Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
O pisanju i pitanju: Zašto pišemo?
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
ARHIVA STAROG OBLAKA KAKTUSAČitate arhivsku verziju teksta sa starog Blogger izdanja. Aktivna i uređena verzija Oblaka Kaktusa sada je na sajtu oblakkaktusa.com.
Poslednjih nekoliko meseci, kroz ruke mi je prošlo na stotine stranica različitih proznih i pesničkih dela. Čitajući autore iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske, u jednom trenutku sam se, osim što sam se izgubio u tom nepreglednom kosmosu knjiga, suočio sa neobičnim fenomenom. Primetio sam jednu stvar koja ih povezuje, čak i kada su im teme dijametralno suprotne.
To nije slučaj baš kod svih, ali je toliko prisutno da bih to slobodno nazvao savremenim književnim trendom.
Reč je o specifičnoj vrsti cinizma koja provejava kroz redove, o dubokoj rezigniranosti i nezadovoljstvu savremenim svetom i društvenim uređenjem. To me, naravno, ne čudi. Savremeni trenutak naše civilizacije je teško drugačije opisati, a umetnost je uvek refleksija stvarnosti. Međutim, primećujem i naličje te medalje; nešto što mnogim piscima nedostaje.
Pored te rezignacije i cinizma, uporno, kroz razna dela koja svakodnevno čitam ili dobijam na uredničko čitanje, uočavam preteranu zaokupljenost sobom. Dominiraju introspektivne priče i hermetična poezija. Da se razumemo, ovo nije nužno loše. I sam imam bezbroj momenata u pisanju kada sam opsednut stvarima koje se meni dešavaju. Zapravo, svaki pisac mora biti introspektivan, s obzirom na samu prirodu književnosti koja zahteva kopanje po unutrašnjosti.
Ali, šta je to što fali?
Fali izlazak iz sebe.
Dobar pisac se, čak i u svojim najcrnjim stanjima, čak i u svojim najdubljim poniranjima u sopstvo, trudi da u tom ličnom mraku vidi širu, ljudsku sliku. Zašto i danas, nakon svih ovih vekova, čitamo Šekspira ili Servantesa? Zato što su oba autora istovremeno i izašla iz sebe i vratila se sebi.
U njihovim delima mi vidimo krugove koji se vazda ponavljaju, ali vidimo, pre svega, jedno veliko saosećanje koje nije lažno. Ne govorim o saosećanju tipa: „Hej, imao sam crne dane kao mali, pogledajte ih”. To je narcisoidnost maskirana u bol. Govorim o saosećanju spram drugih likova, spram drugih sudbina, spram onog Drugog i drugačijeg od nas. To je ono saosećanje koje zatim književno uobličavamo, ne da bismo potvrdili agoniju starog ili aktuelnog sveta, nego da bismo probali da zajednički učestvujemo u stvaranju nekog boljeg i drugačijeg sveta.
Znam, već čujem glasove koji će reći da je to preambiciozno, možda čak i pretenciozno. Možda jeste. Ali nema ničeg lošeg u tome imati velike ciljeve. Književnost koja se zadovoljava samo konstatacijom poraza nije književnost koja menja svet, a ako ne pišemo da bismo ga barem malo promenili, zašto onda uopšte pišemo?
Podrži naš blog!
Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić
Fotografije Linde R. iz sedamedestih, izvor slike: wikimeda commons Kažu: pusti da sve ide svojim tokom. Zvuči razumno, zar ne? Ali pored mene niko. I vreme briše tragove rana što nisu ni stigle da zabole. Tako mi rekoše. Ali, ne razumem zašto. Jer dala sam sve što znam, sve što umem i mogu, da te zovem svojim. A mislim da ću te voleti još dugo, dugo. Zarobljena u strahu, trepćem pred suzama. Ne mogu da kažem da si me povredio, kad me nikad nisi pustio bliže. Nisam izmamila ni jedan odgovor. Dok si, između reči, padao pred svakom koju nisi ni poznavao. I opet, sve što znam, dala sam ti to. Da budeš moj. A sad... Znam da će da boli još dugo, dugo. Čekam dan kad ćeš otići, svesno, jer si me upozorio na cenu koju ću platiti. Život je pun mana, ko zna odakle su došle? Ostajem da živim: u sećanju na ljubav koje nikada nije bilo. Jer sve sam pokušala, sve da te preobratim. A sad znam da ćeš mi nedostajati još dugo, dugo. Jer dala sam sve što znam, da ti pripadam. I mislim da...
Andrzej Wróblewski, Rozstrzelanie V (Execution V), izvor slike: wikimedia commons Piše: Vladimir Tomić Jahači na oluji, jahači na oluji. U ovoj kući smo rođeni, u ovaj svet smo bačeni. Kao pas bez svoje koske, kao glumac pozajmljen za ulogu... The Doors, „Riders on the Storm“ (Odlomak iz prepeva pesme) Pre dve godine, pretražujući bespuća interneta, naišao sam na jedan YouTube snimak koji mi je istovremeno delovao i kao tragičan i kao smešan, i podstakao me je da dublje promislim o jednoj temi o kojoj sam i pre puno pisao. U njemu je jedan sveštenik pokušavao da „odbrani“ pravoslavlje od navodno opasne misli Žan-Pol Sartra, fokusirajući se na čuvenu rečenicu iz jedne njegove drame Iza zatvorenih vrata (Huis Clos) : „Pakao - to su drugi“ (L'enfer, c'est les autres). Sveštenik je ovu rečenicu tumačio doslovno ...
Foto: V. T. za Oblak Kaktusa-blog Piše: Vladimir Tomić Opet mi je čovek na pijaci vezao kesu, kao što to imaju običaj i u onim manjim prodavnicama, kada kupujete povrće, voće i neke semenke. Većini ljudi to, izgleda, odgovara; čak govore kako im je tako lakše, praktičnije, urednije, civilizovanije, a ja odmalena, umesto da se uklopim u tu opštu geometriju svakodnevnih radnji, nekako krenem iz suprotnog smera, iz krivine, iz korena, iz neke svoje zbrkane, ali vrlo uporne unutrašnje mape sveta. Obrnut, da. Mada ta reč odmah zvuči kao poza, kao namerna razlika, kao onaj dosadni trenutak kada čovek sam sebe proglašava posebnim, a stvar je mnogo prostija i, za mene, mnogo starija od svake namere. Većina ljudi je u tom praktičnom smislu svakako bolja od mene, spretnija, neposrednija, tehnički sposobnija za procesuiranje stvarnosti. Oni vide predmet, funkciju, pravac, upotrebu; ja često najpre vidim pogrešan ugao, rub, dršku koja je vezivanjem izgubil...
Коментари
Постави коментар