 |
| Vilijam Blejk, The Four Zoas, izvor slike: wikimedia commons |
Blejk nije slikao svet onakvim kakav jeste, već kakav bi mogao da bude kad bi mu se pridodala sva ljudska unutrašnja stanja, ona koja obitavaju na granici misli i sna. Njegova vizija Nabukodonosora inspirisana biblijskom pričom, predstavlja sliku dubokog, unutrašnjeg ludila koje proklijava iz ljudske gordosti.
.jpg) |
| Nebuchadnezzar, Tate impression, izvor slike: wikimedia commons |
Kralj Vavilona, kleċeći na sve četiri, gubi oblik i dostojanstvo, preobražavajući se u zver. Kandžama grebe zemlju, kosa mu postaje perje, a uplašene oči – kao bez dna, ispijene strahom pred sopstvenim padom. On je u trenutku svog najvećeg ponosa dotakao bezdan i prepoznaje da se uzdigao previsoko. Blejk u tom trenutku vidi univerzalnu istinu: čovek koji odbaci viši poredak, duhovnu vertikalu, završava na kolenima, baš kao Nabukodonosor.
Slika je ogledalo unutrašnjeg haosa, trenutak kada se misao pretvori u urlik, a razum preda divljoj paralizi. Iza čitave kompozicije krije se i Blejkova pisana kosmogonija. Nabukodonosor nije samo kralj iz Danilovih snova, već onaj koji stoji na raskrsnici ljudske istorije, između njenog uspona i konačnog pada. U snu biblijskog proroka Danila, statua koju Nabukodonosor vidi simbolizuje epohe ljudske vladavine od zlata do gline – raskrsnicu između trijumfa i uništenja, od postanka sveta do apokalipse.
_British_Museum.jpg) |
| Starac dana, Vilijam Blejk, izvor slike: wikimedia commons |
Blejk ovu viziju povezuje sa sopstvenim mitom o Albionu, prvobitnom Čoveku iz kojeg nastaju 4 Zoe (Four Zoas): Urizen, Tharmas, Luvah i Urthona. Četiri Zoasa predstavljaju raspad duhovnog, mentalnog i emocionalnog jedinstva Čoveka na delove, baš kao što Nabukodonosorov pad simbolizuje rasparčavanje ljudskog identiteta. Albion, kao kolektivna duša čovečanstva, pada zbog gordosti i zaborava božanskog poretka. Kod Blejka, ovaj pad je univerzalan – svaki čovek nosi u sebi potencijal za Nabukodonosorovo ludilo, trenutak kada ego postaje važniji od božanske povezanosti. Ova podela, koju Blejk razvija u Četiri Zoe, oslikava borbu između svetlosti i tame, gde se svaki deo Zoasa bori za dominaciju nad ljudskom dušom.
 |
| Blejkova slika Albiona, izvor slike: wikimedia commons |
Urizen, simbol razuma i zakona, u ovom raspadu postaje nalik Nabukodonosoru, figura koja se uzdigla previsoko i srušila u ništavilo. U tom svetu, Nabukodonosorova vladavina postaje metafora za pad Albiona. Svi Blejkovi mitovi usredsređeni su oko tog unutrašnjeg raspadanja koje se reflektuje na spoljašnji svet. Sve epohe, sve statue, sve imperije – sve su samo iluzije koje nestaju u trenutku kada čovek zaboravi svoj božanski izvor. Odatle Nabukodonosorovo ludilo: to je trenutak kada svet prestaje da bude čovekov saveznik, kada priroda, koja je pre bila pod njegovom kontrolom, postaje njegova tamnica. Ovo ludilo nije obično gubljenje razuma, već prelazak u stanje u kojem je Čovek stranac samom sebi. Blejkova slika Nabukodonosora je upravo to: zamrznut trenutak kada se gordost pretvara u pad, trenutak kada se pojedinac– u svojoj oholosti – preobražava u ono od čega je bežao.
 |
| Urizenova molitvna, Vlijam Blejk, izvor slike wikimedia commons |
Njegove slike su alegorije ljudskog duha, pogledi na svet u kojem je svaki oblik prepun značenja, a svaka boja odjekuje vibracijom duše. Kod Blejka, Nabukodonosor nije samo kralj, već opomena, dok se njegova simbolika može povezati sa slikom 'Albion Rose' i idejom Albiona iz 'Jerusalima'. Albion u tim delima simbolizuje regeneraciju i pad Britanije, kao što Nabukodonosor odražava posledice ljudske gordosti. Oba lika predstavljaju kolektivne aspekte čovečanstva – njegovu mogućnost za preporod, ali i sklonost samouništenju kroz zaborav božanskog poretka. On je pad ljudskog roda, trenutak kada ljudski ego postaje sopstveni dželat. To je mesto gde se vreme zaustavlja, gde caruje ludilo, i gde čovek na kolenima, izmučen i stran, konačno shvata veličinu onoga od čega je bežao. Božanska vlast nije okov, već jedini poredak koji drži svet na okupu.
 |
| Blejkova ilustracija, Velikog crvenog zmaja, izvor slike: wikimedia commons. |
Za kraj ovog blog teksta, prepevao sam na srpskom jeziku pesmu Vilijama Blejka koja se zove Tigar, po kojoj je muzički eksperimentalni bend Tangerine Dream, napravio i svoju vrstu muzičkog omaža:
Tigre! Tigre! što plamtiš sjajno,
U šumama noći tajno,
Koja ruka ili oko večno
Sme da stvori sklad tako oprečno?
U kojim dubinama, na kom nebu visokom,
Plamti žar u oku tvom dubokom?
Na kojim krilima sme san da poleti?
Čija ruka taj plamen sme ukrasti, uzeti?
Kakva veština,
Splete srce tvoga bića silnoga?
I kad je srce kucati stalo,
Čija ruka, čije noge taj užas su stvarale?
Koji čekić? Kakav lanac strašan?
U kojoj peći mozak tvoj je rađan?
Koji nakovanj, čvrst stisak taj,
Sme da obuhvati tvoj užasni sjaj?
Kad su zvezde koplja bacile,
I nebesa suze lile,
Da li se nasmešio kad te je stvorio?
Da li je Onaj što Jagnje napravi i tebe oblikovao?
Tigre! Tigre! što plamtiš sjajno,
U šumama noći tajno,
Koja ruka ili oko večno
Sme da stvori sklad tako oprečno?
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment