Unikat i miris budućnosti: Nad knjigom Milorada Pavića
Slika korica Deretinog izdanja knjige
Piše: Vladimir Tomić
Pre skoro deset godina jedna drugarica iz mog rodnog mesta dala mi je Unikat uz kratko objašnjenje koje pamtim bolje od pola tuđih ozbiljnih književnih preporuka: njoj se taj roman dopada zato što je zanimljiv, uzbudljiv i brz, za razliku od mnogih starijih knjiga koje umeju da potonu u opisivanje soba, kreveta, zavesa i nameštaja kao da čitalac ulazi u popisnu komisiju, a ne u priču. Bila je u pravu. Kod Pavića se od prve stranice ulazi u svet koji miriše, menja oblik, vara oko i vuče napred. Nema razvlačenja. Nema tromog zaleta. Na nekoliko prvih strana već stoji androgino biće, već se presvlači identitet, već radi ogledalo, već kreće ucena. To je jedan od onih romana koji odmah pokazuju zube.
Tome treba dodati još jednu stvar kao ključ za sam naslov romana. U uputstvu na početku knjige Pavić kaže da se Unikat ne završava isto za svakog čitaoca: postoji sto različitih završetaka, roman je numerisan od 1 do 100, i svaki primerak nosi svoj rasplet. U tom smislu naslov knjige je odlična dosetka. Ovaj roman je doslovno zamišljen kao unikat, kao predmet koji svaki čitalac dobija u jedinstvenoj varijanti. A na samom kraju Pavić ostavlja i mogućnost da čitalac dopiše sopstveni završetak, kao da ni tih sto krajeva nije poslednja granica igre. To je lep i sasvim pavićevski gest: knjiga ne predstavlja zatvoren predmet, nego živu napravu koja se račva.
Meni je tada prvo u oči upao Aleksa Klozevic, odnosno Sandra Klozevic. Ta figura i danas deluje sveže. Pavić ga uvodi bez premišljanja, skoro hladnokrvno: Aleksandar je androgin, nekima je Aleksa, drugima Sandra. U nekoliko poteza taj lik postaje i telo i maska i trik i neka vrsta hodajuće granice. Dok čitaš, nemaš utisak da je pred tobom ekscentričnost ubačena radi ukrasa. Imaš utisak da je to biće došlo iz sveta koji kasni za nama i istovremeno nas prestiže. U tom smislu Unikat danas na pojedinim mestima deluje savremenije od mnogih novijih romana koji su se svom snagom trudili da budu savremeni. Kod Pavića identitet klizi, presvlači se, menja glas, koristi telo kao instrument, a ogledalo vodi svoj razgovor sa junakom. Tu već počinje prava igra.
Ono što me i danas privlači u ovom romanu jeste način na koji Pavić odbija da gradi svet preko obične deskripcije. Njega više zanima trag nego katalog. Umesto da nam namešta scenu kao kustos, on pušta da prostor odjekne kroz parfem, komad odeće, predmet, nagli pokret, lice presečeno osmehom, čudan detalj u prolazu. Mnogi odeljci nose nazive parfema, a miris kod njega postaje sredstvo opažanja. Aleksa ljude čita nosom, hvata veze među njima preko slojeva mirisa, otkriva preljube, laži i skrivene dodire preko onoga što ostaje na koži. To je sjajna ideja, jer pokazuje koliko je svet romana sastavljen od površina koje odaju dubinu. Neko drugi bi iz istog materijala napravio puku stilsku egzibiciju. Pavić od toga pravi mehanizam pripovedanja.
Zbog toga Unikat ima ritam trilera, iako ga zanima mnogo više od zapleta. Tu su ucene, fotografije, ključevi, privatni liftovi, banke, opera, kladionice, psi, revolver, bolest, mrtvi uglovi grada i sve to radi kao dobro podmazan aparat. Čitalac ide napred gotovo telesno, bez zastoja. Pavić tačno zna kada treba dati novi detalj, kada pomeriti fokus, kada ubaciti grotesku, kada erotiku, kada humor. Njegov svet je luksuzan i truo u isto vreme. Ljudi mirišu skupo, govore teatralno, nose brendove kao štitove, a ipak ih iznutra već nagriza nešto mračnije od obične pokvarenosti. U toj smeši ima nečeg istovremeno zabavnog i bolesnog, kao kada gledaš otmeno društvo koje polako klizi ka nervnom slomu.
Oto Diks, Portret novinarke Silvije fon Harden, 1926.
Posebno mi je zanimljivo to što Pavić u središte priče uvodi trgovinu snovima, odnosno trgovinu isečcima budućnosti. Jedan broj telefona vodi do takozvanog prodavca budućnosti, do figure koja može da premesti delove sutrašnjice u današnji dan, da proda san unapred, da skrati razdaljinu između onoga što će tek doći i onoga što već izjeda čoveka. Tu roman dobija dodatnu dubinu. Odjednom više nismo samo u svetu maski i zločina. Ulazimo u prostor u kojem su vreme, slutnja i strah roba. Disteli kupuje san koji je trebalo da usni kasnije, pokušava da sazna nešto o svom kraju, a uz to mu se telo već raspada pod bolešću. Taj motiv mi deluje kao jedno od najjačih mesta romana. Tu Pavić dotiče opsesiju savremenog čoveka: da unapred zna, unapred preduhitri, unapred kontroliše ono što mu izmiče.
Disteli je zbog toga važan koliko i Aleksa. Opera, Puškin, Musorgski, snovi, bolest, strah od smrti, đavo koji se priziva pitanjem, sve se to u njegovoj liniji skuplja u gust čvor. Pavić tu dostiže naročit tonalitet, spoj visoke kulture, kiča, groteske i metafizičke nelagode. Neki pisci bi se na tom mestu raspali pod teretom sopstvene učenosti. Kod Pavića to ipak ostaje živo, jer on ume da prevede i erudiciju u dramski napon. Kad Disteli govori o kupljenom snu, a Lempicka pokušava da razume kakva se tajna iza toga krije, roman prestaje da bude puka igra i počinje da peče. Čitalac oseti da je pitanje smrti ušlo u sobu i da više nema gde da se skloni. Pri tom je važno i to da Distelijeva bolest ne predstavlja tek neodređenu poetsku senku: roman je vezuje za telo, glas, jednjak i stomak, pa zato metafizička jeza nikada nije odvojena od fizičke propasti.
Naravno, Unikat nije knjiga za svakoga. Ima čitalaca koje će odbiti njegova teatralnost, njegova sklonost ka preterivanju, njegovo namerno poigravanje kemp estetikom i luksuznom površinom. Meni je baš to deo njegovog šarma. Pavić je znao da književnost povremeno treba da se usudi na elegantnu drskost. U ovom romanu on bira da bude brz, čudan, mirisan, razuzdan i svestan sopstvene artificijelnosti. Zbog toga Unikat ne ostavlja utisak prašnjave književne relikvije, već predmeta koji i dalje čudno svetluca.
A možda je upravo tu i razlog zbog kojeg mi je ostao u pamćenju toliko dugo. U vremenu kada mnogo proze zvuči kao uredno složen izveštaj o tuđim tegobama, Unikat deluje kao roman koji veruje u zavodljivost pripovedanja. Veruje u masku, u tempo, u čulnost, u opasnost, u predmet, u san. Veruje da književnost još može da bude i igra i zamka. I veruje, što je možda najlepše, da jedna knjiga ne mora biti ista za sve. Zato ga se i danas sećam po tom prvom utisku: kao knjige kroz koju je prošlo neko čudno, buduće biće, ostavljajući za sobom trag parfema, ironije i blage jeze.
Comments
Post a Comment