Ogledala, želje i nesvesno: Kako Žak Lakan objašnjava naš svet
Piše: Vladimir Tomić
Sadržaj:
|
| Slikar: "Ja i selo", Mark Šagal, izvor slike: Wikipedia Commons |
Žak Lakan nije psihoanalitičar koga je lako razumeti, ali njegove ideje o tome kako se oblikujemo kroz slike, jezik i odnose s drugima nalaze se svuda oko nas. To nije teorija zatvorena u akademskim knjigama, već nešto što možemo prepoznati u svakodnevnim situacijama: od detinjstva do društvenih mreža, od ljubavnih odnosa do naših najvećih nesigurnosti. Lakan nije pokušavao da nam pruži jednostavne recepte za život, već da nam pokaže kako funkcioniše naš svet i naše želje.
Ogledalo i identitet
Sve počinje ogledalom. Zamislite dete staro oko godinu dana koje prvi put vidi svoj odraz. Ono se osmehuje, maše rukama, pokušava da dotakne sliku. Oduševljeno je, kao da govori: „To sam ja!” Taj trenutak je ključan. Lakan to naziva stadijum ogledala – trenutak kada dete počinje da formira ideju o sebi kao odvojenom „ja”.
Ali tu je trik: odraz u ogledalu nije stvarno dete. To je samo slika, iluzija jedinstvenog i celovitog „ja”. U stvarnosti, beba još nema potpunu kontrolu nad svojim telom, ali u ogledalu vidi zaokruženu, skladnu celinu. Upravo u toj nesrazmeri, između haotične realnosti i idealne slike- rađa se naše prvo osećanje identiteta.
.jpg)
|
| (Slika: "Las Meninas" / Dvorske dame, Dijego Velaskes, 1656. Ova čuvena Velaskesova slika o igri pogleda i perspektive pokazuje dvorjane kako posmatraju kralja i kraljicu u ogledalu u pozadini – što podseća na slojevitu igru identiteta i posmatrača.) |
Ovaj princip se ne odnosi samo na detinjstvo. Kada biramo „pravu” profilnu fotografiju za Instagram, mi svesno oblikujemo iluziju o sebi za druge, a istovremeno pokušavamo i sami da poverujemo u tu uglađenu verziju sebe. Slično tome, pred važan sastanak dok se posmatramo u ogledalu ispravljajući kravatu ili frizuru, trudimo se da stvorimo idealizovanu sliku koju želimo da svet vidi. Ipak, koliko god se trudili, ta slika nikada nije zaista „mi”.
„Ja je uvek neko drugi”, rekao je Lakan parafrazirajući pesnika Remboa: Je est un autre. Drugim rečima, ono što smatramo svojim „ja” uvek je donekle tuđa slika, odraz očekivanja i fantazija, a ne naša suština.
Jezik i nesvesno
Lakan je tvrdio da je „nesvesno strukturisano poput jezika”. To znači da su naše misli, želje i strahovi oblikovani kroz reči i simbole koje preuzimamo od okoline. Čovek ne živi izolovano – od detinjstva upijamo jezik roditelja i društva, i on postaje matrica za našu svest.
Na primer, kada roditelj kaže detetu: „Budi dobar dečko” ili „Ti si pametna devojčica”, te reči ne ostaju samo saveti – one postaju deo našeg unutrašnjeg glasa. Kasnije u životu, osećaj krivice kada protraćimo ceo dan gledajući serije umesto da radimo nešto „korisno” često nije sasvim naš; to je glas društva koji smo internalizovali, podsećajući nas da produktivnost navodno određuje našu vrednost. U modernoj kulturi, vrednosti rada i uspeha toliko su ukorenjene da često osećamo da moramo „zaslužiti” odmor. Nije ni čudo što mnogi osećaju krivicu kada ne rade ništa – naučeni smo da se lična vrednost meri postignućem.
Jezik nas, dakle, oblikuje ali i ograničava. Postoje stvari u nama koje je teško pretočiti u reči – na primer, složena mešavina tuge i strepnje koju osećamo posle raskida ili gubitka. Taj osećaj da nam reči izmiču pred intenzitetom emocije ukazuje na ono što Lakan naziva Realno – sve ono što postoji van jezika i simboličkog reda, neizrecivo i sirovo. U trenutku dubokog šoka ili traume, često zanemimo; jezik zakaže pred naletom iskustva.
|
| "Arlekinov karneval", Žoan Miro, izvor slike: Wikimedia Commons |
Realno i trauma
Realno, prema Lakanu, označava ono što ne može biti u potpunosti simbolizovano ili objašnjeno. Kada, na primer, izgubimo nekog voljenog, reči utehe poput „Biće bolje” ili „Vreme leči sve” često zvuče prazno. Ostaje tišina ispunjena bolom koji prkosi svakom opisu. Suočavamo se s nečim što se ne da izgovoriti – sa prazninom koja zjapi u srcu i podseća nas na krhkost života.
Lakan bi rekao da tada dodirujemo Realno u svom najčistijem obliku. Nije slučajno što u trenucima dubokog užasa ljudi kažu da su „ostali bez reči”. Realno je ono nemoguće – onaj deo iskustva koji se opire svakoj racionalizaciji. Zato Lakan kaže: „Realno je nemoguće” – ne u smislu da ne postoji, već da ga nikada ne možemo potpuno uhvatiti jezikom ili logikom.
|
| Slika: "Krik" / Der Schrei der Natur, Edvard Munk, 1893. Munkov “Krik” čuveno dočarava onaj neizrecivi, primordijalni vrisak – susret sa Realnim užasa i egzistencijalnog straha. |
U takvim trenucima, nalazimo se oči u oči sa prazninom koja je sastavni deo ljudskog iskustva. No, paradoks je da upravo iz te praznine crpimo stvaralačku snagu. Realno nas, iako bolno, podseća da život nije zatvoreni sistem potpune smislenosti; uvek postoji „šum”, višak ili manjak značenja koji nas tera da stvaramo nove priče, umetnost ili filozofiju kako bismo „popunili” taj nedostatak.
Želja i društvo
Možda najpoznatija Lakanova izjava glasi: „Čovekova želja je želja Drugog”. Ova enigmatična fraza znači da ne želimo u vakuumu – naše želje oblikuje želja Drugog (sa velikim „D”, što kod Lakana označava društvo, kulturu ili značajne figure).
Jednostavno rečeno, želimo ono što vidimo da drugi žele. Setite se deteta koje će ostaviti svoju igračku i poželeti baš onu kojom se igra drugo dete. U odraslom svetu, zašto toliko ljudi žudi za najnovijim modelom telefona ili automobila? Ne zato što taj predmet ima neku magičnu vrednost sam po sebi, već zato što imati ga znači dobiti priznanje – status u očima drugih. Naša želja je posredovana tuđim željama: želimo da budemo voljeni, priznati, poželjni u pogledima drugih.
U ljubavnim odnosima, ova dinamika je očigledna. Često se zaljubljujemo ne samo u konkretnu osobu, već i u ideju koju ona predstavlja; u projekciju savršenog partnera koju nosimo u sebi ili u društveni ideal. Ponekad volimo „ideju ljubavi” više nego stvarnu osobu. Želja je, kaže Lakan, uvek želja za nečim drugim, nečim što nam izmiče i što očekujemo od Drugog. Zato su ljudske želje nezasite: čim jednu želju ispunimo, na njeno mesto stupi naredna. Ljudi jure karijere, statuse, veze – često otkrivajući da, kada to ostvare, sreća ne traje dugo.
U kontekstu društvenih mreža, fenomen „želje Drugog” poprima skoro farsični oblik. Broj lajkova i pratilaca postaje simbol koliko smo vredni u očima Velikog Drugog (tj. publike). Korisnici često objavljuju sadržaje za koje misle da će drugi želeti – bilo da je to izvajano telo, egzotično putovanje ili duhovit status – ne nužno zato što oni to iskreno žele, već da bi zadobili potvrdu i želju publike. Na taj način, tuđa želja postaje gorivo naše vlastite: živimo pomalo kroz oči drugih, mereći svoju vrednost reakcijama okoline.
.jpg)
|
| Slika: "Očajnik" / Autoportret, Gistav Kurbe, oko 1843. Kurbeov “Očajnik” izraz je egzistencijalne teskobe – u kontekstu Lakanove misli, možemo ga videti i kao lice koje traži priznavanje Drugog, očajnički želeći potvrdu svog identiteta u očima posmatrača. |
Nedostatak kao pokretač
Ispod svih ovih nivoa – od stadijuma ogledala, preko simboličkog poretka jezika, do želje Drugog – Lakan pronalazi nedostatak kao centralnu strukturu. Još od rođenja, nešto nam „fali”: nismo celi. Gubimo prvobitnu simbiozu s majkom, bivamo bačeni u svet jezika koji uvodi razliku i prazninu. Osećaj da nam nešto nedostaje prati nas čitav život.
Ali Lakan poručuje: to što nismo svoji – što nismo potpuni – u redu je. Štaviše, žudnja za onim što nam nedostaje je ono što nas pokreće. Život bi stao kada bismo postigli potpunu samodovoljnost. Uvek iznova težimo nečemu što nemamo – i tu se rađa umetnost, ljubav, ambicija.
Konkretno, težnja za „savršenim” poslom, partnerom ili načinom života nikada nema trajno rešenje. Čak i kada ostvarimo neki cilj, ubrzo se javlja novi san ili nemir. To nije neuspeh, već prirodan mehanizam. „Ljudska želja je uvek želja za nečim drugim”. Uvek postoji novo „šta hoćeš?” koje nas vuče napred. Taj paradoksalni arhitektonski nedostatak u temeljima našeg bića nije mana koju treba ispraviti, već motor koji stvara kulturu i razvoj.
Lakan danas
Lakanova teorija, premda kompleksna, oslobađa nas iluzije da bismo ikada mogli biti savršeno „svoji” – potpuno transparentni sami sebi i drugima. U svetu u kom se često propagira ideja „pronađi sebe” ili „budi svoj” kao imperativ sreće, Lakan nas podseća da je fragmentiranost deo ljudske prirode. Umesto da to doživimo kao tragediju, možemo u tome videti prostor za rast i kreativnost.
Identitet, ljubav, pa i sreća – sve su to konstrukcije ispunjene pukotinama i nedorečenostima. Ali upravo u tim pukotinama leži prostor za igru, humor i stvaranje. Jer, kada bismo zaista postali „svoji” jednom zauvek, bez nedostataka, čemu bismo težili? Naša „nesavršenost” je, paradoksalno, najživlji deo nas – ona koja nas tera da postavljamo pitanja, da se povezujemo s drugima i da stalno iznova pronalazimo smisao.
|
| Slika: "Senecio", Paul Kle, 1922. Apstraktni portret Paula Kleea podseća na razlomljenu masku lica – naše “ja” je sastavljeno od delića boja i oblika koje povezujemo u celinu, iako nikad savršeno ne poklapamo sve delove. |
Ako prihvatimo Lakanovu misao, možda ćemo se lakše pomiriti s time da ne možemo imati punu kontrolu – ni nad sobom, ni nad tuđim željama, ni nad svetom. To prihvatanje nedostatka ne vodi pasivnosti, naprotiv. U njemu je oslobađajuća spoznaja da život nije završen nacrt, već otvoreno delo. Nismo „svoji” u onom smislu potpunosti – i baš zato možemo biti istinski autentični u traganju, u dijalogu s Drugim i u stvaranju novih značenja. To što nam uvek nešto fali nije prokletstvo, već prostor za napredovanje i empatiju: razumevanje da i drugi osećaju slične praznine i da se u njima možemo sresti.
|
| Slika: "Kompozicija VII", Vasilij Kandinski, 1913. Kandinski je verovao da umetnošću može izraziti duhovne realnosti koje izmiču rečima. Njegova “Kompozicija VII” buja od oblika i boja koje, poput naših nesvesnih želja, stvaraju smisao tek u oku posmatrača. U toj apstraktnoj eksploziji vidimo lepotu haosa – možda nalik onom kreativnom haosu našeg nesavršenog, ali strastvenog bića. |
Literatura i drugi izvori:
- Lakan, Ž. (1983). Spisi. Beograd: Prosveta.
- Lakan, Ž. (1986). Četiri temeljna pojma psihoanalize. Zagreb: Naprijed.
- Žižek, S. (2002). Sublimni objekt ideologije. Zagreb: Arkzin.
- Kožev, A. Predavanja o Hegelu (Uvod u čitanje Hegela). Pariz/Beograd.
- Rembo, A. (1871). Pismo Polu Demeniju (Pismo vidovitog). Pariz.
- Stanford Encyclopedia of Philosophy: Jacques Lacan. Dostupno na: plato.stanford.edu
- Lacan Online: What is the Real? Dostupno na: lacanonline.com
- PsyArt Journal: Mimetic Desire and the Gaze. Dostupno na: psyartjournal.com
- Menard, M. (Melanie Menard Arts): Lacanian analysis notes. Dostupno na: melaniemenardarts.wordpress.com
Comments
Post a Comment