Ko će uzeti crvenu pilulu? Teonov Putir kao poetska pobuna protiv Matriksa

Slika korica knjige Putir

Piše: Vladimir Tomić 

„Ono što istinski voliš ostaje, ostalo je trica.

Ono što istinski voliš neće ti biti oduzeto.“

...

„Poezija je neka vrsta nadahnute matematike, koja nam daje jednačine, ne za apstraktne figure, trouglove, kvadrate i tome slično, već za ljudske emocije. Ako neko ima um koji je skloniji magiji pre nego nauci, taj će radije govoriti o ovim jednačinama kao o činima ili bajalicama; to zvuči arhaičnije, misterioznije, nedokučivo.“

Ezra Pound

Kada uronimo u zbirku Putir Viktora Raduna Teona, imamo osećaj da smo zakoračili u alhemijski krug unutrašnje transformacije. Naslov knjige Putir (što znači posudu, kao i aluziju na svetu čašu za pričešće)  već sam po sebi priziva simboliku Grala, svetog pehara iz legendi, koji se u ovoj zbirci pretače u metaforu duhovnog preobražaja. Teon nas vodi na inicijacijski put kroz tamnu noć duše, gde se bol pretače u spoznaju, a ljubav u gnozu (duhovno znanje). Njegova poezija je istovremeno angažovana i duboko lična: autor ne beži od oštre kritike savremenog tehnokratskog sveta, ali to čini intimnim tonom ispovesti, kao da sa čitaocem deli sopstveni dnevnik duše. Kao što je sam Teon istakao, simbol Urobora;  zmije koja grize sopstveni rep – stoji u središtu njegovog poetskog ciklusa, prožetog motivima ljubavi, duhovnosti i traganjem za smislom. Putir je, prema autorovim rečima, deo tog šireg ciklusa “Auroboros” i predstavlja novo otkrovenje – obnovu iskonske duhovnosti nasuprot transhumanističkom putu kojim nas vodi globalistička elita. Pokušaću da prikažem kako se Teonova zbirka nadovezuje na tu viziju: kroz alhemijske simbole i intertekstualne reference (od Junga i hermetizma, preko Borhesa i Ezre Paunda, do Ginzberga i savremene pop-mitologije). Pesnik nas vodi od mraka do svetla, od rascepa do celovitosti bića.

Centralna osa zbirke, kako je ja vidim, pesma „V.I.T.R.I.O.L.“, već svojim naslovom upućuje na alhemijski moto. Akronim V.I.T.R.I.O.L. krije slavnu latinsku izreku: Visita Interiora Terrae, Rectificando Invenies Occultum Lapidem – „Poseti utrobu zemlje; pročišćenjem ćeš pronaći skriveni kamen“. Drugim rečima: „poseti unutrašnjost (svog) bića i, ispravljajući sebe, naći ćeš skriveni kamen (filozofski kamen)“. Ova mistična poruka poziva na spuštanje u unutrašnju tamu radi pronalaženja skrivenog blaga – simbolički, pronalaženja istine ili sebstva. U psihološkom smislu, Jung je ovaj stadijum alhemijskog dela (nigredo – pocrnjenje) video kao ekvivalent onoga što mistici zovu „tamna noć duše“, kada se pojedinac suočava sa svojom sopstvenom senkom, sa najdubljim mrakom u sebi.

V.I.T.R.I.O.L.

Okomili se klovnovi, snobovi, ulizice

nitkovi, hohštapleri
razvratnici, hulje
elita, naravno

Nasrću na stil
gaze emociju
gnječe razum
pljuju na naša lica

Istina je (dez)informacija
hakovanje DNK
digitalizacija tela

Nastaviti, navaliti
na virtuelne neuro-barikade

Trči, Fidipide, ne posustaj
uskklikni ono svoje
„Nenikēkamen!“

Sve je nadomak grla
se grče:
vazduha!
vode!
dodira!

Nasrtaji mreže
„teorija“
„zavere“?
život?
šta je to?
O, besramne spodobe
skrivene u svom brlogu ništavila

Srednji prst je za vas
dragocen dar

„Ljudi su virus“?!
rođenje?
smrt?
Terminatorova pretnja:
„I'll be back!“
ispunjena je

Sve je povezano
nema više senke
nema kutka
nema rupe ni groba
nema
sve je sravnjeno i ogoljeno
nigde se ne možemo sakriti
sve je jedno veliko
virtuelno oko

Još malo, samo još malo
još tren
vreme će se obrnuti
ne može se pobeći
jedino čeoni sudar

Ko će uzeti crvenu pilulu
istrgnuti kreaciju iz tačke ljudskog
osloboditi je iz podzemne pećine

raskrinkati Matriks
sažvakati algoritam
i izaći na svetlo

Već prvi stihovi ove pesme dočekuju nas bujicom ogorčenih glasova i oštrog društvenog sarkazma. Teon gotovo ginsbergovski „urliče“ protiv savremene dekadencije: niz uvreda i epiteta („klovnovi, snobovi, ulizice / nitkovi… elita, naravno“) podseća na gnevnu kadencu Alena Ginzberga iz „Howl“ („Krik“), gde su „najbolji umovi svoje generacije uništeni ludilom“. Oseća se isti buntovni duh koji prokazuje „besramne spodobe“ vladajuće klase – one koji gaze stil, emociju i razum, pljujući u lice svemu što je istinski ljudsko. Taj uvodni katalog negativaca i izopačenosti društva možemo čitati i kroz prizmu bitničke poetike: kao što je Ginzberg imenovao svog demona („Moloch“ u „Howl“-u), tako i Teon nabraja demone naše stvarnosti – od klovnovske elite do kokainske „galerije“ raspusnika – jasno stavljajući do znanja protiv kakvog se to neprijatelja njegova duša bori.

Pesnik potom secira srž problema: u svetu pesme, istina je postala „(dez)informacija“, naša genetika je „hakovana“, a telo svedeno na digitalne podatke („digitalizacija tela“). Ovi stihovi slikaju distopijski pejzaž današnjice, prepoznatljiv mladim čitaocima koji odrastaju uz internet i teorije zavere na svakom koraku. Teon uspeva da prikaže kako je stvarnost izokrenuta: ne znamo više šta je istina a šta laž, bombardovani smo dezinformacijama, čak nam i biološka suština biva narušena (metafora „hakovane DNK“ dočarava transhumanističko petljanje s genima i identitetom). Digitalizacija tela aludira na pretvaranje naših života u podatke, na jednu gotovo matriksovsku situaciju gde je granica između čoveka i mašine zamagljena. Ovo su složene ideje, ali pesnik ih iznosi jezikom koji je razumljiv i upečatljiv i mlađem čitaocu: jasno osećamo da je reč o svetu u kom je sve virtuelno, u kom se gubi dodir s autentičnim životom.

Posle ove dijagnoze bolesti, sledi poziv na otpor. U sredini pesme pojavljuje se imperativni ton: „nastavi, navali / na virtuelne neuro-barikade“. Ove reči kao da odjekuju nekim futurističkim bojnim pokličem – zamislimo revolucionara koji juriša na barikade ne na ulici, već u neuralnom, virtuelnom prostoru. To je poziv duhu da ne klone, da se bori protiv mentalnog ropstva koje nameće Matriks.

Otuda se javlja lik Fidipida: „trči, Fidipide, ne posustaj / uzvikni ono svoje ‘Nenikékamen!’“. Ovde Teon priziva antičkog glasnika Feidipida (grč. Φειδιππίδης), legendarnog atletu koji je pretrčao maratonsku razdaljinu da donese vest o pobedi nad Persijancima, navodno uzvikujući „Nenikékamen!“ („Pobedili smo!“) pre nego što je izdahnuo. Pesnik ovog grčkog heroja vidi kao simbol istrajnosti i prenosa istine – Fidipid je onaj koji trči do krajnjih granica da bi dostavio dobru vest. U kontekstu Putira, Fidipid postaje metafora pesnika ili probuđenog pojedinca: on trči kroz virtuelne barikade i treba da vikne svetu da je pobeda moguća. Znakovito, uzvik koji Teon stavlja u navodnike – deluje iskrivljeno, gotovo nerazumljivo, kao da je samo eho onog slavnog grčkog povika. Time se dočarava da je u našem vremenu poruka pobede izobličena, jedva čujna kroz buku dezinformacija. Ipak, suština ostaje: pesma nas pita – ko će danas biti naš Fidipid? Ko će smognuti snage da, poput glasnika iz Maratonske bitke, pronese istinu i probudi uspavane?

Slika Fidipida dok narodu Atine saopštava vest o grčkoj pobedi nad Persijom u Maratonskoj bici.  Luk-Olivije Merson (1869)

U strofama koje slede, ritam pesme se menja; od pobunjeničkog pokliča prelazi u ton vizionarske opomene. Teon oslikava apokaliptičnu atmosferu sveopšte povezanosti i nadzora: „sve je povezano / nema više senke / nema kutka / nema rupe / ni groba nema / sve je sravnjeno i ogoljeno / nigde se ne možemo sakriti / sve je jedno veliko virtuelno oko“. Ovi stihovi, prosto, dišu duhom borhesovske fantastike i orvelovske distopije. Svet je postao panoptikon – jedno ogromno virtuelno oko koje sve vidi. Svaki kutak intime je razgolićen („nema senke, nema rupe, ni groba nema“), svaki pokušaj bekstva iluzoran. Mlađem čitaocu ove slike mogu zazvučati poznato: živimo pod stalnim nadzorom kamera, satelita, interneta – baš kao što Borhes u svojim pričama oslikava nemoguće lavirinte percepcije, ovde imamo globalnu mrežu kao svevideće oko. Negde u ovim stihovima odjekuje i rečenica iz filma Matriks da je „svuda oko nas“ – globalna simulacija u kojoj smo zatočeni a da toga nismo ni svesni.

Pesnik tu ne staje: on potencira osećanje teskobe do vrhunca kroz stih „još malo, samo još malo / još tren / vreme se neće obrnuti / ne može se pobeći / jedino čeoni sudar“. Napetost raste – imamo utisak da se približava trenutak sudara, kulminacija krize koju je opisao. „Vreme se neće obrnuti“ sugeriše da povratka na staro nema; nalazimo se u finalnom odbrojavanju, gde je jedini izlaz proboj kroz prepreku, frontalni sudar sa istinom. Ovaj momenat u pesmi odgovara onome što Jung opisuje kao vrhunac nigreda: faze potpune rastvorenosti i očaja, kada izgleda da „nigde nema puta napred“, kada vlada „haos, melanholija“ i osećaj da su Eros (ljubav) i razum u sukobu na život i smrt. To je onaj mrkli mrak pred svitanje.

I zaista, nakon tog mraka, Teon pruža nagoveštaj svitanja, ali svitanja koje moramo sami izboriti. U završnim stihovima pesme postavlja se ključno pitanje: „ko će uzeti crvenu pilulu?“ Ova referenca na čuvenu „crvenu pilulu“ iz filma Matriks odmah priziva sliku izbora između iluzije i istine. Kao što Morfeus u Matriksu nudi Neu plavu pilulu da nastavi da živi u laži, ili crvenu da se probudi u surovoj stvarnosti, tako i pesnik ovde izaziva i sebe i nas: ko je spreman da proguta gorku istinu? Ko će se usuditi da progleda, ma koliko oči pekle na svetlu? Taj motiv crvene pilule, objašnjen mladom čitaocu, znači: izabrati surovu istinu umesto utešne laži. Teonova pesma nas, dakle, poziva na buđenje iz matriksa – iz velike obmane.

Sledeći stihovi to potkrepljuju snažnim slikama: treba „istrgnuti kreaciju iz tačke ljudskog i osloboditi je iz podzemne pećine“. Ovo je aluzija na Platonovu pećinu – čovečanstvo je prikovano u podzemlju, zureći u senke, i mora se osloboditi tih okova percepcije. 

Platonova alegorija pećine, autor Jan Sanredam, prema Kornelisu van Harlemu, 1604, Albertina, Beč.

„Tačka ljudskog“ može se shvatiti kao naša ograničena perspektiva; pesnik poziva da se kreacija (stvarnost) istrgne iz tog uskog ugla i sagleda u punini. Slede reči: „raskrinkati matriks / sažvakati algoritam / i izaći na svetlo“. Kulminacija je dakle u trostrukom herojskom činu: razotkriti Matricu, proždrati (uništiti) algoritam koji nas porobljuje, i najzad izaći na svetlo. Izlazak na svetlo je slika prosvetljenja, slobode, istine – onaj trenutak kada oči, iako zaslepljene u prvi mah, počinju da vide stvarno Sunce posle dugog boravka u mraku pećine. U alhemijskim terminima, to je prelaz iz nigreda u albedo, početak očišćenja i uvida „odozgo“. Podsetimo se ponovo akronima V.I.T.R.I.O.L: „poseti unutrašnjost zemlje, (te) prečistivši se naći ćeš skriveni kamen“ – e upravo taj skriveni kamen, Occultum Lapidem, ovde možemo protumačiti kao istinsko sopstvo, istinu ili smisao koju pronalazimo nakon što raskrinkamo iluzije. Simbol kamena mudrosti u alhemiji ima dvojako značenje: on je supstanca koja sve nečistoće pretvara u zlato, ali i metafora za skriveno blago unutar nas samih – naš unutrašnji „zlatnik“ spoznaje i celovitosti.

Teonova pesma „V.I.T.R.I.O.L.“ impresivna je jer spaja taj univerzalni put unutrašnje promene sa konkretnim slikama naše savremene kulture. Dok čitamo ove stihove, prepoznajemo fragmente pop-mitologije: tu su Agent Smitove reči iz Matriksa („ljudi su virus“ – čuvena replika kojom negativac definiše ljudski rod), zatim kultna rečenica Terminatora („I’ll be back!“ – vratiću se, što pesnik označava kao ispunjenu pretnju, možda aludirajući na povratak destrukcije ili cikličnost nasilja). Prisutan je i gest srednjeg prsta, koji pesnik naziva „dragocenim darom“ za sve te „spodobe“ – jedan ironični, pankerski prkos sistemu. Sve ove reference autor ugrađuje organski u tekst, kombinujući visoku simboliku alhemije i Jungove psihologije sa pop-kulturnim kodovima razumljivim i milenijalcima i generaciji Z. Time postiže dvostruki efekat: pesma deluje i arhetipski vanvremenski i savremeno angažovano. Kao čitaoci, osećamo se prozvanima – i na intelektualnom, i na emotivnom nivou – da prepoznamo sopstveni život u tom lavirintu simbola, da se zapitamo: da li smo i mi zatočenici virtuelnog oka? Jesmo li spremni za svoj VITRIOL – za sopstveni silazak unutra i izlazak na svetlo?


Pesma „V.I.T.R.I.O.L.“ jeste stožer zbirke, ali Putir kao celina izgrađen je od više ciklusa i motiva koji prate liniju duhovne inicijacije. Teon nas vodi kroz etape alhemijske transformacije – od crnila patnje, preko očišćenja duhom ljubavi, ka konačnom sjedinjenju suprotnosti u celinu. 

U drugim pesmama i ciklusima ove zbirke zapažamo slične simbole i teme koje nadopunjuju viziju.

Pre svega, tu je motiv bola i tame kao nužne faze preobražaja. U pojedinim pesmama Teon gotovo danteovski prolazi kroz vlastiti pakao: pejzaži su ispunjeni motivima pepela, krvi, suza, raskršća gde duša trpi iskušenja. Osećamo odjeke arhetipa „ranjenog iscelitelja“ – ideje da kroz vlastitu ranu čovek stiče moć razumevanja i isceljenja. Ta rana može biti egzistencijalna bol ili gubitak, depresija ili osećaj besmisla. U jungovskom smislu, to je nužno suočenje sa senkom i destrukcijom starog ja. Podsetimo se: Jung je nigredo fazu opisao i kao subjektivno proživljen proces „bolnog rasta svesti o svojoj senci“, često praćen osećanjem maksimalnog očaja koje je zapravo preduslov za lični razvoj. Upravo takvu tamnu noć duše zapažamo u Teonovim stihovima koji govore o „mraku, melanholiji, haosu“ – ali uvek s naznakom da je to put ka nečemu višem. Jedna pesma u zbirci (koju možemo posmatrati kao deo „crne“ faze) opisuje lirskog subjekta kako luta kroz „grad bez svetla“, okružen senkama prošlosti, osećajući se odvojenim od sebe samog. Kroz tu sliku urbanog mraka provlači se bol intimnog gubitka (možda ljubavne prirode), koji pesnika ostavlja „razbijenog“ – ali upravo u tim razbijenim delovima on nazire obrise nečeg novog što traži oblik. Taj momenat samospoznaje kroz patnju podseća na reči Ezre Paunda: „What thou lovest well remains…“ – ono što istinski voliš i što je istinito u tebi, ostaće, dok prividi gore u vatri kao trica. Teon, čini se, poručuje slično: kroz vatru patnje spaljuju se iluzije, a ostaje naše istinsko biće, kaljeno i jasnije nego pre.

Iz tog pepela bola izranja motiv ljubavi kao spasonosne niti – možda najvažniji element Putira, samog „svetog pehara“ kao simbola. Teonova vizija „ljubavne gnoze“ posebno dolazi do izražaja u srednjem delu zbirke, gde se nekoliko pesama bave ljubavlju ne samo kao emocijom, već kao duhovnim saznanjem. Ljubav je za njega put ka jedinstvu; ne tek romantična idila, već mistično iskustvo sjedinjenja sa drugim i sa celinom postojanja. U tim stihovima čujemo odjeke kako istočnjačkih, tako i zapadnih mistika: može nas podsetiti na sufijske pesme Dželaludina Rumija gde je voljena istovremeno i ljudsko biće i božansko prisustvo, ili na gnostičku potragu za „iskrom božanskog“ kroz eros. Jedan od najlepših motiva u Putiru vezanih za ljubav jeste slika susreta duša kroz pogled: u jednoj pesmi lirski subjekat opisuje voljenu kao „svetlost u kojoj moje senke izgaraju“. To je ljubav kao alhemijska vatra – onaj ko istinski voli biva pročišćen tom ljubavlju, njegove mane i tamne strane sagorevaju pred svetlom voljenog bića. Ta spoznaja je gnosis – jer kroz ljubav se dolazi do istine o sebi i svetu. U Putiru ljubav spaja suprotnosti: telesno i duhovno, bol i radost, ja i drugi – to je onaj coniunctio iz alhemije, sveti spoj zbog kog se svi prethodni stadijumi preobražaja moraju izdržati.

Važno je reći da Teon o ljubavi piše iskreno i strastveno, ali bez trunke banalnosti. Oseti se uticaj i bitničke poezije (Allen Ginsberg, Gregory Corso) u slobodi izraza kada govori o telesnosti i ekstazi, kao i uticaj klasične mistične književnosti kada priziva motive poput „božanske iskre u tvom pogledu“ ili „tajne večere duša“. Jedna pesma iz ciklusa ljubavnih, na primer, intertekstualno razgovara sa Borhesom: spominje „Alef“ – čuvenu Borhesovu tačku u kojoj je sadržano sve. Teon tu sliku koristi da opiše voljenu: „U tebi vidim svoj Alef, sve svoje mogućnosti i svetove“. Tako ljubav postaje spoznaja svih mogućnosti postojanja, kao da je voljeno biće magični ogledni kosmos. Druga pesma priziva antički mit o Erosu i Psihi: pesnik sebe vidi kao Psihu koja u mraku dodiruje lice nevidljivog Erosa – svestan da će ga spoznati tek kad se usudi da u mraku zapali svetiljku, rizikujući da se Eros uplaši i pobegne. Time nam sugeriše da je spoznaja kroz ljubav hrabra i delikatna stvar: treba imati hrabrosti osvetleti ono što volimo, spoznati ga u punoj istini, pa makar to značilo i da rizikujemo gubitak ili bol. Nagrada je, ipak, neprocenjiva – transformacija duše, proširenje svesti, gnosis koja ostaje večno (jer „what thou lov’st well is thy true heritage“, rekao bi Pound).


Na kraju ovog alhemijskog putovanja kroz Putir, čitalac biva doveden do sinteze, do vizije celovitosti bića koja je i cilj svakog duhovnog traganja. Ako smo krenuli od mraka i rasula, završavamo u znaku sjedinjenja – unutrašnjeg mira koji nosi tragove svih pređašnjih lomova, ali ih nadilazi integracijom. Zbirka kulminira pesmama koje odaju utisak zaokruženosti, gotovo kosmičkog sklada između pojedinca i univerzuma. U tim završnim stihovima osećamo harmoniju suprotnosti: i svetlo i tama nalaze svoje mesto, i bol i radost tvore jednu celinu, baš kao što se u alhemijskom sudu (peharu) sjedinjuju svi elementi u „kamen mudrosti“. Nije slučajno što se knjiga zove Putir – sveti pehar je simbol posude u kojoj se vrši preobražaj, ali i simbol duše koja prima božansku milost. U hrišćanskoj tradiciji, pehar (Gral) sadržao je Hristovu krv, spajajući božansko i ljudsko; analogno tome, Teonov Putir sadrži suze i krv ljudskog iskustva preobražene u zlato duhovne spoznaje.

Gravira žene koja drži uroboros u traktatu Mihaila Ranfta o vampirima iz 1734. godine.

U duhu Urobora, kraj knjige se spaja sa njenim početkom, stvarajući krug. Poslednji ciklus odiše smirenošću i pomirenjem. Ovde pesnik više ne „urliče“ protiv nepravde niti boluje od pustoši – već kontemplira. Kao da stoji na vrhu planine posle dugog uspona i sada gleda širu sliku. Čak i kada se priseća pređašnjih patnji, čini to sa zahvalnošću, shvatajući njihovu ulogu u vlastitom rastu. Ovaj završni uvid podseća na Jungovu misao da se, nakon integracije senke i prolaska kroz tamu, javlja enantiodromia – prelazak suprotnosti – pa nigredo ustupa mesto albedu, „neočekivana svetlost obasjava iz najdublje tame“. Teon to osvetljenje prikazuje suptilno: možda kroz motive svitanja, spoja Meseca i Sunca, ili kroz sliku ogledala u kom se pesnik napokon vidi celim bićem. Jedan stih pred kraj zbirke kaže (parafrazirano): „Sakupio sam se iz rasutih delova / i zagrizao zrno svetlosti u sebi“. U samo jednoj slici – zagrizanja svetlosti – spojio je alhemijsku metaforu (konzumacije sopstvene rasvetljene suštine) sa gnostičkim činom prosvetljenja.

Važno je naglasiti da ovakav optimističan zaključak ne deluje nimalo isforsirano. Naprotiv, čitalac veruje pesniku, jer je zajedno s njim prošao kroz oluju. U završnici Putira prepoznajemo onaj tihi zanos kakav nose recimo završni delovi Eliotove „Puste zemlje“ ili Paundovih „Canta“ – kad posle burne disonance zasvira jedan smirujući akord. Osećamo i daleku jeku Borhesove misli da „kraj svake iskrene priče neminovno vraća početak“ – a Uroboros ciklus se upravo time i zatvara: krajem koji je novi početak.

Viktor Radun Teon je sa Putirom ponudio retko bogatu i smelu poetsku viziju. Kombinujući filozofsku misaonost i sirovu emociju, hermetičke simbole i prizemni žargon, on pravi most između tradicije i savremenosti. Ova zbirka nas podseća da poezija i dalje može biti ritual inicijacije – prostor gde čitalac zajedno sa pesnikom prolazi kroz iskušenja i izlazi preobražen. U vremenu kada se čini da „globalno virtuelno oko“ sve prati i gde mlade generacije odrastaju uz osećaj egzistencijalne zbunjenosti, Putir nudi i opomenu i utehu. Opomena je da se ne zadovoljavamo iluzijama, da ne pristanemo na ulogu roba u Matriksu. Uteha je da nismo sami na tom putu – pesnik nas prati kroz mrak jer je i sam tuda prošao, i svedoči da se na kraju zaista nalazi svetlo. Kao što Teon sugeriše, a Jung potvrđuje, kroz „mračnu noć“ se mora proći da bi svanula zora individuacije i celovitosti. Putir stoga čitamo i kao čin pobune i kao molitvu: pobune protiv svega što je čoveka obesvetilo, i molitve za ponovno osvećenje života.

Na samom kraju, vraćamo se motu s početka – V.I.T.R.I.O.L. – i shvatamo da je Viktor Radun Teon u svom svetom peharu uspeo da uglobi upravo to alhemijsko uputstvo. „Poseti unutrašnjost zemlje“ – učinio je to zaronivši hrabro u dubine bola, haosa i sumnje. „Ispravi/popravi (sebe) i pronaći ćeš skriveni kamen“ – kroz ljubav, spoznaju i stvaralaštvo, on je taj kamen mudrosti izneo na videlo, makar u obliku pesničke istine. Čitalac koji se prepusti ovom esejičko-poetskom putovanju osetiće da se i u njemu nešto preobražava: možda će i sam prepoznati koje to „zlato“ nosi u sebi ispod slojeva „dross“ (tog šljama laži i straha). Putir nas, konačno, uči onome što je i Ezra Pound poručio – da ono najvrednije u nama ne može biti oduzeto niti uništeno, da „ono što dobro voliš ostaje… ostalo je trica“. Teon je svoj pehar ispunio do vrha simbolima i emocijama; na nama je da iz njega otpijemo gutljaj i okusimo tu gorko-slatku, alhemijski spravljenu poetsku esenciju; možda ćemo u njoj prepoznati i sopstvenu skrivenu iskru koja čeka da bude oslobođena na svetlo.

Vilinski konjic (vretence) prolazi kroz poslednje presvlačenje svoje metamorfoze; u ovom procesu on se transformiše iz svog stadijuma nimfe u odrasli stadijum.

Preobraženje

Previše blizu,

uz ambis, tik 

električna provokacija

mogla bi da iscuri

u gral dodira.

Zvuk ruševine

ili cik zvonjave,

zujim unutar tvoje tišine.

Krepim se zanosom,

u nepce guram osećaj

da te imam,

da u tvoja bedra

utisnem svemir.

Rastvaramo se bučno

u vitriol 

Meduzina glava,

terra incognita.

Konačno:

preobraženje.

Spržen sam

u foton sačuvan,

tobom pijan.

Napisao osvrt i priredio izabrane pesme 

Vladimir Tomić