Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
Svet kao volja i predstava Artura Šopenhauera
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
ARHIVA STAROG OBLAKA KAKTUSAČitate arhivsku verziju teksta sa starog Blogger izdanja. Aktivna i uređena verzija Oblaka Kaktusa sada je na sajtu oblakkaktusa.com.
Mlekarica, Johanes Vermer, izvor slike: wikimedia commons
Šopenhauerovo delo Svet kao volja i predstava jedno je od najuticajnijih filozofskih dela 19. veka, koje istražuje ključna pitanja o prirodi stvarnosti, ljudskoj patnji i mogućnosti oslobađanja kroz umetnost, saosećanje i negaciju želje. Iako delo zahteva duboko filozofsko promišljanje, njegove osnovne ideje mogu se povezati sa svakodnevnim iskustvima, čineći ga i danas relevantnim za razumevanje ljudske prirode i sveta.
Šopenhauerova filozofija počiva na dvema osnovnim dimenzijama stvarnosti: svetu kao predstavi i svetu kao volji. Ova distinkcija oblikuje njegovo razumevanje stvarnosti, ljudske percepcije i egzistencije.
Svet kao predstava obuhvata način na koji opažamo stvarnost – kroz prostor, vreme i uzročnost, što su, prema Šopenhaueru, forme naše spoznaje (1). Naš um oblikuje stvarnost i čini je dostupnom jedino kao predstavu. Šopenhauer piše: „Ceo svet postoji samo kao objekt u odnosu na subjekt, kao percepcija za posmatrača, jednom reči, kao predstava“ (2). Ovaj koncept oslanja se na Kantovu tvrdnju da ne možemo direktno spoznati „stvar po sebi“, već samo njen fenomenalni aspekt.
Pitera Kles Mrtva priroda sa lobanjom i perom, izvor slike: wikimedia commons.
Svet kao volja predstavlja suštinsku stvarnost koja leži iza predstave. Dok Kant tvrdi da je stvar po sebi potpuno nepoznata, Šopenhauer identifikuje stvar po sebi s voljom, ali uz ključnu razliku – volja nije objektivno spoznatljiva, već je naslućujemo introspektivno, posmatrajući vlastito telo i nagon za opstankom. „Volja se ne može opisati, već se može spoznati samo neposredno, kroz vlastiti nagon i osećaj voljenja“ (3). Volja je iracionalni, slepi princip stvarnosti, koji pokreće sve – od prirodnih sila do ljudskih teženji.
Dakle, Šopenhauer ne tvrdi da volja u potpunosti otkriva stvar po sebi, već da predstavlja način na koji možemo naslutiti njen karakter. Stvar po sebi ostaje nesaznatljiva, ali se može intuitivno naslutiti kroz volju (4).
Za Šopenhauera, volja je uzrok ljudske patnje. Ona nas tera da neprestano težimo ispunjenju želja, ali nijedna želja ne može trajno zadovoljiti čoveka. On piše: „Sve voljenje izvire iz nedostatka, iz oskudice, i stoga iz patnje“ (5). Ovaj ciklus nezadovoljstva ilustruje se jednostavnim primerom: kada osećamo glad, tražimo hranu. Ispunjenje ove želje donosi trenutno olakšanje, ali glad se ubrzo vraća.
Šopenhauerov pesimizam proizlazi iz ovog uvida – život je, prema njemu, neprekidna borba između želje i nezadovoljstva. Svaka ispunjena želja vodi ka novoj, a u osnovi te borbe leži neutaživa volja za životom.
Oslepljenje Samsona, Rembrant, izvor slike: wikimedia commons
Umetnost, prema Šopenhaueru, nudi mogućnost privremenog oslobođenja od volje. Dok uživamo u umetničkom delu, prelazimo u stanje „čistog saznanja“, gde prestajemo da budemo bića koja žele i postajemo „voljom oslobođeni subjekti saznanja“ (6).
Šopenhauer ističe muziku kao najviši oblik umetnosti. „Muzika nije kopija ideja, već kopija volje same“ (7). Dok druge umetnosti predstavljaju pojave sveta, muzika izražava samu suštinu stvarnosti. Zbog toga muzika ima moć da nas duboko emotivno dotakne i oslobodi, makar privremeno, od patnje izazvane voljom.
Šopenhauerova etika temelji se na prepoznavanju da su svi pojedinci manifestacije iste volje. Saosećanje, prema njemu, nastaje iz spoznaje ove univerzalne povezanosti. Kada osećamo saosećanje prema patnji drugih, prepoznajemo tu patnju kao deo sopstvene. „Ko saoseća, vidi u drugome sebe“ (8).
Ovaj moralni stav približava Šopenhauerovu filozofiju istočnjačkim učenjima, poput budizma, gde saosećanje i nenasilje predstavljaju osnovne vrline. Prepoznavanje jedinstva svih bića vodi moralnom životu i smanjenju patnje u svetu.
Mladi bik, Paulus Poter, izvor slike: wikimedia commons
Šopenhauer smatra da krajnji cilj ljudskog života nije u ispunjenju želja, već u njihovom prevazilaženju. Ovo stanje naziva „negacijom volje“. Negacija volje podrazumeva odricanje od životnih strasti i nagona, čime se postiže oslobođenje od patnje. Šopenhauer piše: „Oni koji su negirali volju samo čekaju da poslednji trag volje nestane zajedno sa telom koje je animirano tim tragom“ (9).
Ovaj ideal inspirisan je istočnjačkim učenjima, posebno budizmom i hinduizmom kao i delom Upanišade, gde oslobođenje od želje ka – nirvani. Prema Šopenhaueru, negacija volje, iako teška, jedini je način da se postigne trajno oslobođenje od patnje.
Gerard Von Honthorst, Svodnica, izvor slike: wikimedia commons
Šopenhauerovo delo je svojvrstan vodič za introspektivno istraživanje ljudske prirode. U savremenom dobu preplavljenom potrošačkom kulturom, stalnom težnjom za postignućima i sveprisutnim osećajem nezadovoljstva, njegove ideje pružaju univerzalne odgovore na pitanja smisla i patnje. Kroz umetnost, saosećanje i filozofsku refleksiju, Šopenhauer nas podseća na mogućnost pronalaženja mira u životu.
Literatura i izvori:
(1, 9) Feniks Libris. *Svet kao volja i predstava*. Autor: Artur Šopenhauer. Izdanje: 2018.
Upoznavanje Veštice i Jahača zmije Veštica : Koje zmiče voziš? Jahač zmije : Vozim se na oblaku, a tamo me izbacila zmija koju sam jahao. Izbacila me između neba i zemlje. Veštica : Kako se zoveš? Jahač zmije : Ja nemam ime niti sam ime. Niko sam i ništa. Veštica : Odakle si, kuda ideš? Jahač zmije : Nisam ni od kuda i ne idem nigde. Moj put je beskonačan i bez odredišta a moja domovina je sva priroda. Veštica : Koja ti je omiljena boja? Jahač zmije: Plava: jer me podseća na okean i izgubljeni mač drevnh kraljeva. Veštica : Koju muziku voliš? Jahač zmije : Najviše volim zvuk ptica i njihove pesme: jer one me podsećaju na detinjstvo i divlji glas deteta. Veštica : Kakvo vreme voliš? Jahač zmije : Vetrovito. Vetar menja i preobražava. Vreme je preobražaj. A da li ja sada tebe nešto smem da pitam, Veštice? ...
Ove stope nose ime naših predaka iz Toplice, Prokuplja, Blaca, Žitnog Potoka, Lebana, Bojnika, Medveđe i drugih mesta. Gvozdeni puk nije bio legenda nego ljudi od zemlje i prašine, od tišine koja se pamti više nego reči. Sledeća pesma koju sam napisao, ušla je u poetski zbornik posvećen Gvozdenom puku kao sećanje, kao zavet, kao tiho podizanje glave pred onima koji su hodali tamo gde se više ne ostavlja trag. Ne iz slave. Nego iz dužnosti. GVOZDENI PUK Teški koraci skidaju maglu dolinom koja pamti bojeve stare. Pod znojnim dlanovima, čelik se topi, u grudima – samo jek bubnjeva, glas koji poziva, ne trpi odgovore. Nisu to bili ljudi od epa, ni izrezbareni u tvrdom kamenu. Peške su krčili put kroz istoriju, sa rukama što su sejale žito, a sada drže pušku kao plug. Njihova pesma nije od slave, već od prašine što se lepi na čelo, od pogleda koji nikad ne okreće leđa, od reči koje nije potrebno reći – zna se šta znači „zajedno“. Na kotama gde se nestaje, pod kotama gde se pamti, oni ...
Prošlo je 27. godina od kako se pojavio film Baraka . U gornjem insertu iz filma može se čuti pesma „Domaćin Serafima “, koju izvodi muzički sastav „Mrtvi Mogu Plesati“.... Vidim da j oš uvek mnogim ju-tub komentatorima nije jasno zašto baš ta pesma, sa takvim nazivom i takvom melodijom; prati baš ove scene i baš ove slike. Naivan čovek, sklon da sve posmatra profano, ako je malo osetljiv; on plitko veruje da se radi o siromaštvu: da su to neki tamo siromašni ljudi kojima, eto, moćni i bogati zapad treba da pomogne; da postanu malo imućniji i tako će, nada se taj čovek, nestati problemi i poteći će med i mleko. On ne vidi da na ovim video snimcima nisu nikakvi siromasi već sve bogataš do bogataša; uključujući one koji na samom početku kopaju po deponiji, po đubrištu. On ne shvata, niti čak može to bar izdaleka da doživi; da njihovo bogatstvo nije u novcu; da njih to sve odavno ne zanima, kao ni bilo koja od takvih njegovih društvenih i p...
.png)
Коментари
Постави коментар