Formalno obrazovanje, onako kako ga danas poznajemo, pretvorilo se u trku za ocenama, sertifikatima i diplomama. Albert Ajnštajn otvoreno je kritikovao ovaj sistem, nazivajući ga ubistvom kreativnosti. Nikola Tesla jasno je isticao kako su ocene i formalna struktura škole bile samo prepreka njegovoj radoznalosti i unutrašnjem istraživačkom porivu. Da li su takvi ljudi, čiji je doprinos čovečanstvu nemerljiv, mogli procvetati unutar sistema koji vrednuje uniformnost više od originalnosti?
Sistem ocenjivanja ne meri znanje, već prilagođavanje pravilima. Kompeticija među učenicima ne vodi ka uzajamnoj inspiraciji, već ka osećaju inferiornosti kod jednih i lažne superiornosti kod drugih. Umesto da podstiče saradnju i razmenu ideja, obrazovni sistem često favorizuje egoizam i strah od neuspeha. Takav model ne samo da ograničava pojedinca, već i blokira osnovnu svrhu obrazovanja – potragu za smislom, stvaranjem i vrlinom.
U starogrčkom shvatanju, obrazovanje nije bilo ograničeno na akademske ili društvene elite. Vrlina (arete), kao ključni pojam u starogrčkoj filozofiji, nije zavisila od formalnog statusa. Čak je i neškolovani rob mogao posedovati arete – veštine i moralne vrednosti koje ga čine velikim stvaraocem ili čak uzorom. Na isti način, danas je moguće da neko ko nema formalno obrazovanje bude daleko "obrazovaniji" u duhovnom, moralnom i kreativnom smislu od mnogih koji imaju zavidne diplome. Zar se obrazovanje ne bi trebalo meriti time šta činimo sa svojim znanjem, a ne formalnim priznanjima?
Filozofija, kao potraga za mudrošću, nas uči da se ne zadovoljavamo površnim vrednovanjem. Obrazovanje bi trebalo da probudi u nama unutrašnju snagu i osećaj za pravdu, da nas nauči kako da mislimo, a ne šta da mislimo. Sistem takmičenja, međutim, podstiče suprotnost – konformizam, gde je važno dobiti potvrdu spolja, umesto razviti vrednosti iznutra. Takmičenje ubija radoznalost, jer nas tera da znanje posmatramo kao sredstvo za pobedu, a ne kao vrednost samu po sebi.
Pravo obrazovanje je revolucionarno odnosno apokaliptičko – ono ruši granice i postavlja pitanja. Može li nas ocena naučiti da budemo bolji ljudi? Može li diploma oblikovati našu dušu? Ili je pravo obrazovanje, zapravo, uvek bilo individualno putovanje, nezavisno od institucija i sistema? Sokrat, koji je verovao da znanje dolazi iz preispitivanja, bio bi danas osuđen kao neko ko „ne poštuje pravila“. Njegova majeutika – umetnost rađanja ideja kroz dijalog – bila bi prepoznata kao „gubitak vremena“ u sistemu koji zahteva „prolazne ocene“.
Moramo priznati da obrazovanje nije luksuz, niti privilegija. To je suštinska potreba svakog ljudskog bića, bez obzira na formalno školovanje. Pojedinac koji se posveti nekoj veštini, koji neprestano preispituje sebe i svet oko sebe, može biti „obrazovaniji“ od nekog s titulom, ali bez dublje spoznaje o svrsi tog znanja. Robijaš u zatvoru koji pronađe unutrašnju snagu kroz umetnost, zanat ili razmišljanje, može postati simbol ljudske kreativnosti, dok akademik bez vrlina ostaje tek zbirka tuđih ideja. Stoga, ne čudi da je jedan mudar dirigent iz latinskih delova Amerike, okupio bivše osuđenike, naučio ih da sviraju bar 1 instrument i s njima izveo spektakl odabranih dela klasične muzike. Malo je takvih ljudi na ovom svetu, takvih pravih Hristosa i "ličnih spasioca" kako to se to peva u jednoj pesmi benda Depeche Mode.
Obrazovanje, kada se oslobodi okova kompeticije, postaje proces unutrašnje izgradnje – potraga za smislom, slobodom i vrlinom. To je proces koji traje ceo život i ne završava se diplomom. Možda je vreme da preispitamo šta podrazumevamo pod obrazovanjem i zapitamo se: da li stvaramo ljude sposobne da misle, ili samo one koji znaju kako da zadovolje sistem?
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment