 |
| Scena iz filma Mreža, izvor slike wikimedia commons |
Generacije naših roditelja, ali i mi, koji smo gledali dobre filmove, sigurno se sećaju čuvenog filma Mreža (Network) iz 1976. godine, u kojem se izgovara rečenica: „Svet je jedna velika korporacija.” (1) Danas ta rečenica odjekuje kao proročanstvo, posebno u vremenu kada ideologije, nekadašnji stubovi društvenog sistema, izgledaju kao prazne ljušture – alati za mobilizaciju masa radi prolaznih interesa.
Često u medijima čujemo optužbe na račun pojedinaca, uz etikete poput „fašista” ili „nacista”. Ipak, ti isti mediji – koji su tokom pandemije kovid-ludila bez pardona ignorisali glasove naučnika i stručnjaka čiji stavovi nisu bili u skladu sa zvaničnim narativom – nisu pokazali spremnost na stvarnu raspravu. Umesto toga, etikete su često korišćene kao sredstvo diskreditacije. Nedavno sam naišao na članak u kojem je Ilon Mask optužen za podršku neonacističkoj partiji iz Nemačke iako u stvarnosti nije reč ni o kakvim neonacistima. Mask, sa svojim resursima i uticajem, svakako ima sredstva da se odbrani od takvih napada. Ali ono što zabrinjava nije ovaj slučaj s Maskom, već mehanizam.
Mediji kao što su BBC i CNN – zajedno sa njihovim domaćim verzijama u balkanskim zemljama– često koriste pojmove poput „nacista”, „neonacista”, „fašista” i „ultradesničar” kada žele da nekog učine društveno neprihvatljivim. No, šta ti pojmovi zaista znače? Da li bi iko od medijskih glasnogovornika mogao da precizno objasni koncepte fašizma ili nacizma? Teško. Fašizam, kakav je definisao Musolini, i nacional-socijalizam, kakav je zastupao Hitler, gotovo da nemaju dodirnih tačaka sa savremenim svetom. Ironično, mnogi današnji desni populisti, koji se tako lako etiketiraju tim pojmovima, verovatno bi završili u logoru da je Hitler kojim slučajem živ.
Istorijski, i levica i desnica, kakve su nekada postojale, odavno su mrtve. Njihove ideje danas služe kao povremeni instrumenti, izvlačeni iz naftalina kada je potrebno mobilisati mase za neki trenutni cilj – obično lišen ideološke težine ili dugoročne svrhe.
Slavoj Žižek u svom delu Mapiranje ideologije ističe da „mediji ne samo da manipulišu javnim narativima, već kreiraju iluziju ideoloških konflikata kako bi održali status kvo.” (2) Sve to jasno vidimo danas. Ideološke podele na levicu i desnicu nisu više stvarni entiteti – one su oruđa u rukama onih koji upravljaju javnim diskursom. Na površini, sukobi deluju kao sukobi vrednosti, ali u stvarnosti oni služe kao dimna zavesa, dok se prava borba odvija iza zatvorenih vrata korporativnih soba.
Kako Kristina Lafont u svom radu Povratak kritike ideologija ukazuje: „Ideologije više nisu definisane trajnim vrednosnim sistemima, već postaju alati za prilagodbu savremenim političkim dinamikama.” (3) Ovaj pragmatizam ideologija danas se jasno ogleda u instrumentalizaciji protesta, pokreta i svakog oblika otpora. Čak i najiskrenija energija masa biva preusmerena u korist onih na vrhu.
Kada sledeći put čujete etikete poput „fašista” ili „nacista,” zastanite i zapitajte se: Ko povlači konce? Jer iluzija ideoloških konflikata nije ništa drugo do sredstvo odvraćanja pažnje, dok se pravi konflikti – oni ekonomski, politički i socijalni – odvijaju daleko od očiju javnosti, u prostorijama moći i privilegije.
Literatura:
1.Čajevski, Padi. Mreža (Scenario filma iz 1976. godine).
2. Žižek, Slavoj. Mapiranje ideologije. Verso, 1994.
3. Lafont, Kristina. Povratak kritike ideologija. Univerzitetska štampa Kembridža, 2007.
2. Žižek, Slavoj. Mapiranje ideologije. Verso, 1994.
3. Lafont, Kristina. Povratak kritike ideologija. Univerzitetska štampa Kembridža, 2007.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment