Zašto me briga za vaše fakultete i sve druge diplome

Slika, Pink Floyd, The Wall

Mnogo puta sam se susreo s ljudima koji veruju da ih fakultetska diploma automatski čini obrazovanima. Oni često dolaze s osećajem superiornosti, čvrsto uvereni da je formalna potvrda krunski dokaz njihove ljudske vrednosti i znanja. Ono što je ironično, a često i frustrirajuće, jeste to što ti isti ljudi projektuju da i ja imam taj njihov poriv:  potrebu da se merim, rangiram i dokazujem papirom. Uzalud sam pokušavao da im objasnim da ne delim njihovo viđenje sveta, niti njihov "kantar" za merenje obrazovanja.

Apsurdno je koliko ljudi ne razumeju suštinsku razliku između formalnog školovanja i stvarnog, unutrašnjeg obrazovanja duha. Još apsurdnije je što često koriste reč „kompleks“, a da pojma nemaju šta ona zapravo znači. Karl Gustav Jung je pojam kompleksa razradio kao koristan alat za opisivanje nesvesnih, emocionalno nabijenih čvorova iskustva. To su misli, osećaji i uverenja koja se aktiviraju mimo naše volje; oni preuzimaju kontrolu, a mi tek naknadno pokušavamo da racionalizujemo šta nam se dogodilo. Kompleks je stanje u kojem "autopilot" iz prošlosti preuzima volan, dok mi ubeđujemo sebe da i dalje upravljamo vozilom.

I tu dolazimo do zanimljivog obrta: vrhunska je ironija kada mi neko, čije čitavo samopouzdanje počiva na spoljnim priznanjima, prebacuje da ja imam „kompleks“. Jer, i diploma može postati kompleks. Ona tada nije potvrda znanja, već psihološka štaka; ne disciplina, već alibi za neznanje; ne put ka razvoju, već završna stanica okačena na zid da skuplja prašinu i divljenje.

Pink Floyd, The Wall

Da li nas zaista čine obrazovanima institucije koje posećujemo i titule kojima se kitimo? Ili je suština obrazovanja nešto što se ne može uokviriti? Ako već govorimo o zidu – postoji zid institucije, zid ega, zid straha od sopstvenih rupa u znanju. Pitanje nije da li zid postoji, nego da li kroz njega prolazi svetlost.

Istorija nas uči da mnogi izuzetni umovi nisu imali uredan, klasičan akademski put, a ipak su oblikovali svet svojim idejama, delima i otkrićima. To, naravno, ne znači da je škola beskorisna; to samo znači da diploma nije garancija genijalnosti, kao što ni njen izostanak nije presuda za prosečnost.

Majkl Faradej, jedan od očeva moderne elektromagnetike, poticao je iz izuzetno skromnih okolnosti i nije prošao tipičnu univerzitetsku formaciju. Njegova radoznalost je rasla kroz čitanje, praksu i uporan eksperimentalni rad – a ne kroz zid ukrašen pečatiranim papirima.

Vinsent van Gog je u velikoj meri bio samouk. Formirao se mimo strogih akademskih šablona, iako je povremeno pokušavao i formalnije oblike učenja. Ono što ga je učinilo besmrtnim nije bio pečat likovne akademije, već unutrašnja, gotovo bolna nužda da svet vidi drugačije i prevede ga u boju, potez i ranjivost.

Mark Tven je rano napustio školovanje, a njegov književni dar je izrastao iz sirovog iskustva, jezika ulice, ironije i preciznog sluha za društvene nepravde. Rej Bredberi, autor kultnog „Farenhajta 451“, otvoreno je govorio da su mu biblioteke bile pravo obrazovanje. Njihovi primeri ne ruše vrednost škole; oni ruše iluziju da je škola kraj učenja.

Slično je i sa Fridom Kalo. Ona nije bila „akademski proizvod“. Njena umetnost nije rezultat poštovanja pravila kompozicije, već rezultat unutrašnje borbe, fizičkog bola i iskrenosti koja se ne može naučiti napamet iz udžbenika; ona se može samo proživeti.

Frida Kalo, autoportret, izvor slike: Wikimedia Commons

Džek London, autor „Zova divljine“, pohađao je univerzitet samo nakratko, ali su njegova dela proistekla iz surovih ličnih avantura. Vilijam Fokner takođe nije završio fakultet; njegov put je bio isprekidan i nepravilan, ali je njegov književni zahvat bio toliko snažan da je zauvek promenio tok moderne proze. Poenta nije u tome da škola „ne treba“, već da ne postoji papir koji može da zameni unutrašnji rad na sebi.

Naslovne korice „Buke i besa“, V. Foknera, izvor: Wikimedia Commons

Ni nauka nije imuna na ove priče. Bendžamin Frenklin, jedan od osnivača SAD-a, bio je polihistor koji je učio kroz praksu. Antoni van Levenhuk, pionir mikrobiologije, nije imao klasičnu akademsku karijeru; do svojih epohalnih otkrića došao je zanatskom preciznošću, strpljenjem i opsesivnom pažnjom prema detalju. Njihovi doprinosi nisu bili „proizvod titule“, već proizvod unutrašnje discipline.

Bendžamin Frenklin, portret, izvor: Wikimedia Commons

Posebno su inspirativne žene poput Karoline Heršel (koja je otkrila nekoliko kometa) i Marije Aning (pionirke paleontologije). One nisu imale stabilan, institucionalno obezbeđen obrazovni put kakav je bio dostupan privilegovanim muškarcima tog doba. Njihova dostignuća nisu bila zasnovana na diplomama koje im društvo nije ni nudilo, već na neumornom radu i fanatičnoj ljubavi prema nauci. Čak ni Leonardo da Vinči, univerzalni genije, nije bio proizvod formalnog sistema; njegov život je dokaz da stvarna širina dolazi iz hrabrosti da se uči van propisanih šina.

Karolina Heršel sa bratom, izvor slike: Wikimedia Commons

Kada pogledamo ova imena, postaje jasnije da pravo obrazovanje nije zatvoreno u zidovima učionica. Ono je unutrašnji proces – potraga za smislom, lepotom i istinom. Ali da se razumemo: formalno obrazovanje ima svoju ozbiljnu vrednost. Ono donosi metod, mentore, jezik struke, laboratoriju i zajednicu. Problem nastaje kada diploma postane mera svih stvari – kada neko poveruje da je završetkom studija završio i sa učenjem.

Obrazovan čovek, po mom mišljenju, nije onaj koji maše diplomom, već onaj koji zna da postavlja pitanja od kojih mu nije udobno. Onaj koji preispituje, istražuje i neprestano širi svoje vidike. Takav čovek je obrazovan čak i ako nikada nije kročio u učionicu; isto kao što neko može imati sve papire ovog sveta, a ostati trajno zatvoren za razumevanje.

Zato me diplome, same po sebi, ne impresioniraju. Ne dodiruju me, samo mi ne znače mnogo bez "ostatka priče". Ono što me zanima jeste: šta radite sa onim što znate? Kako se odnosite prema sebi, prema drugima, prema svetu? Ako imate diplomu, a ne pokazujete širinu duha ili sposobnost za kritičko razmišljanje, šta vam onda ta diploma zaista znači?

Neka ovo bude poziv na preispitivanje. Preispitajte svoje motive, svoje vrednosti, svoje razumevanje obrazovanja. Ne dozvolite da znanje bude samo sredstvo za dokazivanje drugima, već neka postane alat za stvaranje lepote, smisla i istine u vašem životu. A diploma? Ona će zauvek ostati papir, dobar kao početak, ali loš kao kraj.

---

Dodatna literatura:

• Obrazovanje: Umesto takmičenja – potraga za lepotom

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

Podrži naš blog!

Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić

Za PayPal uplate: