Svet Herbertove Dine (Deo prvi: Moć manipulacije i dvosmislenost mesijanstva)

 

Frenk Herbertova Dina jedno je od onih dela koja prevazilaze granice naučne fantastike, otkrivajući suštinska pitanja i dileme o ljudskoj prirodi, moći i sudbini. U njenom središtu nalazi se koncept Bene Geserit sestrinstva – tajne organizacije sastavljena od isključivo ženskih članica, koje manipulišu verovanjima širom poznatog univerzuma koristeći proročanstva kao sredstvo kontrole. Ova organizacija ima jedan glavni cilj: stvaranje Kvizac Haderaha, muškog mesije sa sposobnošću da vidi puteve budućnosti na načine koji su ženama nemogući, ali sa maskiranim ciljem da taj muški mesija bude pod njihovom kontrolom. 

„Ne smem da se bojim. Strah je ubica uma. Strah je mala smrt koja donosi potpuno uništenje. Suočiću se sa svojim strahom. Dozvoliću mu da prođe preko mene i kroz mene. A kada prođe, okrenuću unutrašnje oko da vidim njegov put. Tamo gde je strah prošao neće biti ničega. Ostaću samo ja.“ (1) 

Ova liturgija protiv straha savršeno oslikava filozofiju Bene Geserita: potpuna kontrola nad emocijama. Ipak, njihova potraga za moći prelazi granice pojedinca, fokusirajući se na oblikovanje čitavih civlizacija, plemena i kultura.

Jedan od najsloženijih elemenata priče jeste način na koji Bene Geserit koriste takozvanu Misiju zaštitnicu ("Missionaria Protectiva"), sistematično usađujući proročanstva u različite kulture kako bi pripremili teren za svoje planove. Narod Slobodnjaka na Arakisu, oblikovan mitovima o mesiji, postaje savršeno sredstvo za ostvarivanje njihovih ciljeva. Međutim, stvaranjem mita, oni otvaraju vrata haosu. Herbert piše: „Ko kontroliše začin, kontroliše univerzum.“ (2) Začin u knjizi je specifična vrsta supstance koja, između ostalog- daje mogućnosti interstelarnih putovanja, pa ga to čini najvrednijim resursom u poznatom kosmosu, slično kao što su današnji najvredniji resursi čovečanstva: nafta, prirodni gas, informatički podaci, tehnologija, retki minerali itd. 

Ista logika važi i za proročanstva – kontrola narativa znači kontrolu nad sudbinom.

Pol Atreid, glavni junak, postaje centralna figura ovog mita. Iako je prvobitno nesvestan proročanstava koja okružuju njegovu porodicu, on ubrzo shvata njihov značaj i koristi ih kako bi preuzeo moć nad Slobodnjacima. „Moć da uništiš nešto je apsolutna kontrola nad njim,“ (3) razmišlja Pol, osvetljavajući kako proročanstva postaju sredstvo manipulacije. Međutim, ta manipulacija nosi cenu. Pol ubrzo postaje zarobljenik mita koji je koristio, ne uspevajući da kontroliše sveukupne posledice koje nadilaze njegove namere.

U stvarnom svetu, proročanstva su igrala sličnu ulogu u oblikovanju istorije i politike. Hrišćanska proročanstva o drugom dolasku Hrista inspirisala su vekove religijskog žara, uključujući i krstaške ratove. Islamska proročanstva o Mahdiju mobilisala su pokrete u trenucima političke i društvene krize. Čak i sekularna proročanstva, poput marksističkog narativa o neminovnoj pobedi proletarijata, oblikovala su čitave ideologije. Herbert upozorava: „Kada religija i politika putuju istim kolima, vozači veruju da ništa ne može stati na njihov put. Ali zaboravljaju na provaliju dok ne bude prekasno.“ (4) 

Ova rečenica odjekuje i u modernim sukobima gde se narativi o sudbini koriste za opravdavanje nasilja i dominacije.

Jedan od najpoznatijih primera u našem društvu jeste proročanstvo Tarabića, koje predviđa dolazak „žutog naroda“ koji će zavladati svetom, dok će Srbi opstati samo „pod jednom šljivom.“ Ovakvi narativi, iako deluju kao folklorna zanimljivost, lako se zloupotrebljavaju za političke ciljeve. Proročanstvo o „žutom narodu“ može izazvati osećaj ugroženosti i opravdati protekcionističke ili kvazi-patriotske politike. Istovremeno, vizija o „Srbima pod jednom šljivom“ može mobilisati društvo kroz strah od nestanka, skrećući pažnju s realnih problema poput korupcije i društvene patologije.

Herbert nas podseća da su proročanstva moćno oružje, ali i dvosmislen alat. Kroz Pola Atreida, pokazuje kako mitovi ne samo da oblikuju mase, već i onoga ko ih koristi. „Najveća katastrofa koja može zadesiti narod je da padne u ruke Heroja,“ (5) piše Herbert, osvetljavajući opasnost od slepe vere u spasitelje. Pol, iako figura mesije, ne uspeva da do kraja kontroliše posledice svojih postupaka, suočavajući se s nasiljem i haosom koji njegova moć izaziva. Ipak, i ovo je dvosmisleno, jer Polov naslednik-njegov sin, koji kasnije svojim nadljudskim moćima duboko prevazilazi moć bilo kog ljudskog bića, uspeva da od Ariksa napravi oazu u kojoj rastu šume i teku mirne reke. Zato će vrhunac ironije biti kada se sledeća pokolenja slobodnjaka pobune protiv njega-jer kao što nas drevne poslovice uče: Vivere militare est.Ili, možda, ipak ne...

Proročanstva nisu ograničena na religiju ili politiku; ona prožimaju i savremenu ekonomiju i ekologiju. „Najviša funkcija ekologije je razumevanje posledica,“  (6) piše Herbert, ukazujući na značaj delovanja s obzirom na neposrednu okolinu. U našem svetu, "proročanstva" o klimatskim promenama i tehnološkom napretku oblikuju globalne strategije, često podstičući strah ili opravdavajući radikalne promene. Iako ova predviđanja mogu podstaći pozitivan napredak, ona takođe mogu biti zloupotrebljena za kontrolu resursa ili političke agende.

Herbertova poruka je jasna: proročanstva nisu sudbina. Ona su priče, konstrukti koji se mogu preispitati i promeniti. „Bez promene, nešto spava unutar nas i retko se budi. Spavač mora da se probudi,“ (7) piše Herbert kroz lik Leta Atreida, Polovog oca. Ovo iako može delovati kao poziv na osvešćenje, na prepoznavanje propagandi koje nas oblikuju i na preuzimanje kontrole nad sopstvenom sudbinom-istovremeno je paradoksalno, jer je i promena i borba koju smo nekad spremni prihvatiti unapred zadati, isplanirani narativni cilj. Ipak, mi ga svesno prigrljujemo kao u slučaju Pola, jer može se dogoditi da i nemamo drugi izbor. U tome se krije taj dvosekli mač mesijanstva, jer iako Pol nije mesija iz bajke, iako je njegova pojava unapred planirana od strane tajnog društva- on uspeva da se odupre kontroli istog tog tajnog društva. Ovo nas neminovno dovodi do pitanja: Zašto ga onda ne bismo prihvatili kao figuru realnog mesije, realnog, jer je realan na onaj socijalno- realistički način? 

Ilustracija: Jim Burns, izvor slike: wikmedia commons

Dina nas podseća na moć priča – kako one mogu inspirisati i voditi, ali i kako mogu zarobiti. Proročanstva su alat, a njihova moć zavisi od naše spremnosti da ih prihvatimo ili osporimo. Kao što Bene Geserit koriste mitove da manipulišu svetskim društvom, tako i mi moramo prepoznati mitove u svom društvu. Na kraju, Herbert nas tera da se zapitamo: ko kroji narative kojima verujemo? Da li smo spremni da ih preispitamo? Ili ćemo, poput slobodnjaka slediti mesiju, ne shvatajući da je mit samo još jedna forma kontrole, a čak i da shvatimo- da li ćemo ga uprkos toj svesnosti ipak slediti?

Literatura: 

(1-7) Herbert, Frenk. Dina 1. Prevod: Dragan Jovanović. Beograd: Čarobna knjiga, 2019. ISBN: 978-86-7702-675-2. 

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

Podrži naš blog!

Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić

Za PayPal uplate: