Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
Svet kao volja i predstava Artura Šopenhauera
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
ARHIVA STAROG OBLAKA KAKTUSAČitate arhivsku verziju teksta sa starog Blogger izdanja. Aktivna i uređena verzija Oblaka Kaktusa sada je na sajtu oblakkaktusa.com.
Mlekarica, Johanes Vermer, izvor slike: wikimedia commons
Šopenhauerovo delo Svet kao volja i predstava jedno je od najuticajnijih filozofskih dela 19. veka, koje istražuje ključna pitanja o prirodi stvarnosti, ljudskoj patnji i mogućnosti oslobađanja kroz umetnost, saosećanje i negaciju želje. Iako delo zahteva duboko filozofsko promišljanje, njegove osnovne ideje mogu se povezati sa svakodnevnim iskustvima, čineći ga i danas relevantnim za razumevanje ljudske prirode i sveta.
Šopenhauerova filozofija počiva na dvema osnovnim dimenzijama stvarnosti: svetu kao predstavi i svetu kao volji. Ova distinkcija oblikuje njegovo razumevanje stvarnosti, ljudske percepcije i egzistencije.
Svet kao predstava obuhvata način na koji opažamo stvarnost – kroz prostor, vreme i uzročnost, što su, prema Šopenhaueru, forme naše spoznaje (1). Naš um oblikuje stvarnost i čini je dostupnom jedino kao predstavu. Šopenhauer piše: „Ceo svet postoji samo kao objekt u odnosu na subjekt, kao percepcija za posmatrača, jednom reči, kao predstava“ (2). Ovaj koncept oslanja se na Kantovu tvrdnju da ne možemo direktno spoznati „stvar po sebi“, već samo njen fenomenalni aspekt.
Pitera Kles Mrtva priroda sa lobanjom i perom, izvor slike: wikimedia commons.
Svet kao volja predstavlja suštinsku stvarnost koja leži iza predstave. Dok Kant tvrdi da je stvar po sebi potpuno nepoznata, Šopenhauer identifikuje stvar po sebi s voljom, ali uz ključnu razliku – volja nije objektivno spoznatljiva, već je naslućujemo introspektivno, posmatrajući vlastito telo i nagon za opstankom. „Volja se ne može opisati, već se može spoznati samo neposredno, kroz vlastiti nagon i osećaj voljenja“ (3). Volja je iracionalni, slepi princip stvarnosti, koji pokreće sve – od prirodnih sila do ljudskih teženji.
Dakle, Šopenhauer ne tvrdi da volja u potpunosti otkriva stvar po sebi, već da predstavlja način na koji možemo naslutiti njen karakter. Stvar po sebi ostaje nesaznatljiva, ali se može intuitivno naslutiti kroz volju (4).
Za Šopenhauera, volja je uzrok ljudske patnje. Ona nas tera da neprestano težimo ispunjenju želja, ali nijedna želja ne može trajno zadovoljiti čoveka. On piše: „Sve voljenje izvire iz nedostatka, iz oskudice, i stoga iz patnje“ (5). Ovaj ciklus nezadovoljstva ilustruje se jednostavnim primerom: kada osećamo glad, tražimo hranu. Ispunjenje ove želje donosi trenutno olakšanje, ali glad se ubrzo vraća.
Šopenhauerov pesimizam proizlazi iz ovog uvida – život je, prema njemu, neprekidna borba između želje i nezadovoljstva. Svaka ispunjena želja vodi ka novoj, a u osnovi te borbe leži neutaživa volja za životom.
Oslepljenje Samsona, Rembrant, izvor slike: wikimedia commons
Umetnost, prema Šopenhaueru, nudi mogućnost privremenog oslobođenja od volje. Dok uživamo u umetničkom delu, prelazimo u stanje „čistog saznanja“, gde prestajemo da budemo bića koja žele i postajemo „voljom oslobođeni subjekti saznanja“ (6).
Šopenhauer ističe muziku kao najviši oblik umetnosti. „Muzika nije kopija ideja, već kopija volje same“ (7). Dok druge umetnosti predstavljaju pojave sveta, muzika izražava samu suštinu stvarnosti. Zbog toga muzika ima moć da nas duboko emotivno dotakne i oslobodi, makar privremeno, od patnje izazvane voljom.
Šopenhauerova etika temelji se na prepoznavanju da su svi pojedinci manifestacije iste volje. Saosećanje, prema njemu, nastaje iz spoznaje ove univerzalne povezanosti. Kada osećamo saosećanje prema patnji drugih, prepoznajemo tu patnju kao deo sopstvene. „Ko saoseća, vidi u drugome sebe“ (8).
Ovaj moralni stav približava Šopenhauerovu filozofiju istočnjačkim učenjima, poput budizma, gde saosećanje i nenasilje predstavljaju osnovne vrline. Prepoznavanje jedinstva svih bića vodi moralnom životu i smanjenju patnje u svetu.
Mladi bik, Paulus Poter, izvor slike: wikimedia commons
Šopenhauer smatra da krajnji cilj ljudskog života nije u ispunjenju želja, već u njihovom prevazilaženju. Ovo stanje naziva „negacijom volje“. Negacija volje podrazumeva odricanje od životnih strasti i nagona, čime se postiže oslobođenje od patnje. Šopenhauer piše: „Oni koji su negirali volju samo čekaju da poslednji trag volje nestane zajedno sa telom koje je animirano tim tragom“ (9).
Ovaj ideal inspirisan je istočnjačkim učenjima, posebno budizmom i hinduizmom kao i delom Upanišade, gde oslobođenje od želje ka – nirvani. Prema Šopenhaueru, negacija volje, iako teška, jedini je način da se postigne trajno oslobođenje od patnje.
Gerard Von Honthorst, Svodnica, izvor slike: wikimedia commons
Šopenhauerovo delo je svojvrstan vodič za introspektivno istraživanje ljudske prirode. U savremenom dobu preplavljenom potrošačkom kulturom, stalnom težnjom za postignućima i sveprisutnim osećajem nezadovoljstva, njegove ideje pružaju univerzalne odgovore na pitanja smisla i patnje. Kroz umetnost, saosećanje i filozofsku refleksiju, Šopenhauer nas podseća na mogućnost pronalaženja mira u životu.
Literatura i izvori:
(1, 9) Feniks Libris. *Svet kao volja i predstava*. Autor: Artur Šopenhauer. Izdanje: 2018.
Scena iz prvog dela filma: Matriks, 1999. Individualne promene kod slobodnih pojedinca mogu biti veoma brze, iznenadne, neočekivane; nekada čak takve da se uočava toliko velika promena u pojedincu; da se se iz korena menja njegov način života. Ne mislim na to da se menja ono što suštinski taj pojedinac jeste u smislu njegovih osnovnih osećanja ili karaktera, već se tiče iznenadnog zaokreta u načinu života. Međutim, na globalnom, svetskom planu ove promene se ne odvijaju tako brzo osim u slučaju da se dogodi nekakav masovni potop, pa čak i tada teško se menjaju načini kako funkcioniše društvo posmatrano kao masa. Otuda se stvara toliko velik jaz između individualnog razvoja i pokušaja da se isti odnosi i na spoljašnji svet oko nas. Kod pojedinca iznenadne promene u načinu života, uglavnom zavise samo od njegove odluke, ali se ne mogu odnositi na svet tako da isti krene za nama koliko god da nam je namera ili volja za tim jaka. Svet i kada se menja, menja se mnogo, mnogo sporije; nekada ...
František Kupka, „Crni idol”. O antihristu, kralju Heliopolisa, đavolu kao erektivnosti materije i pacijentu svetske bolnice Piše: Vladimir Tomić Posle dvadesetak dana pauze, avgust Oblaka Kaktusa otvaram Antihristom. U mesecu lava, poneki gnostički raspoložen čitalac mogao da pomisli na (ne)čuvenu figuru Jaldabaota, ali to bi bio velik promašaj hodnika kroz koji ovde prolazim. Ovo pisanje vodi u drugu sobu, bledo-žućkastu, močvarno zelenu, sterilnu i prepunu igala. Inspiracija za početnu sliku došla mi je nakon čitanja odličnog, lucidnog teksta „Crna mumija” na blogu Bafomitras . Dorijan Nuaj je tamo zamislio Antihrista kao besvesnu političku ljušturu, crnu mumiju u staklenom sarkofagu, biće čiju ličnu nemoć čitav svetski aparat pretvara u vrhovnu moć. Baš takva slika mi je ostala u glavi: besvesno na iglicama svetske in...
Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e) Zamislite da šetate kroz gustu šumu. Listovi šušnu na vetru, koraci vam udaraju o tlo, i dok posmatrate sunčeve zrake kako se probijaju kroz krošnje, zapitate se: može li ovaj svet da „oseti“? Da li kamen na stazi ili drvo pored vas, makar na nekom osnovnom nivou, poseduje neku vrstu svesti, ili je svest dublja karakteristika kosmosa, koja prožima sve stvari poput nevidljive mreže? Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e), druga slika Ovo pitanje vodi nas do fascinantne filozofske teorije poznate kao panpsihizam . Prema ovoj ideji, svest nije isključivo ljudsko svojstvo niti ograničena na složene mozgove životinja. Umesto toga, ona je osnovna osobina stvarnosti – fundamentalna, baš kao što su elektromagnetizam ili gravitacija. Ovo ne znači da su elektroni, atomi ili kamen doslovno „svesni“ u ljudskom smislu, već da svest na nekom osnovnom nivou predstavlja neodvojivu komponentu kosmosa. Na taj način...
.png)
Коментари
Постави коментар