 |
| Izvor slike wikimedia commons, Samuel Hirszenberg's imagined scene of Uriel da Costa instructing Spinoza (1901) |
Ova rečenica, izgovorena od strane doktora Nauma Fišelsona, glavnog junaka priče Spinoza pijačne ulice Isaka Baševisa Singera, sažima ironični preokret u njegovom životu: od apstraktnog obožavanja filozofskih ideala do prihvatanja ljudske dimenzije svoje egzistencije. Fišelson, usamljeni filozof koji je decenijama proučavao Spinozinu Etiku, suočava se s Dobom, spontanom i toplom ženom iz svoje zgrade. Njena vedrina i životna energija uzdrmavaju njegov intelektualni svet, podsećajući ga na lepotu svakodnevnog života. Uprkos svojoj posvećenosti racionalizmu, Fišelson na kraju prepoznaje ljudske emocije kao neizostavan deo postojanja i pronalazi novo značenje Spinozinog koncepta Amor Dei Intellectualis — intelektualne ljubavi prema Bogu.
Isak Baševis Singer, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1978. godine, koristi ovu priču da osvetli paradoks ljudske prirode: dok čovek teži intelektualnoj uzvišenosti, istovremeno ostaje duboko ukorenjen u emocionalnim vezama i fizičkom svetu. Kroz lik doktora Fišelsona, Singer pokazuje da se život može razumeti samo ako prihvatimo njegovu složenost i haos. Ovo odgovara Spinozinoj ideji da su strasti deo prirodnog poretka, koje ne treba ignorisati već razumeti i integrisati u život.
Baruh Spinoza, filozof iz 17. veka, bio je jedan od najuticajnijih zapadnih mislilaca svog doba. Njegova filozofija je duboko povezana s prirodom i ljudskim unutrašnjim životom, a njene poruke ostaju vanvremene, pružajući uvide u razumevanje složenog i ubrzanog sveta u kojem živimo. Rođen u Amsterdamu, Spinoza je poticao iz sefardske jevrejske porodice koja je pobegla iz Portugala zbog inkvizicije. Njegova zajednica je bila duboko vezana za tradiciju, ali Spinozina težnja ka istini ubrzo ga je izdvojila od sunarodnika. Ekskomunikacija putem herema, društvene izolacije koju je mirno prihvatio, pokazala je njegov intelektualni integritet i posvećenost slobodi mišljenja. Spinoza je zapisao: „Najviša aktivnost kojoj čovek može težiti jeste učenje za razumevanje, jer razumeti znači biti slobodan.“ (2)
,_1907.jpg) |
| Izvor slike: wikimedia commons, Excommunicated Spinoza by Samuel Hirszenberg (1907) |
Kada Spinoza piše o prirodi, koristi latinski izraz natura, koji ima šire značenje od našeg svakodnevnog razumevanja. U njegovoj filozofiji, priroda nije samo svet biljaka, potoka i vetra, već sveukupnost postojanja — kako fizičkog, tako i misaonog. Spinozina "priroda" obuhvata zakone univerzuma i samu supstanciju koja sve održava. Ovaj svetski pogled na prirodu omogućava nam da bolje razumemo njegovu misao o povezanosti Boga i sveta.
Za Spinozu, sloboda nije spoljašnja nezavisnost, već unutrašnja jasnoća i sklad. Njegova filozofija, utemeljena u racionalnom razumevanju emocija i njihovih uzroka, ima poseban značaj za savremeni svet. Kako je zapisao u Etici: „Čovek koji je plen svojih emocija nije gospodar samog sebe.“ (3) Ovo nas podseća na svakodnevne trenutke kada nas ljutnja, zavist ili tuga preplave i nadvladaju. Na primer, zamislimo vozača u saobraćaju koji u afektu reaguje na sitan nesporazum. Spinoza bi nas podsetio da takva reakcija dolazi iz nerazumevanja sopstvenih osećanja. Ako bismo razmislili o uzrocima ljutnje, mogli bismo preuzeti kontrolu nad sobom i situaciju smiriti.
Spinoza nije osuđivao ljudske slabosti, već ih je posmatrao kroz prizmu razumevanja. Kako je zapisao: „Nisam se trudio da se smejem ljudskim delima, niti da ih oplakujem ili prezirem, već da ih razumem.“ (4) Razumevanje, prema njemu, nije samo ključ za prevazilaženje konflikata sa sobom i drugima, već i put ka dubljoj unutrašnjoj slobodi.
 |
| Izvor slike: wikimedia commons, Probable portrait of Spinoza, by Barend Graat, 1666 |
U Spinozinoj filozofiji, ideje imanencije i transcendencije igraju ključnu ulogu u razumevanju Boga i prirode. Spinoza redefiniše Boga kao Deus sive Natura (Bog ili priroda), odbacujući ideju da Bog postoji izvan sveta. Prema njemu, Bog je imanentan — prisutan u svemu što postoji — ali istovremeno i transcendentan, jer prevazilazi pojedinačne pojave. Filozof i psihijatar Karl Jaspers pojašnjava ovu ideju kroz dva aspekta prirode: natura naturans (priroda koja deluje) i natura naturata (priroda koja je rezultat delovanja). Prvi aspekt odnosi se na stvaralačku silu univerzuma — uzroke i zakonitosti koji sve pokreću. Drugi predstavlja stvari koje opažamo svakodnevno, poput predmeta, misli i događaja. Spinoza nas uči da su oba aspekta deo istog kosmosa, koji je Bog — temelj svih stvari, ali ne ograničen na njih.
Na primer, kapljica vode ili talas na moru nisu nešto „izvan“ Boga. Kao što Rudolf Štajner objašnjava u knjizi Tajna nauka, kap okeana nije sam okean, ali sadrži njegovu prirodu u sebi. Na isti način, iako čovek nije Bog, nosi u sebi iskru božanskog, izražavajući deo univerzalnog poretka. Oni su deo prirode koja deluje i rezultat zakonitosti koje univerzum održavaju. Prema Spinozi, razumevanje ovih pojava pomaže nam da shvatimo Boga kao beskonačnu supstanciju iz koje sve proizlazi.
Singerova priča o doktoru Fišelsonu postaje savršena ilustracija Spinozinog filozofskog pristupa. Kroz Fišelsonovo otkriće ljubavi prema Dobi, Singer pokazuje da ljudske emocije i povezanost nisu prepreka intelektualnom razvoju, već njegov neophodan deo. Spinoza nas podseća da je prava sloboda u razumevanju sebe i sveta kao nerazdvojnog dela veće celine. Njegove reči „Ne plači. Ne gnevi se. Razumi“ (5) pozivaju nas da u svakodnevnom životu tražimo smisao u jedinstvu razuma i emocija, te u prihvatanju sveta u njegovoj složenosti.
Literatura i izvori:
Singer, I. B. (1988). Izabrane priče (Izbor: D. Albahari). Gornji Milanovac: Dečje novine.
(2-5) Spinoza, B. (2019). Etika (Geometrijskim redom izložena, u pet delova podeljena). Beograd: Algoritam. ISBN: 978-86-7666-218-11.
Comments
Post a Comment