 |
| Slikar: Ja i selo, Mark Šagal, izvor slike wikipedia commons |
Žak Lakan nije psihoanalitičar koga je lako razumeti, ali njegove ideje o tome kako se oblikujemo kroz slike, jezik i odnose s drugima nalaze se svuda oko nas. To nije teorija zatvorena u akademskim knjigama, već nešto što možemo prepoznati u svakodnevnim situacijama – od detinjstva do društvenih mreža, od ljubavnih odnosa do naših najvećih nesigurnosti. Lakan nije pokušavao da nam pruži rešenja, već da nam pokaže kako funkcioniše naš svet.
Ogledalo i identitet
Sve počinje ogledalom. Zamislite dete staro godinu dana koje prvi put vidi svoj odraz. Ono se osmehuje, gleda svoj lik, pokušava da dotakne sliku. Oduševljeno je. Taj trenutak je ključan. Lakan to naziva „stadijum ogledala” – trenutak kada dete počinje da formira ideju o sebi. Ali tu je trik: odraz u ogledalu nije stvarno dete. To je samo slika, iluzija jedinstvenog i celovitog „ja” [1].
.jpg) |
| Male dvorske dame, Velaskes, izvor slike: wikimedia commons |
Ovaj princip se ne odnosi samo na detinjstvo. Kada biramo „pravu” profilnu sliku za Instagram, mi svesno oblikujemo iluziju o sebi za druge, istovremeno pokušavajući da poverujemo u sopstvenu verziju te slike. Isto važi za situacije poput pripreme za važan sastanak – kada se gledamo u ogledalo i ispravljamo kravatu ili frizuru, trudimo se da stvorimo idealizovanu sliku koju želimo da svet vidi [2]. Koliko god se trudili, ta slika nikada nije savršena. „Ja je uvek drugi,” rekao je Lakan, parafrazirajući Remboa [3].
Jezik i nesvesno
Lakan je tvrdio da je „nesvesno strukturisano kao jezik” [4]. Ovo znači da su naše želje i osećanja oblikovana kroz reči koje čujemo od drugih. Kada roditelj kaže: „Budi dobar dečko” ili „Ti si pametna devojčica,” te reči ne ostaju samo površinski saveti – one postaju deo naše unutrašnje strukture. Na primer, osećaj krivice kada provedemo ceo dan gledajući serije umesto da radimo nešto produktivno nije uvek ličan; to je „glas” društva koje nas uči da produktivnost ima moralnu vrednost [5].
 |
| The Harlequin's Carnival, Joan Miro, izvor slike: wikimedia commons |
Jezik nas takođe ograničava u izražavanju. Na primer, kada pokušavamo da opišemo složene emocije kao što su duboka tuga ili egzistencijalna anksioznost, često osećamo da reči nisu dovoljne. To je zato što postoji ono što Lakan naziva Realno – ono što se nalazi van jezika i simboličkog poretka [6].
Realno i trauma
Realno, kako ga Lakan definiše, predstavlja sve ono što se opire simbolizaciji i racionalizaciji. Kada, na primer, izgubimo nekoga koga volimo, reči utehe poput „Biće bolje” ili „Vreme leči sve rane” često zvuče prazno.
 |
| Krik, Edvard Munk, izvor slike: wikimedia commons |
U takvim trenucima suočavamo se s nečim što se ne može izraziti rečima – sa prazninom koja je suštinski deo ljudskog iskustva [7]. „Realno je nemoguće,” zaključio je Lakan [8].
Želja i društvo
Možda najpoznatija Lakanova izjava je da je „želja želja Drugog” [9]. To znači da želimo ono što vidimo da drugi žele. Na primer, kupovina najnovijeg telefona često nije motivisana istinitom prgmatičnom potrebom, već željom da se poistovetimo s društvenim statusom koji taj uređaj simbolizuje. Isto se dešava u ljubavnim odnosima: ne zaljubljujemo se samo u osobu, već i u ideju o tome šta ta osoba predstavlja za nas ili kako ona utiče na naš status u očima drugih [10].
.jpg) |
| Očajnik, Gistav Kurbe, izvor slike wikimedia commons |
U kontekstu društvenih mreža, ovaj fenomen je još izraženiji. Popularnost i „lajkovi” postaju simboli vrednosti. Ljudi često postavljaju slike ili sadržaje koji reflektuju ono što drugi smatraju poželjnim, tražeći potvrdu sopstvene vrednosti kroz prizmu „Drugog” – publike [11].
Nedostatak i pokretačka snaga
Osećaj da nam nešto „fali” prati nas ceo život. Lakan to naziva „nedostatkom” – osećajem da nikada nismo dovoljno dobri, srećni ili voljeni [12]. Na primer, težnja za „savršenim” poslom, partnerom ili telom obično dovodi do trenutnog zadovoljstva, ali nova želja brzo zamenjuje staru.
 |
| Paul Kle, izvor njegove slike: wikimedia commons |
Ovo nije slučajnost, već mehanizam koji nas pokreće. „Ljudska želja je uvek želja za nečim drugim,” kaže Lakan [13].
Lakanova teorija u svakodnevici
Lakanova teorija nije nešto što treba „savladati” ili „razrešiti”. Ona nas poziva da pogledamo u strukture koje oblikuju naše živote – nesigurnosti, želje i fantazije koje nas definišu. Kada osećamo zavist prema nečijem uspehu ili nesigurnost pred izazovima, to nije samo naš lični problem. To je deo strukture kroz koju živimo.
 |
| Vasilij Kandinski, kompozicija 7, izvor slike: wikimedia commons |
Identitet, ljubav i sreća su konstrukcije koje kriju dublje nedostatke, ali upravo u toj praznini leži prostor za igru, kreativnost i stvaranje [14].
Literatura i izvori:
Comments
Post a Comment