Oblak Kaktusa

 Nisi sama Ti si moja sestra i moj najbolji prijatelj Ovo je tvoja pesma Pesma onih koji su prijatelji drveća, šuma i velikih mora nad kojima sija Mesec koji ništa ne traži  Stare slike tvoje dečje radosti  nisu izgubljene I tvoja krila nikada nisu bila slomljena Niti će ih iko ikada moći oteti  U tvom plesu je skrivena žar-ptica  Tvoji koraci prate ritam tajnog grada Koji se krije iza svakog žbuna iza svake kuće i svakog prozora U imenu koje sam ti nekad poklonio i smislio za tebe je ime zvezde  koja pada na lica putnika da im osvetli put Da povede u preporod i povratak radosti  Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa), posvećeno Marijani, Tajni grad, Hajdučki rastanak , 8. 11. 2021. 

  -         Idemo kod prolaza ptice sa rogovima. Ja sam ve ć bio tamo, a setio sam da ć eš ti doneti fantasti č no Ru ž ino vino. -         Ja sam donela sla č ke. -         Šta su sla č ke? -         Kako ne znaš. To su jestivi delovi slagalice koje sam napravila. Ne znaš da li da pre jedeš ili sla ž eš? -         Stvari se tako brzo menjaju. -         Ne menjaju se stvari ve ć ose ć anja. -         Ptica je to rekla to isto ili sam je bar tako razumeo. Ona ne peva niti grok ć e kao druge ptice, niti zabada kao ponekad orlovi i usamljenici. Njen rog je tre ć e... -         Piramida! Da li vidiš? Prošli smo pored nje i ona je nestala? -         Ali, ovd...

  Tra žim ono što nikad ne pronalazim Tr čim i sedim u sebi Mislim se kako je onog Dana bilo dobro Dozivam daleki grad-daleku civilizaciju Podignem ruke ka sebi pa ih vratim vazduhu Šetam isprekidano u cik cak  kao da izbegavam drvene grobove Vidim kako misli postaju  predmeti, ljudi i sve stvari Još jedino drve će po parkovima  stoji kao što je uvek bilo Sve drugo me nosi vetar i reka i daleka mora i daleki okeani Pričam sa pticama koje sleću Padaju bezbrižno na zemlju Jer znaju tajni put Mislim o tome kako su prošle milijarde godina I kako su one nastale u našim sećanjima Dozivam drage mrtve kao gorštak prijatelje drugog doba I motam se kao luda niz planiske padine Čovek je samom sebi Bog Atu: Luda, A.C, L. F.  Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa),  5. Decembar. 2019. "Kraj Fabrike" 

U tvom pogledu je Vudstok 69 Na tvom licu je zaštitni znak starca svih vremena Kada te učiteljica pita kakve su prave u prirodi ti joj kažeš da su krive Dok hodaš  ostavljaš za sobom tragove neodsvirane pesme koje neznalački prelaze prolaznici  Oni ne znaju da muziku ne stvaraju instrumenti U tvom društvu su beskućnice, zmajevi i fabrički radnici  S njima praviš žurke i ostale svečanosti gde nestaju vođe, idoli i pratioci novih moda Uzimaš afričku masku i noge od zemlje i kamenja da se vratiš u postojbine Divljana IIII-jeee! IIII-jee  III-jee! III-jee više nisu reči One su sada tvoja Boja!  Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa), posvećeno Luki B.  Beograd, 17. 10. 2021, 20: 37

  U dolinama palih voda diže se magla naših glava od prozora Mi stojimo jedni na drugima Mi smo pisma koja nikada i nikome nisu poslata Ne umemo da govorimo Ne možemo da se razumemo Mi smo kod Velikog zida usred ničega... sumrak viđen sa Ade, Beograd, 2019. Foto V.T.  Vladimir Tomić  Razneseni svemir (Oblak Kaktusa), Leskovac, 5. avgust, 2019. 

  Slušamo lažne vesti Gledamo nestvarnu imitaciju stvarnosti Život predajemo drugima jer kao da i nije naš Čujemo lošu vest o nekom davnom prijatelju i pustimo suze koje sakrivamo od svih Da samo pomislimo da ozbiljno mislimo odmah nas bude strah U licima ljudi vidimo nepoverenje a iz srca njihovih osećamo stid Čak i prećutno dogovaramo se da ne kažemo golu istinu ne zato što je ne znamo već zato što je očigledna glupa nepotrebna a potrebna Mi ne znamo ko smo a znamo ponekad grad kišu sunce noć i slutimo sudbinu Velike vojske mrtvih pevaju marševe pod svakim našim korakom Valar Morghulis - Valar Dohaeris!  Vičemo i otpozdravljamo   Vladimir Tomić  Razneseni svemir (Oblak Kaktusa), Grdelica, 8. maj. 2021. Posvećeno Milošu Petroviću.

Ponekad želim da nisam pročitao nijednu knjigu. Da nikad nisam otvorio nijednu novinu, i da nisam čuo za televiziju. Da nikad nisam video nijedan grad i da nikad nisam čuo za reči kao što su: „politika”, „bog”, „crkva”, „kultura”, „tradicija”, „ideologija”, „pornografija” . Da iz velike šume muzike nikad nisam izašao i da mi je ceo svet zauvek ostao Čudo, kojem se niti klanjam niti istim vladam, već u njemu samo postojim i čudački činim čudilo. Svaka životinja, svaka biljka i svako drvo bili bi moji prijatelji; i ja bih bio njihov prijatelj. Svaki užas bi se onda na meni slomio, kao talas o stenu, i pred licem lepote svaka bi zver stala i izgubila se u tišini. I ja kada bih plakao, svaku moju suzu nosila bi reka i stvarala jednu novu veliku reku a kada bih se smejao; svaki moj osmeh nosili bi vetrovi i ptice u daleke gore, i velike planine bi odjeknule moje pravo ime koje nijedan ljudski jezik ne poznaje. I ja više ne bih bio čovek nego Čudak u Čudu.          ...