Svet kao volja i predstava Artura Šopenhauera

Mlekarica, Johanes Vermer, izvor slike: wikimedia commons

Šopenhauerovo delo Svet kao volja i predstava jedno je od najuticajnijih filozofskih dela 19. veka, koje istražuje ključna pitanja o prirodi stvarnosti, ljudskoj patnji i mogućnosti oslobađanja kroz umetnost, saosećanje i negaciju želje. Iako delo zahteva duboko filozofsko promišljanje, njegove osnovne ideje mogu se povezati sa svakodnevnim iskustvima, čineći ga i danas relevantnim za razumevanje ljudske prirode i sveta.

Podela sveta na predstavu i volju: 

Ključ Šopenhauerove filozofije

Šopenhauerova filozofija počiva na dvema osnovnim dimenzijama stvarnosti: svetu kao predstavi i svetu kao volji. Ova distinkcija oblikuje njegovo razumevanje stvarnosti, ljudske percepcije i egzistencije.

Svet kao predstava obuhvata način na koji opažamo stvarnost – kroz prostor, vreme i uzročnost, što su, prema Šopenhaueru, forme naše spoznaje (1). Naš um oblikuje stvarnost i čini je dostupnom jedino kao predstavu. Šopenhauer piše: „Ceo svet postoji samo kao objekt u odnosu na subjekt, kao percepcija za posmatrača, jednom reči, kao predstava“ (2). Ovaj koncept oslanja se na Kantovu tvrdnju da ne možemo direktno spoznati „stvar po sebi“, već samo njen fenomenalni aspekt.

Pitera Kles Mrtva priroda sa lobanjom i perom, izvor slike: wikimedia commons. 

Svet kao volja predstavlja suštinsku stvarnost koja leži iza predstave. Dok Kant tvrdi da je stvar po sebi potpuno nepoznata, Šopenhauer identifikuje stvar po sebi s voljom, ali uz ključnu razliku – volja nije objektivno spoznatljiva, već je naslućujemo introspektivno, posmatrajući vlastito telo i nagon za opstankom. „Volja se ne može opisati, već se može spoznati samo neposredno, kroz vlastiti nagon i osećaj voljenja“ (3). Volja je iracionalni, slepi princip stvarnosti, koji pokreće sve – od prirodnih sila do ljudskih teženji.

Dakle, Šopenhauer ne tvrdi da volja u potpunosti otkriva stvar po sebi, već da predstavlja način na koji možemo naslutiti njen karakter. Stvar po sebi ostaje nespoznatljiva, ali se može intuitivno naslutiti kroz volju (4).

Patnja kao suština života

Za Šopenhauera, volja je uzrok ljudske patnje. Ona nas tera da neprestano težimo ispunjenju želja, ali nijedna želja ne može trajno zadovoljiti čoveka. On piše: „Sve voljenje izvire iz nedostatka, iz oskudice, i stoga iz patnje“ (5). Ovaj ciklus nezadovoljstva ilustruje se jednostavnim primerom: kada osećamo glad, tražimo hranu. Ispunjenje ove želje donosi trenutno olakšanje, ali glad se ubrzo vraća.

Šopenhauerov pesimizam proizlazi iz ovog uvida – život je, prema njemu, neprekidna borba između želje i nezadovoljstva. Svaka ispunjena želja vodi ka novoj, a u osnovi te borbe leži neutaživa volja za životom.

Oslepljenje Samsona, Rembrant, izvor slike: wikimedia commons

      Umetnost: Privremeno oslobođenje od volje

Umetnost, prema Šopenhaueru, nudi mogućnost privremenog oslobođenja od volje. Dok uživamo u umetničkom delu, prelazimo u stanje „čistog saznanja“, gde prestajemo da budemo bića koja žele i postajemo „voljom oslobođeni subjekti saznanja“ (6).

Šopenhauer ističe muziku kao najviši oblik umetnosti. „Muzika nije kopija ideja, već kopija volje same“ (7). Dok druge umetnosti predstavljaju pojave sveta, muzika izražava samu suštinu stvarnosti. Zbog toga muzika ima moć da nas duboko emotivno dotakne i oslobodi, makar privremeno, od patnje izazvane voljom.

Moral i saosećanje: Jedinstvo svih bića

Šopenhauerova etika temelji se na prepoznavanju da su svi pojedinci manifestacije iste volje. Saosećanje, prema njemu, nastaje iz spoznaje ove univerzalne povezanosti. Kada osećamo saosećanje prema patnji drugih, prepoznajemo tu patnju kao deo sopstvene. „Ko saoseća, vidi u drugome sebe“ (8).

Ovaj moralni stav približava Šopenhauerovu filozofiju istočnjačkim učenjima, poput budizma, gde saosećanje i nenasilje predstavljaju osnovne vrline. Prepoznavanje jedinstva svih bića vodi moralnom životu i smanjenju patnje u svetu.

Mladi bik, Paulus Poter, izvor slike: wikimedia commons

Negacija volje: Krajnji cilj

Šopenhauer smatra da krajnji cilj ljudskog života nije u ispunjenju želja, već u njihovom prevazilaženju. Ovo stanje naziva „negacijom volje“. Negacija volje podrazumeva odricanje od životnih strasti i nagona, čime se postiže oslobođenje od patnje. Šopenhauer piše: „Oni koji su negirali volju samo čekaju da poslednji trag volje nestane zajedno sa telom koje je animirano tim tragom“ (9).

Ovaj ideal inspirisan je istočnjačkim učenjima, posebno budizmom i hinduizmom kao i delom Upanišade, gde oslobođenje od želje ka – nirvani. Prema Šopenhaueru, negacija volje, iako teška, jedini je način da se postigne trajno oslobođenje od patnje. 

Gerard Von Honthorst, Svodnica, izvor slike: wikimedia commons

Šopenhauerovo delo je svojvrstan vodič za introspektivno istraživanje ljudske prirode. U savremenom dobu preplavljenom potrošačkom kulturom, stalnom težnjom za postignućima i sveprisutnim osećajem nezadovoljstva, njegove ideje pružaju univerzalne odgovore na pitanja smisla i patnje. Kroz umetnost, saosećanje i filozofsku refleksiju, Šopenhauer nas podseća na mogućnost pronalaženja mira u životu.

Literatura i izvori:

(1, 9) Feniks Libris. *Svet kao volja i predstava*. Autor: Artur Šopenhauer. Izdanje: 2018. 

Enciklopedija filozofije, članak o Šopnehaueru 

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa