Dok je danju proučavao Bleza Paskala i francusku istoriju, koju je smatrao grotesknom, namerno isceniranom pozorišnom predstavom punom izmišljotina za kolektivnu upotrebu; noću je vreme provodio u društvu prostitutki. Ne kao neki dekadentni hedonista, ne na način kako su to radili Bodler ili francuski dekadenti iz 19. veka, već kao filozof među otpadnicima. Verovao je da se među tim ženama, u toj ogoljenosti ljudske mizerije, može naučiti više o čoveku nego na bilo kom univerzitetu. „U razgovorima sa prostitutkama naučiš sve što treba o ljudskoj prirodi. Posle toga, više te ništa ne može iznenaditi“ (9).
I zato Sioran nije imao milosti ni prema Ničeu iako je preuzeo direktno neke njegove ideje, kao i citate bez da uopšte pomene da je to pročitao kod Ničea kao što se dešava u Zlom Demijurgu. Taj „natčovek“ za njega je bio najgora šala filozofske istorije. Niče, kaže Sioran, nikada nije stvarno pogledao ljude u oči. Da jeste, nikada ne bi poverovao u nešto tako naivno kao što je „nadčovek“ (10). Sioran se sprda sa čitavom tom figurom heroja, genija, gospodara. On vidi samo bedu, bolest, znoj i suze. I ume da se smeje. Ne zato što mu je lako, već zato što zna da je smeh jedini lek koji ne zahteva recept.
Bog kao nedovršeni zanatlija: anatomija kosmičke greške
Ako ste mislili da je svest najgora stvar koja nam se desila, razmislite još jednom. Sioran ide dalje. On udara pravo na Stvoritelja.
Svet, tvrdi on, nije delo savršenog Boga, već pogrešnog zanatlije koga naziva zlim demijurgom. Taj tvorac, ako uopšte postoji, ili je zlonameran ili je nesposoban. „Bog? Vrhunski zanatlija koji je načinio ovu rugobu i onda je zaboravio. Da nije zaboravio, morao bi se ubiti“ (11).
 |
| Starac Dana, Vilijam Blejk, izvor slike: wikimedia commons. |
Sioran preuzima drevnu gnostičku ideju da je svet delo nekog nesavršenog stvora, a ne pravog Boga. I dok gnostici još uvek nude spas kroz ezoterično znanje, Sioran ne nudi ništa. Nema bega. Nema Plerome. Nema svetlosti na kraju tunela.
Jedino što možemo da uradimo je da gledamo u lice Zlom Demijurgu - i da mu se smejemo. Jer smeh je jedino dostojanstvo koje nam je ostalo.
Kad bol počne da golica: smeh kao filozofska disciplina
Upravo u tom smehu krije se najveća vrednost Sioranovog pisanja. On ne negira bol. On ga ne umanjuje. On ga preuveličava do tačke kada postaje groteskan. Kada bol počne da golica.
Sioran sam priznaje da mu je smeh jedina odbrana. „Smeh je veliko opravdanje života! Moram priznati da sam, čak i u najdubljim trenucima očaja, bio sposoban da se smejem“ (12).
On ne piše da bi nas ubedio da je svet dobar. On piše da nas oslobodi iluzije da mora biti ozbiljan. Njegove knjige su paradoksalne terapije: što dublje toneš, to više osećaš da se možeš smejati. A to je već neka vrsta kratkotrajnog spasenja; spasenja bez nade, ali sa osmehom.
Sioran za poneti: filozofski paket za preživljavanje
Šta nam, na kraju, ostaje od Siorana? Ironično, ostaje više od onoga što su ponudili mnogi sistemski filozofi.
Od Siorana učimo da:
Ne postoji utešan smisao: i to nije tragedija, već prilika da prestanemo da se lažemo.
Smeh je filozofska disciplina: jer jedino on može da nas spasi od ludila.
Svest je bolest : ali šta je tu je, možemo makar da je dijagnostikujemo na smešan način.
Društvene maske su farsa: a ludaci su možda jedini iskreni među nama.
Ništa nije vredno truda: što ne znači da treba da umremo, već da možemo da živimo bez iluzija.
 |
| Evrope posle kiše, Maks Ernst, izvor slike: wikimedia commons |
I da, posle svega: ne, Sioran nije poziv na samoubistvo. On je poziv da se smejemo svojim demonima, da gledamo svet onakvim kakav jeste nepopravljivim, smešnim, tragičnim; i da ipak, uprkos svemu, preživimo još jedan dan. Ili bar još jednu knjigu.
Izvori i literatura:
Sioran, Emil. Na vrhuncu beznađa. Vršac: Književna opština Vršac, 2023.
IBID
Sioran, Emil. O nezgodi zvanoj rođenje. Beograd: Karpos, 2018.
IBID
Sioran, Emil. Silogizmi gorčine. Vršac: Književna opština Vršac
IBID
IBID
Sioran, Emil. Zli demijurg. Beograd: Dereta, 2019.
Emil Sioran, Ispovesti i anateme, 1987. (Citat je parafraziran, jer ne postoji doslovna takva rečenica Siorana, ali jeste u kontekstu njegove fascinacije ogoljenošću marginalnih grupa ljudi)
IBID
Sioran, Emil. Zli demijurg. Beograd: Dereta, 2019.
Emil Sioran, Ispovesti i anateme, 1987.
Comments
Post a Comment