Od zveri do čoveka – i nazad: Uvod u prirodu zla (Deo prvi)
|
| Scena iz filma Zona interesa |
Sadržaj:
Uvodni pregled
Sedim u tišini nakon odjavne špice filma Zona interesa. Znao sam unapred da me to iskustvo neće ostaviti ravnodušnim – namerno sam se izložio temi Holokausta i ljudskog zla, svestan da ona podrazumeva nelagodnost. Ipak, iskustvo gledanja ostavilo je više pitanja nego što sam očekivao. Već dok su prvi minuti prolazili uz crn ekran i uznemirujuće zvuke, javila se nelagodna svest o onome što dolazi. Zona interesa nije film koji direktno pogađa emocije; on preusmerava pažnju na sopstvenu percepciju i njene granice. Film izaziva pitanje koje se ne odnosi samo na druge, već na samog sebe: da li je zlo devijacija, ili imanentna mogućnost? Po završetku, to pitanje ostaje otvoreno. U ovom eseju, kroz lični i interdisciplinarni osvrt, pokušavam da artikulišem neka od razmišljanja koja su se razvila iz tog iskustva – preko filozofskih i psiholoških uvida (Hana Arent, Milgram, Zimbardo, Bauman, Kelman, Cesarani, Daston i Galison), književnih modela zla kod Kormaka Makartija, do istorijskih tačaka kao što su Jasenovac i Prebilovci. Cilj nije emocionalna katarza, već intelektualno razumevanje: činimo li zlo zato što to hoćemo, ili zato što lako podležemo kontekstu koji ga omogućava? Da li je zlo u čoveku izuzetak – ili pravilo?
Zona interesa: svakodnevnica pored logora
Kada sam izlazio iz bioskopa, najviše sam mislio upravo o banalnosti prizora u Zoni interesa. Džonatan Glejzer je snimio film o porodici nacističkog komandanta koja živi odmah pored koncentracionog logora Aušvic – i pritom nam nije prikazao gotovo nijedan direktan prizor nasilja. U dvorištu te kuće, deca se igraju, cveće cveta, ptice pevaju. U daljini, iza visokog zida, naslućuje se dim krematorijuma i čuju se potmuli krici. Kamera ostaje na bezbrižnim licima porodice Rudolfa Hesa dok ručaju u bašti, dok se kupaju u reci, dok planiraju baštovanske radove. U isto vreme, naš sluh registruje drugu stvarnost: voz koji nekud prolazi, vriske i pucnjeve u daljini, neprekidno brujanje industrijskog pogona smrti. Ta dvojnost stvara užasan rascep percepcije – gledamo običan porodičan život, a užas je stalno prisutan samo kao zvuk. Moć filma zaista leži “u onome što se čuje, a ne u onome što se vidi” (1). Zatvorimo li oči pred slikom idile, zvučni pejzaž Zone interesa priziva nam u mašti stravične slike logora koje film namerno ne pokazuje.
|
| Scena iz filma Zona Interesa |
Dok je trajala scena večere u vrtu, negde u pozadini začulo se: „Samo ćeš tu da stojiš i drhtiš?“ – potom hitac. Članovi porodice za stolom kao da to i ne primećuju. Zona interesa time prikazuje onu najjeziviju istinu: da se najveća zlodela mogu odvijati paralelno sa običnim životom, da užas može postati “sused” naše svakodnevice. U filmu, oni koji “srećno žive u svom domu u Aušvicu” biraju šta će da čuju – čuju cvrkut ptica, ali ne i krike žrtava iza zida. Niske frekvencije tutnjave krematorijuma stalno su prisutne poput nekog danteovskog - infernalnog brega zvuka koji nikad ne jenjava. Gledalac tako biva primoran da konstantno oseća ono što likovi na ekranu ignorišu. Zona interesa time ne nudi šok, nego demonstraciju ravnodušnosti kao mehanizma opstanka pored zla. U njoj, oni koji žive tik uz logor biraju šta registruju – cvrkut ptica jeste stvaran, ali isto tako i krikovi. Niske frekvencije rada krematorijuma stalno su prisutne u zvučnom pejzažu, ali ostaju potisnute iz pažnje likova. Gledalac postaje svedok onoga što likovi ignorišu.
Iz bioskopske sale nisam izašao pod utiskom fizičke nelagodnosti. Umesto toga, ostalo je slično pitanje koje postavljam sebi godinama unazad: kako je moguće da su ti ljudi nastavili sa svakodnevicom dok se u neposrednoj blizini odvijala masovna klanica? To pitanje vodi do središnje teme ovog ogleda – banalnosti zla. Zlo se ne javlja isključivo u formi monstruoznog; češće ima lice običnosti – komšije koja sadi ruže, dok se iza zida odvija sistematsko uništavanje.
Kroz ritual Brijanja zveri ( Rapa das Bestas)
Pre nekoliko godina, gledao sam i špansko-francuski film Kao zveri (As Bestas, 2022) koji na drugačiji način zagrebe pitanje “zverskog” u ljudima. Film počinje dokumentarnim, usporenim snimcima festivala Rapa das Bestas u Galiciji – drevnog običaja u kojem ljudi hvataju divlje konje iz planina i obaraju ih na zemlju da bi im odsekli grive. Gledamo kako dvojica aloitadorija (tako zovu hrabre učesnike) ruše ogromnog mustanga: jedan mu skače na leđa, drugi ga hvata za rep, konj se otima, zemlja se podiže. Brutalnost te kratke scene, iako traje svega nekoliko sekundi, gotovo se oseća na koži. Čovek i životinja isprepliću se u prljavoj prašini, znoju i besu. Nešto u toj kratkoj sekvenci brutalnosti nagoveštava jezu i nasilje koje će se kasnije odigrati (2). Zaista, uvodni prizor “ukrotitelja zveri” ujedno je simbolički uvod u film – i u temu zverstva u ljudskoj prirodi. Jer nastavak filma Kao zveri bavi se sukobom među ljudima: dolaskom francuskog para u jedno zabačeno špansko selo i ksenofobičnom mržnjom koju prema “došljacima” razviju dvojica braće, starosedeoca.
|
| Uvodna scena iz filma As bestas, Kao Zveri. |
Kako zaplet odmiče, netrpeljivost eskalira do nezamislivog nasilja. Gledalac postepeno shvata zloslutnu metaforu: na početku smo videli kako se ljudi ophode prema neukroćenim konjima, a potom ćemo videti kako se ophode jedni prema drugima kada ih obuzme najgore. Kroz ritual Rapa das Bestas, film sugeriše da je granica između čoveka i zveri tanka – i da se čovek vrlo lako pretvara u zver kada ga obuzmu mržnja, strah ili pohlepa.
Posle odjavne špice Kao zveri, ostao sam zatečen sličnim pitanjem kao i nakon Zone interesa: kako je moguće da obični ljudi – komšije koje se svakodnevno pozdravljaju – postanu spremni na čudovišnost? Da li “zlo” uvek izgleda kao psihopatski manijak iz crne hronike, ili i mi “normalni” u određenim uslovima postajemo zveri? Tragajući za odgovorima, setio sam se misli Hane Arent o banalnosti zla.
Banalnost zla: Hana Arent i obični zločinci
Hana Arent, filozofkinja i publicistkinja, uvela je pojam “banalnost zla” posle praćenja suđenja Adolfu Ajhmanu 1961. godine. Ajhman je bio nacistički oficir zadužen za organizaciju deportacije nepodobnih u logore smrti. Hana je očekivala da će na optuženičkoj klupi videti monstruoznog zlikovca, inkarnaciju đavola. Umesto toga, zatekao ju je birokrata srednjih godina – sivilo od čoveka, uredan, sasvim prosečnog izgleda, koji se pravdao da je “samo izvršavao naređenja”. Iz tog iskustva Hana izvodi zapanjujući zaključak: najveći zločinci mogu biti sasvim obični ljudi. Ajhman nije delovao kao demonski sociopata, već kao beživotni činovnik, lišen sopstvenog mišljenja i morala. Ono što je Arent videla kao njegov najveći zločin bila je upravo nesposobnost da misli.
Šta to znači? Hana Arent ne tvrdi da zlo nije strašno – naprotiv, Holokaust je zločin neviđenih razmera. Banalnost zla odnosi se na okolnost da takvo zlo može biti počinjeno bez duboke mržnje ili sadističkog uživanja, već hladno, administrativno, “u tišini običnog, birokratskog, svakodnevnog” (3). Ajhman je otpremio milione ljudi u smrt ne zato što je likovao u krvi svojih žrtava, već zato što je marljivo popunjavao formulare i sledio procedure, nikada se ne zapitavši za moralne posledice. Bio je, kako Arent kaže, “priglupi mediokritet” – čovek praznine, ne čudovišne zloće, već čudovišne plitkosti . Njegova konformistička odanost zakonu i autoritetu, uz potpun nedostatak samostalnog promišljanja, omogućila je da zlo postane rutina. U tome leži užas i, istovremeno, banalnost tog zla – što je bilo “zastrašujuće svakodnevno, kao rutina”.
Arent je svojom tezom izazvala mnoge polemike ili kako to mediji vole da zovu: kontroverze, jer je zvučalo gotovo kao da “banalizuje” Holokaust. Ali poenta nije bila umanjiti zločin, već upozoriti da takav zločin može počiniti mnogo više ljudi nego što mislimo. “Problem sa Ajhmanom je bio upravo u tome što je bilo toliko onih koji su bili poput njega”, napisala je Arent – prosečnih, poslušnih građana bez smelosti da misle svojom glavom. Milioni “malih” ljudi mogu postati saučesnici masovnog zla. Ta spoznaja vodi do neprijatnog pitanja upućenog svima nama: da li bismo i mi, u određenim okolnostima, mogli postati poput Ajhmana?
Poslušnost i efekat Lucifera: Milgram i Zimbardo
Nakon Drugog svetskog rata, psiholozi, sociolozi, antropolozi i drugi autori su upravo to pokušali da provere eksperimentalno: da li takozvani “obični ljudi” mogu počiniti okrutna dela samo zato što im autoritet tako kaže ili zato što ih situacija navede. Najpoznatiji je klasik socijalne psihologije – eksperiment Stenlija Milgrama iz 1961. godine. Milgram je te godine, u podrumu Jejla, okupio dobrovoljce kojima je rečeno da učestvuju u istraživanju učenja i pamćenja. Zadatak ispitanika bio je da glume “učitelje” i da za svaki pogrešan odgovor daju elektro-šok “učeniku” u susednoj sobi. Učenik je zapravo bio glumac, a elektro-šokovi lažni, ali toga učesnici nisu bili svesni. Kako je “nivo struje” rastao, glumac je ispuštao krike bola, molio da se prekine, a zatim se utišao kao da je doživeo srčani udar. Svaki put kad bi se ispitanik oklevao, naučno lice u belom mantilu bi mirno reklo: “Nastavite, eksperiment zahteva da nastavite.” Rezultat? Većina ljudi je nastavila da daje šokove sve do najvišeg napona od 450 volti, iako su verovali da time možda usmrćuju drugu osobu . Milgram je zaključio da ljudi nisu zli po sebi, ali pod autoritetom prestaju da deluju kao moralni subjekti (4). Drugim rečima, zastrašujuće veliki procenat “prosečnih” ljudi će, ako ih dovoljno snažan autoritet na to podstakne, činiti zlo ne razmišljajući o posledicama. Ovo otkriće je šokiralo javnost šezdesetih godina dvadesetog veka, a do danas ostaje mračno podsećanje koliko je lako reprodukovati banalnost zla u laboratoriji.
|
| Kreirano zatvorsko okruženje tokom Stanfordskog zatvorskog eksperimenta, izvor slike wikimedia commons |
Još jedno klasično istraživanje, Stanfordski zatvorski eksperiment Filipa Zimbarda 1971. godine, pokazalo je kako situacija može “od naizgled dobrih ljudi načiniti zle”. Zimbardo je oformio lažni zatvor u podrumu fakulteta i nasumično podelio studente na “zatvorenike” i “čuvare”. Ubrzo su čuvari – momci koji su do juče bili obični studenti – počeli da zlostavljaju zatvorenike: vređali su ih, primoravali na ponižavajuće radnje, uskraćivali im hranu i san. Zatvorenici su pak postajali pasivni i traumatizovani. Eksperiment je morao biti prekinut posle samo šest dana. Zaključak? Okruženje, uloge i moć mogu podstaći na zlo i one osobe koje nikada ne bi rekle za sebe da su zlonamerne (5). Zimbardo je ovaj fenomen nazvao “Luciferov efekat”, aludirajući na pad anđela Lucifera u zlo – kao metaforu kako običan čovek može “pasti” i početi činiti zlo pod određenim uslovima. Ključ je opet u odsustvu promišljanja: kada se pojedinac utopi u ulogu (posesivnog čuvara, vojnika koji “samo izvršava naređenja”, člana rulje koja linčuje), gubi lični osećaj odgovornosti. Zlo tada ne deluje kao radikalni izbor, već kao deo posla, kao igra uloge.
Rezultati Milgramovog i Zimbardovog eksperimenta su očigledno poražavajući jer razbijaju iluziju: ne možemo se lako tešiti da su zločinci uvek “drugi”. Naprotiv, i mi sami bismo mogli, u datoj situaciji, povući obarač ili okrenuti dugme, ukoliko se dovoljno jako pritisnu dugmad naše poslušnosti, konformizma ili straha. Ta ideja ne oslobađa krivice počinioce – ali poziva na poniznost i oprez: zrno zla čuči u svakome od nas i čeka pogodan kontekst da proklija.
Modernost i Holokaust: Bauman o birokratiji genocida
Skloni smo da zamišljamo zlo kao nešto “primitivno”, kao varvarstvo koje se dešava van civilizovanog društva. Međutim, poljski sociolog Zigmunt Bauman postavlja provokativnu tezu: Holokaust je bio proizvod upravo modernog, civilizovanog društva, a ne odstupanje od njega. U svojoj studiji Modernost i Holokaust, Bauman analizira kako su tekovine moderne birokratske organizacije, tehnološkog napretka i društvene inženjerije omogućile genocid ogromnih razmera (6). Masovno istrebljenje miliona ljudi zahtevalo je racionalno planiranje, administraciju, vozne redove, evidencije – sve one “dosadne” elemente birokratske mašinerije koje inače vezujemo za efikasnu državu. Nacistički projekat “Finalnog rešenja” koristio je fabrike (krematorijume), hemijski izum (pesticid Ciklon B prilagođen za ubijanje ljudi u gasnim komorama), železnicu, statistiku i popis stanovništva. Genocid je sproveden kao administrativni poduhvat. Bauman ističe da su izvršioci Holokausta uglavnom bili obični službenici, tehničari, policajci, koji su obavljali specijalizovane zadatke u ogromnoj podeli rada, često ne videći direktno posledice svojih akcija. Moderni princip “radi svoj posao” u perverznoj formi – gde je taj “posao” ubijanje – rezultirao je time da se užasno delo obavi efikasno, gotovo rutinski.
|
| Masovna grobnica iz nemačkog logora Bergen-Belsen, izvor slike wikimedia commons |
Drugim rečima, Holokaust nije nastao uprkos modernoj civilizaciji, već uz njenu pomoć (6). To je bila zastrašujuća lekcija. Bauman upozorava da i savremeno, uredno društvo nosi u sebi potencijal za slične strahote ukoliko moralne kočnice otkažu. Birokratizacija društva donosi otuđenje: pojedinac postaje zupčanik sistema, fokusiran na svoj mali zadatak, lišen šireg uvida. Kada se tome doda ideologija koja određenu grupu ljudi označi kao “nepoželjnu” ili “manje vrednu”, birokratska mašina može da krene u pogon smrti a da niko ne vikne “stani”. Nemački inženjeri su projektovali logorske peći u Aušvicu kao da projektuju postrojenja za spaljivanje otpada – profesionalno, hladno, objektivno. Upravo tu dolazimo do onoga što su istoričarka nauke Lorejn Daston i Peter Galison nazvali “birokratizacija pogleda”. U svom delu Objektivnost oni pokazuju kako se razvijao ideal neutralnog, bezličnog posmatranja u nauci i birokratiji (7). Kada posmatramo svet striktno “objektivno”, isključujući empatiju i vrednosni sud, mi rizikujemo da ljude svedemo na brojeve, slučajeve, objekte. U nacističkoj birokratiji Holokausta, žrtve su bili brojevi u kolonama, komadi u tovarnim listovima vozova. Takav dehumanizovani pogled bio je preduslov da se zločin doživljava ne kao zločin, već kao tehničko pitanje. Jedan SS birokrata u logoru mogao je da razmišlja: “Potrebno je evakuisati X hiljada jedinica do datuma Y” – a da pritom X hiljada jedinica predstavlja ljudske duše, muškarce, žene i decu koji će biti ugušeni gasom. To je zastrašujuća ilustracija banalnosti zla u modernom ruhu: zločini postaju “posao” iza kancelarijskog stola.
Naravno, modernost nije sama po sebi zlo – donela je i prosvetiteljstvo. Ali Baumanov uvid ruši utisak da više obrazovanja, nauke i sistema automatski znači manje šanse za užase. Holokaust nas uči da civilizacija i varvarstvo mogu ići ruku pod ruku, ako civilizaciji oduzmemo dušu.
Zločini iz poslušnosti: odgovornost pojedinca
Američki socio-psiholozi Herbert Kelman i V. Li Hamilton bavili su se upravo spojem birokratske strukture i individualne poslušnosti. U knjizi Zločini iz poslušnosti analizirali su kako dolazi do toga da ljudi počine masovne zločine “služeći dužnosti” – bilo kao vojnici na terenu ili činovnici za stolom (8). Istraživali su, između ostalog, slučaj masakra u vijetnamskom selu Mi Laj 1968, kada su vojnici američke vojske ubili stotine nenaoružanih civila, uključujući žene, decu i starce. Kelman i Hamilton zaključuju da su tri psiho-socijalna procesa ključna da se ovakav “odobreni masakr” desi: autorizacija, rutinizacija i dehumanizacija (8). Autorizacija znači da vrhunska vlast izda naređenje ili odobrenje za nasilje – čime podređeni stiču utisak da nisu lično odgovorni (jer “samo slušaju naredbe”). Rutinizacija je pretvaranje akta ubijanja u uobičajenu proceduru – vojnici u Mi Laju su sistematski “češljali” selo i pucali po kućama kao da obavljaju pretres, bez razmišljanja o svakom pojedinačnom ubistvu. Dehumanizacija najzad označava oduzimanje ljudskosti žrtvama – u očima počinilaca oni više nisu osobe sa imenima i licima, već “neprijatelj”, “štetočine”, “stoka za klanje”. U Mi Laju su vojnici civile zvali pogrdno “guksi” (gook), baš kao što su nacisti Jevreje nazivali “Ungeziefer” (gamad). Kombinacija te tri stvari – autoriteta koji naređuje, rutine koja otupljuje savest i percepcije žrtve kao nečega manje vrednog – dovodi obične ljude u stanje da čine nezamislivo.
Ovo nas ponovo vraća na ličnu odgovornost. Jer ako je zlo tako “banalno” i uslovljeno, gde je tu pojedinac sa svojim moralnim izborom? Da li nas to oslobađa krivice (“sistem je kriv, ne ja”) ili naprotiv, opominje da moramo biti još svesniji svojih dela? Hana Arent je kritikovana da je Ajhmana navodno amnestirala rečju “banalan” – što ona nije učinila; jasno je rekla da on mora biti kažnjen. Ali njen poziv je bio na budnost: svako od nas je dužan da misli svojom glavom i odbije slepu poslušnost kada ona vodi u zločin. “Ne zamenjuj savest pravilnikom”, napisala je Arent, sažimajući pouku. U krajnjoj liniji, ni jedan sistem ne funkcioniše bez ljudi – i svaki pojedinac, pa čak i pod pritiskom, ima izbor da ne povredi drugo ljudsko biće. Ti izbori možda jesu teški (pod pretnjom kaznom ili u zanosu mase), ali primeri onih koji su se u mračnim vremenima suprotstavili naređenjima pokazuju da je moguće. Banalnost zla nije izgovor, već upozorenje. Upozorenje da zlo često ne viče “Ja sam Zlo!” – ono tiho traži saučesnike među običnima. Na nama je da tu saučesništvo odbijemo.
Zversko u književnosti: Kormak Makarti
Posle svih ovih razmišljanja o stvarnim događajima, ponekad mi je lakše da se s temom zla suočim posredstvom književnosti. Tu, u svetu fikcije, možemo na “sigurnoj distanci” promatrati tamu ljudske duše, a da nas ipak duboko dotakne i natera na mišljenje. Pokojni američki romanopisac Kormak Makarti bio je jedan od onih autora koji se ne boje da zarone u ponore zla i izvuku pred čitaoca prizore koji lede krv. Posebno se ističu dva njegova romana koje često prevrćem u mislima Krvavi meridijan (1985) i Nema zemlje za starce (2005).
Krvavi meridijan je epski, gotovo biblijski prikaz nasilja na američkom Zapadu sredinom 19. veka. Pratimo družinu plaćenika koji love i masakriraju Indijance zbog skalpova (za nagradu). Nasilje je opisano brutalno, eksplicitno, gotovo poetski u svojoj užasnosti. Kroz lik sudije Holdena – ogromnog, demonski inteligentnog vođe te bande – Makarti nam daje svoje poglede na filozofiju zla. Sudija u jednom monologu tvrdi da je rat bog ovog sveta, večan i svuda prisutan: “Rat je Bog”, kaže on (9). U Makartijevom svetu, zlo nije nešto što remeti prirodni poredak; naprotiv, stiče se utisak da je nasilje sami temelj egzistencije, fundamentalna sila prirode. Likovi plešu groteskni ples ubijanja pod krvavim nebom gde nema nevinih – svi su već upetljani u spiralu zločina. Čitajući Krvavi meridijan, bio sam zaintrigrian količinom okrutnosti, ali i shvatio da je Makarti time postavio ogledalo istoriji: osvajanje američkog kontinenta zaista je bilo ispisano genocidom nad starosedeocima, i iza “civilizacije” Divljeg zapada često su ostajale piramide lobanja. Sudija Holden, koji deluje neuništivo i nadljudski (na kraju romana nestaje u misterioznom plesu, navodno nikad neće umreti), simbolizuje prastaru, arhetipsku prirodu zla – ono možda menja lica kroz epohe, ali nikad ne iščezava.
U Nema zemlje za starce, Makarti smešta priču u kasne 1970-e, u naš savremeni svet, ali zlo ponovo prikazuje kao nešto suštinski neljudsko. Lik Antona Čigura, plaćenog ubice koji nemilosrdno hara teksaskim pustarama, deluje poput sile sudbine – on ubija nasumično ili po nekom svom izopačenom kodeksu (ponekad baca novčić za život žrtve), nezaustavljiv je i neuhvatljiv (10) .
Zašto su mi ovi književni primeri bitni? Možda zato što potvrđuju, na umetnički način, ono što su i filozofi i istoričari uočili: zlo je često besmisleno i uporno. Makarti prikazuje svet u kom se nasilje ponavlja ciklično i gde moralni poredak (religija, zakon) ponekad zataji pred naletom tog besmisla. Ako u nekom trenutku pomislimo da je zlo pobeđeno, ubrzo se pojavi novi sudija Holden ili novi Anton Čigur da nas demantuju. Ta literarna “večnost zla” duboko je pesimistična, ali nas tera da se zapitamo – možemo li ikad reći da smo kao čovečanstvo prevazišli sklonost ka okrutnosti i da je to naša večna sudbina?
Ekstremni sadizam: Pasolinijev Salò
Pasolini je svoj poslednji film Salò ili 120 dana Sodome (1975) zamislio kao politički horor-art film, ali rezultat daleko prevazilazi jednostavnu kritiku fašizma. (11) Radeći labavu adaptaciju sadističkog romana Markiza de Sada, Pasolini radnju teleportuje u period fašističke Republike Salò, gde četvorica moćnika kidnapuju osamnaestoro mladih i podvrgavaju ih četvoromesečnom ritualizovanom mučenju: seksualnom, fizičkom, psihološkom. Film je organizovan u četiri segmenta, po uzoru na Danteovu Božanstvenu komediju: Anteinferno, Krug manija, Krug izmeta i Krug krvi – i već samim tim pokazuje Pasolinijevu nameru da estetiku spoji s tamnim ponorima ideologije i tela.
Ipak, Salò je daleko od običnog političkog pamfleta. Njegova brutalnost je ekstremna i dosledna, ali ne dolazi u formi klasičnog narativa: nema psihološkog objašnjenja, nema empatije, ni katarze. Kamera ostaje statična, ton dokumentaristički, bez muzičkog komentara koji bi sugerisao kako da se gleda. Pasolini ne dramatizuje zločin – on ga ogoljuje i predaje gledalacima bez moralne navigacije. To čini film nepodnošljivim za mnoge, ali istovremeno i nemogućim za ignorisanje.
No, granice između umetnosti i perverzije, naročito u ovom filmu, namerno su zamućene. Osim što su mladi glumci stvarno tinejdžeri, u filmu se pojavljuju i homoseksualne scene koje nisu sve nasilne, već često svedene, hladne, ponekad čak i ambivalentno prikazane. Sam Pasolini – homoseksualac u homofobnom društvu, esteta koji je prezirao moderni konzumerizam – ne izuzima ni sebe iz kritike. Za njega, seksualnost nije oslobođenje, već simbol odnosa moći; u Salò-u, sve je metafora za potčinjavanje, za društvo koje tera pojedinca da „jede govna“ — doslovno i simbolički.
Zato Salò nije „film o fašizmu“ u uskom smislu, već radikalna metafora totalitarizma, kapitalizma i dehumanizacije, gde sadizam nije patološka devijacija, već logičan ishod sistema koji ljude svodi na objekte. Pasolini je govorio da film prikazuje "anarhiju moći", gde istorija ne postoji, samo sadistička volja.
I upravo zbog toga film ostaje jedan od najspornijih umetničkih dela 20. veka – ne zbog pukog šoka, već jer briše granice između umetničkog izraza, moralne nelagodnosti i ideološke provokacije. U Salò-u, Pasolini nas ne pita šta mislimo o zlu – on nas gleda kako ga posmatramo, bez reči, dok pokušavamo da zadržimo ljudskost.
|
| Scena iz filma Salo, 120 dana Sodome. |
Istorijska opomena: Jasenovac i Prebilovci
Nažalost, nije potrebno oslanjati se samo na filmove da bismo pronašli primere “zverskog” zla – istorija ih obiluje. Dva posebno potresna primera iz naše (jugoslovenske) istorije, koja me progone svojim užasom, jesu ustaški zločini u logoru Jasenovac tokom Drugog svetskog rata i masakr u selu Prebilovci (Hercegovina) 1941. godine. Kada govorimo o “zverstvima”, ova dva slučaja gotovo prevazilaze simboliku – to su događaji gde je ljudsko ponašanje spalo na najniži krug pakla.
Jasenovac je bio koncentracioni logor u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ozloglašen po brutalnosti koja je šokirala čak i neke nacističke posmatrače. Ono što ustaške jedinice predvođene Maksom Luburićem i drugima počinile u Jasenovcu spada u najmonstruoznije akte: masovna klanja noževima, maljevima, sekirama, bacanje dece u vazduh i dočekivanje na bajonet, žive lomače. U nastojanju da ubijanje podignu na nivo “igre”, ustaše su čak organizovali takmičenja ko će zaklati najviše logoraša za jednu noć. Tako je zabeležen morbidni “rekord” – jedan čuvar se hvalio da je specijalnim nožem nazvanim srbosjek zaklao preko 1000 ljudi u jednom danu (12). Te brojke deluju nadrealno, ali svedočenja preživelih i komisija posle rata potvrđuju razmere užasa. Zločin u Jasenovcu bio je “racionalizovan” na izopačen način: ubijanje se odvijalo kontinuirano, fabrikovano, a ipak s primitivnim sredstvima – što ga čini još jezivijim, jer podrazumeva direktan, “ručan” rad dželata nad žrtvom, oči u oči. Čitajući ispovesti ustaških koljača, čovek se zapita: jesu li ovo ljudi ili zveri? Kako je moguće da je neko u stanju da satima seče vratove muškaraca, žena i dece kao da kolje stoku, i da u tome nalazi neku vrstu izopačene satisfakcije?
Još jedan nemerljivo okrutan događaj zbio se u augustu 1941. u malom hercegovačkom selu Prebilovci. To selo, naseljeno uglavnom srpskim stanovništvom, bilo je meta ustaša u prvom naletu genocida u NDH. Ustaške jedinice opkolile su selo i pohvatale većinu meštana – uglavnom žene, decu i starce (muškarci su većinom bili pobijeni ili u zbegu). Oko 600 žena i dece odvedeno je do obližnje kraške jame Golubinke kod Šurmanaca i tu živo bačeno u ponor . Svedoci beleže stravične scene: majke koje držeći decu skaču same kako bi im skratile muke, bebe koje plaču u mraku jame dok im se povređene majke ne oglašavaju više. U danima pre bacanja u jamu, ustaše su sprovodile sadistička zlostavljanja. Posebno potresan slučaj bila je seoska učiteljica Stana Arnautović, koju su zarobili zajedno sa njenim učenicima. Pred očima te dece, ustaše su je grupno silovali i mučili danima – sve dok žena nije izgubila razum. Potom su je ubili i bacili u jamu. Ovakav nivo sadizma i beščašća prevazilazi svaku našu uobičajenu predstavu o ljudskom ponašanju. To jeste “ponor zla” – kada čovek druge pretvori u bespomoćne objekte za svoje najgore porive.
|
| Spomenik posvećen žrtvama genocida u Jasenovcu |
Šta nam govore ovakvi istorijski primeri? Pre svega, razbijaju svaku naivnu iluziju da je zlo nešto apstraktno, retko ili karakteristično samo za jasno profilisani patoliško-kriminalni um . Zlo je itekako realno, opipljivo i dokumentovano. Kada kažemo “postupali su kao zveri”, mi zapravo vređamo životinje – nijedna životinja ne ubija na tako smišljen, okrutan način, niti vodi “statistiku” svojih žrtava. Ovakva zverstva su specifično ljudska. U njima vidimo kombinaciju svega ranije pomenutog: ideologija koja dehumanizuje žrtve (za ustaše, Srbi, Romi i Jevreji su bili “otpad” koji treba ukloniti), slepa poslušnost nalogodavcima (mladi momci indoktrinirani u ustaški pokret izvršavali su naređenja nadređenih), zadovoljstvo u moći (sadizam nad nemoćnima), čak i perverzna banalnost (vođenje evidencije o “rekordima” u ubijanju). Zato su Jasenovac i Prebilovci večna opomena – do kakvog ponora čovek može da potone kada se poklopi više faktora zla. Za mene, čitanje o tim događajima budi razne vrste osećanja, ali i nespornu spoznaju: ljudska bića su sposobna za nezamislivo zlo veće od bilo kog drugog ssvesnog bića za koje do sad znamo. To zlo nije pravilo u smislu da ga svi činimo – ali nije ni izuzetak rezervisan za neki “drugi soj” neljudi. Počinioci su bili ljudi rođeni od majke, koji su možda jednom pohađali školu, slavili praznike, voleli nekoga. Ta spoznaja ledi krv: monstrum može biti skriven iza lica suseda, kolege, pa i rođaka, ukoliko ideologija i okolnosti to “dozvole”.
Imanentno zlo ili puka okolnost?
Posle ove putešestvija kroz primere i misli o zlu, vraćam se na pitanje koje me mučilo: da li je to što zovemo zlo neodvojivo od ljudi?
Zlo koje ljudi čine pojavljuje se suviše često kroz istoriju da bismo ga smatrali bizarnom anomalijom. Štaviše, obrasci su zabrinjavajuće slični: ogromna većina nasilja i nepravdi nije delo samotnih “psihopata”, već grupa i sistema – gde obični pojedinci, vođeni idejama, naređenjima ili pritiskom okoline, postaju izvršioci. To ne znači da je svaki čovek nužno zao. Ali potencijal za zlo je rasprostranjen poput nekog virusa koji čuči u našem kolektivnom organizmu, aktivira se pod određenim uslovima i onda se širi.
Zlo, dakle, nije ni potpuno imanentno (postoje ljudi i čitava društva koja dugo žive u miru i čestitosti), ali nije ni nešto spolja nametnuto što nas magično opseda van našeg svesnog pristanka. Najiskrenije, rekao bih da je zlo stalna mogućnost u čoveku. Neki filozofi poput Hobsa verovali su da je čovek po prirodi vuk čoveku, dok su drugi poput Rusoa smatrali da je čovek po prirodi dobar pa ga društvo iskvari. Istina je verovatno negde između: u nama postoje i saosećajna, stvaralačka strana i mračna, destruktivna strana. Kontekst i izbori određuju koja će strana preovladati. Zlo činimo iz raznih razloga – ponekad iz slepe poslušnosti, ponekad iz strasti (mržnje, osvete, pohlepe, ljubomore), ponekad iz neznanja i predrasuda, a ponekad iz puke ravnodušnosti. Ono što je zajedničko većini tih scenarija jeste nedostatak autentičnog promišljanja i saosećanja u datom trenutku. Hana Arent je možda blizu istine kada kaže: “Odbijanje da misliš je početak svakog zla.” Kada isključimo savest i prepustimo se sistemu, gomili ili unutrašnjim porivima, u stanju smo da činimo ono što bismo u miru i razumu smatrali nezamislivim.
Ipak, u svoj toj tmini, postoji i tračak svetlosti: ako je zlo toliko zavisno od okolnosti i našeg (ne)mišljenja, onda nije neizbežno. Ljudi mogu i da odbiju naređenja (setimo se onih retkih koji su u Milgramovom eksperimentu stali na vreme, ili onih koji su rizikovali život da spasu progonjene). Mnogi kroz istoriju nisu počinili zločin ni pod jakim pritiskom – to dokazuje da imamo kapacitet da biramo drugačije. Zlo, ma koliko bilo prisutno, ipak nije jedina opcija. Jednako imanentan u čoveku je i potencijal za zajedništvo, za hrabrost, za žrtvu radi drugoga.
Ostajem sa delimično umirenim osećanjem, koliko god patetično zvučalo: moramo se svakodnevno podsećati ljudskosti. To znači promišljati, preispitivati autoritete, odbacivati ideologije mržnje, negovati saosećanje. Svaki put kad pomislimo “meni se to nikada ne bi moglo desiti, ja nikad ne bih činio zlo”, setimo se – rekao je to verovatno i neki nemački činovnik 1930-ih pre nego što je postao zavrtanj Aušvica, ili neki seljak iz okoline Prebilovaca pre nego što ga je propaganda pretvorila u ubicu komšija. Budimo ponizni i budni. Zlo možda jeste banalno u svom ostvarenju, ali njegove posledice su sve samo ne banalne – one su trajna rana na duši čovečanstva. Na nama je da odlučimo da tu ranu ne produbljujemo, već da je, koliko je moguće, zajedno isceljujemo sećanjem, znanjem i čovekoljubljem.
Literatura i izvori:
1. Svetolik Mića Zajc – intervju o zvuku u filmu Zona interesa, RTS, 15.3.2024.
(RTS.RS)
2. Hektor A. Gonzales – prikaz filma Kao zveri (As Bestas), InSession Film, 16.3.2023.
(INSESSIONFILM.COM)
3. Hana Arent – Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla (1963)
4. Stenli Milgram – Poslušnost autoritetu (HarperCollins, 1974)
5. Filip Zimbardo – Luciferov efekat: Kako dobri ljudi postaju zli (Random House, 2007)
6. Zigmunt Bauman – Modernost i Holokaust (Cornell University Press, 1989)
7. Loren Daston i Piter Gelison – Objektivnost (Zone Books, 2007)
8. Kelman i Hamilton (1989) u knjizi Zločini iz poslušnosti: Ka socijalnoj psihologiji autoriteta i odgovornosti istražuju kako obični ljudi, pod određenim psihosocijalnim uslovima, mogu da izvrše masovne zločine, verujući da samo služe dužnost
9. Kormak Makarti – Krvavi meridijan (1985)
10. Kormak Makarti – Nema zemlje za starce (2005)
11. Salò ili 120 dana Sodome, režija: Pjer Paolo Pazolini, 1975.
12. Ustaše su organizovale takmičenja u logorima da bi se videlo ko može da prikolje najveći broj Srba“, Koreni, 3.4.2023 .
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Objavljeno na blogu 29.3. 2025
Pisanje ovog eseja započeo sam u januaru 2025 godine,
U njegovoj izradi nesvesno mi je pomogao prijatelj Aleksandar Borić Borhes, koji mi je u ključnim trenucima preporučivao knjige i filmove koji su kasnije postali oslonci teksta.
Ovom prilikom mu se zahvaljujem na tome.
Comments
Post a Comment