Od Jaglike do Trumana: Kako se osloboditi palanačkog mentaliteta
 |
| Obrada slike i digitalni dodaci Marijana Expri Tomić https://www.behance.net/marijanatomicexpri |
Sadržaj:
Uvod
Zamislite malo mesto iza sedam brda, sa glavnom ulicom, pijacom i neizbežnom čaršijom gde se svi znaju po imenu odnosno nadimku (onom koji su vam drugi dali). Život tamo teče sporo i poznato. Svaki dan je gotovo isti kao prethodni, a svaka promena se dočekuje sa podozrenjem. Meštani ponosno kažu da u njihovom mestu „nema tajni“ – što je tačno, jer se o svakoj osobi sve zna. Dobro došli u Palanku. Ali upozorenje: palanka o kojoj govorimo nije običan grad na mapi. Palanka je stanje duha.
Pisac i filozof Radomir Konstantinović to stanje duha pretvorio je u čitavu filozofiju u svojoj poznatoj knjizi Filosofija palanke (1969). Ovaj esej, u kojem pominjem tu knjigu, predstavlja moj pokušaj priručnika za studente i druge, znatiželjne čitaoce i koji žele da razumeju šta se krije iza pojma palanačkog mentaliteta. Kroz jasno podeljena poglavlja, pokušaću da objasnim ideje Konstantinovićeve „filosofije palanke“ na razumljiv način – uz primere iz svakodnevnog života, anegdote, malo humora i poređenja sa filmovima i delima poznatih autora. Krenimo, dakle, na ovo misaono putovanje, sa nadom da će nas na kraju sačekati inspiracija za oslobođenje od svega što nas duhovno zatvara.
Palanka kao stanje duha
Šta zaista znači palanka u ovom kontekstu? U svakodnevnom srpskom jeziku, palanka je naziv za varošicu ili malo mesto – negde između sela i grada a poreklo reči je tursko. Međutim, Konstantinović palanku uzima kao simbol za čitav jedan mentalitet, zatvoren pogled na svet. On praktično kaže da palanka nije mesto, već način razmišljanja. U tom duhu nastaje izraz palanački duh – sklop stavova, vrednosti i strahova karakterističnih za zatvorenu sredinu. „Nema sveta izvan duha palanke“ izjavio je Konstantinović (1), želeći da naglasi kako palanački um zapravo projektuje svoj mali svet kao jedini koji postoji. To je svet u kome vlada “religija zatvorenosti”, gde je sve što je spolja proglašeno haotičnim i opasnim.
Drugim rečima, čovek palanačkog duha veruje da izvan njegovog malog, uređenog univerzuma vlada nekakav strašni “svetski haos” (kako Konstantinović kaže). Zato se drži provereno poznatog okruženja kao pijan plota. Slične pojave postoje i u drugim kulturama: na engleskom se govori o “small-town mindset” ili “petty bourgeois mentality” (mentalitet malog čoveka, sitne buržoazije), Francuzi imaju izraz l’esprit de clocher (doslovno “duh zvonika”), koji označava slepu vezanost za svoj mali zavičaj i nepoverljivost prema svetu “iza brda”. Palanački duh upravo to i jeste – mentalitet kome je sopstvena palanka centar sveta, a sve van tog kruga je tuđe i sumnjivo.
Važno je razumeti: za Konstantinovića palanka nije geografski pojam. Ona može biti bilo gde – u selu, u varoši, u velikom gradu, pa i bilo kojoj društvenoj grupi ili organizaciji. Palanački mentalitet možemo naći i u metropoli, ako ljudi svog betonskog „sokaka“ razmišljaju na zatvoren način. S druge strane, moguće je i u fizički maloj sredini imati otvoren duh – ali to je teže, jer se palanački duh prenosi i nameće kroz zajednicu, običaje i vaspitanje. U nastavku ćemo detaljnije videti koje su glavne odlike tog duha i zašto je tako privlačan (i opasan) za one koji mu pripadaju.
Zatvorenost i strah od drugačijeg
Osnovna odlika palanačkog duha je zatvorenost. Taj duh gradi nevidljive bedeme oko zajednice i svesti pojedinca. Ti bedemi štite od svega nepoznatog i drugačijeg. U palanci se veliča ono što je oduvek bilo tu: tradicija, “kako su radili naši stari”, ustaljeni običaji. Nasuprot tome, svaka nova ideja ili promena doživljava se kao pretnja. Konstantinović jasno kaže: „U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost“ (1). Ova jedna rečenica govori mnogo – važnije je uklopiti se nego isticati se. Biti “svoj” nije poželjno ako znači biti drugačiji od okoline.
Zamislimo jednu tipičnu palanačku i donekle banalnu situaciju: mladić se vrati u rodni grad posle nekoliko godina provedenih u inostranstvu. Obukao je šarenu košulju koju je tamo kupio i pustio je malo dužu kosu. Već na ulazu u glavnu ulicu dočekuju ga ispitivački pogledi – pola radoznalost, pola osuda. Sutradan komšiluk već priča: “Vratio se onaj naš, ali nešto je čudan – nosi neke drečave košulje, ko zna šta je tamo radio...” Upravo tako funkcioniše palanačka sredina: ako malko iskačeš iz standardnih okvira ponašanja, odmah te etiketiraju. Таkо se rađa strah – svaki pojedinac nauči da će, ukoliko previše odudara, postati tema ogovaranja ili čak direktne osude. Zato mnogi odustanu od različitosti i utope se u opštu sivu masu, često i pre nego što pokušaju da budu drugačiji.
Palanački mentalitet održava se putem nepisanih pravila koja svi slede. Evo nekih tipičnih principa kojih se palanka drži:
-
Ne talasaj! – Bilo kakva inicijativa koja menja ustaljeni poredak dočekuje se sa “nemoj da talasaš”. Bolje je raditi stvari onako kako su uvek rađene.
-
Šta će svet reći? – Pojedinac stalno ima na umu pogled zajednice. Najveći strah je “šta će reći komšije/rođaci” ako uradi nešto neuobičajeno. Javna osuda je moćno oružje palanke.
-
Drži se svojih i svog mesta. – Palanka sumnja u strance i “svet”. Postoji izreka: “Tuđin nikad ne može postati naš”. Čak se i onaj ko ode u beli svet doživljava sa rezervom kada se vrati, jer “više nije naš, promenio se”.
-
Svi kao jedan. – Očekuje se uniformnost u odevanju, govoru, stavovima. Ko iskače, biva vraćen u red ili ismejan. Originalnost nije vrlina, već mana u očima palanke.
-
Ljubomorno čuvanje morala (bar prividno). – Palanka voli da veruje da je moralno superiorna. Greh i porok se javno osuđuju, ali često potajno praktikuju – uz dozu licemerja. Važno je održati sliku čestitosti, makar ispod tepiha bilo svakakvog smeća.
Naravno, svaka zajednica ima određena pravila i običaje, ali razlika je u stepenu tolerancije prema izuzetku. U otvorenijim sredinama, neko može biti “čudan” ali ga ostave na miru. U palanci, pritisak okoline je neizbežan i konstantan. Taj pritisak stvara strah od slobode kod pojedinca. Erih From, poznati psiholog i sociolog, ovaj fenomen je nazivao “bekstvo od slobode” – ljudi ponekad beže od slobode jer ona nosi odgovornost i neizvesnost (6). Lakše je biti “normalan” po tuđim merilima nego rizikovati osuđivanje zbog sopstvenih izbora.
Zašto se palanački duh tako panično plaši novina? Zato što novo remeti sigurnost. Palanka živi u uverenju da je njen način života jedini ispravan i održiv. Sve što dolazi spolja unosi nemir: nove ideje mogu navesti ljude da se pitaju da li postoje i drugačiji, možda bolji putevi. A to preti da uruši mali stabilni svet. Možemo to uporediti sa situacijom iz Hobsove filozofije: Tomas Hobs je govorio da je bez čvrste vlasti život ljudi stalno ugrožen “ratom svih protiv svih” (5). Slično tome, palanačko društvo veruje da bez njihovih ustaljenih pravila nastaje haos. Strah od haosa je ogroman – pa makar taj “haos” bio zapravo samo život u širem smislu, sa svim svojim nepredvidljivostima.
Konstantinović primećuje da palanački duh želi da zaustavi vreme i živi u večitom juče, jer mu se čini da je tamo sve sigurno. Palanka tako zaboravlja istoriju ne bi li sebe ovekovečila u istom stanju (1). Sve strane uticaje odbacuje da bi sačuvala “večiti Dan praroditeljskog sveta” – bajku da je nekad davno sve bilo savršeno i da tako treba zauvek ostati. To podseća na onu komičnu ali tačnu opasku: “Ovde se ništa ne menja – a i kad se menja, bolje da se nije ni menjalo.”
Na psihološkom planu, žitelji palanke često razviju dvojaki stav: s jedne strane, potajno mogu osećati radoznalost ili čak zavist prema velikom svetu i njegovim mogućnostima, a s druge strane, otvoreno izražavaju prezir i omalovažavanje svega spoljašnjeg. To je odbrambeni mehanizam: “nije da mi ne možemo otići u svet, nego mi to nećemo – naš je način bolji!” Tako se racionalizuje zatvorenost. Setimo se Erazma Roterdamskog i njegove Pohvale ludosti. Erazmo je kroz satiru pokazao kako ljudi sami sebe zavaravaju da bi lepše živeli. “Prikrivati poroke prijatelja, biti slep za njih, pa čak voleti krupne mane kao da su vrline, zar to ne liči na ludost?” – pita Erazmo (2). Slično tome, palanka sebi tepa da je najbolja, ignorišući sopstvene mane, a svet oko sebe proglašava za grešan i dekadentan. U tom samougađanju ima nečeg tragikomičnog: palanački duh kao da govori “naše je blato zlato, tuđe zlato je blato”.
Ukratko, zatvorenost palanke proističe iz straha – od nepoznatog, od promene, od gubitka identiteta. Iako taj strah pruža izvesnu sigurnost (jer u poznatom se čovek oseća zaštićeno), on ujedno guši slobodu i razvoj ličnosti. Dalje ćemo videti kako palanački duh oblikuje odnose u zajednici i kakav uticaj ima na pojedinca koji bi da iskorači van zadatih okvira.
Kolektivni duh nasuprot individualnosti
Palanački duh je izrazito kolektivan. U palanci je kolektiv uvek ispred pojedinca. To znači da se od svakog člana očekuje da se prilagodi opštem duhu, tzv. “palanačkom stilu života”. Konstantinović piše da palančanin nije individua na sopstvenom putu, već “summa jednog iskustva, jedan stav i jedan stil” kolektiva (1). Kada čuva palanku, on zapravo čuva stil – jedinstveni način života te zajednice. Svi moraju slediti taj utvrđeni obrazac ponašanja i vrednosti. Nije ni čudo što kaže: “Palanački duh je duh jednoobraznosti, pre svega duh gotovog rešenja, obrasca, veoma određene forme” (1). Drugim rečima, palanački duh ne voli nedoumice i alternative – on hoće gotove formule za život koje važe za sve.
Sociološki gledano, ovde možemo pomenuti Emila Dirkema i njegovu teoriju o kolektivnoj svesti. U tradicionalnim, malim zajednicama (što bi palanka bila), vlada ono što je Dirkem nazvao mehanička solidarnost – ljudi su povezani time što su slični, što dele ista uverenja i navike (7). Kolektivna svest je veoma snažna i prožima sve aspekte života. Prednost je stabilnost i osećaj pripadnosti, ali mana je što guši individualnost. Pojedinac koji razmišlja drugačije doživljava se kao pretnja jedinstvu grupe.
U palanci, ako bi neko previše istakao sebe, to se tumači kao sebičluk ili izdaja zajednice. Zato palančanin često dobrovoljno žrtvuje deo svoje individualnosti da bi bio prihvaćen. Konstantinović kaže: “Palančanin je sklonjen u sigurnost opštega. Ima utisak produženog detinjstva” (1). Ova slika “produženog detinjstva” je veoma zanimljiva: kao da su stanovnici palanke večita deca pod okriljem stroge ali brižne kolektivne “majke” – a to je sam duh palanke. Taj duh kolektiva ponaša se poput zaštitničkog roditelja: pruža sigurnost, ali zauzvrat traži poslušnost. “Palanački duh… štiti nas od svega, a pre svega od nas samih, od svih izazova i iskušenja koja se zovu Ja” (1). Ovim rečima Konstantinović opisuje kako zajednica štiti pojedinca od sopstvenih individualnih težnji – od onih opasnih pitanja “ko sam ja i šta ja želim”, bežeći u bezbedno mi.
Danski mislilac Seren Kjerkegor davno je upozorio na opasnost gubitka sebe u masi. “Gomila – shvaćena kao pojam – jeste neistina, pošto gomila ili navodi na neodgovornost, ili suviše slabi odgovornost” (3), zapisao je Kjerkegor još u 19. veku. Ova misao iznenađujuće tačno opisuje palanačku zajednicu: u gomili (kolektivu) niko ne oseća punu odgovornost, jer se odgovornost razvodni između svih. Ako svi misle isto, pojedinac ne mora da misli mnogo. Ako svi snose krivicu, niko je ne snosi stvarno. Zato palanka deluje umirujuće na svoje članove – lišava ih tereta lične odgovornosti, pretvarajući ih, metaforički, u decu koja slepo slede roditelja (kolektiv).
No, ta uteha ima cenu: gušenje individualnosti. Niče je to nazivao moralom stada. Fridrih Niče je oštro kritikovao sklonost ljudi da se povinuju većini i prosečnosti. Sa dozom ironije, primetio je da je “ludilo kod pojedinca retkost – ali u grupama, strankama, narodima i epohama ludilo je pravilo” (4). Drugim rečima, kolektivno ponašanje često zna da bude iracionalnije i pogubnije nego individualno. U palanci vidimo potvrdu toga: masa ljudi u stanju je da linčuje “crnu ovcu” ili da se upusti u neku zajedničku zabludu, dok bi pojedinac možda postupio razumnije sam za sebe. Ipak, moć pripadanja grupi je tako jaka da retko ko uspeva da joj se odupre.
Konstantinović primećuje jednu intrigantnu stvar: palanački duh ume da se maskira u vrlinu. Na primer, palanka će reći da ceni skromnost i poniznost pojedinca – što na površini zvuči plemenito. Ali, u suštini, ta “skromnost” znači da niko ne treba da se ističe iznad drugih, da ne talasa. Tako se vrlina koristi kao izgovor da bi se održala jednoobraznost. Slično, propagira se jedinstvo – što deluje pozitivno, ali se zapravo jedinstvo često postiže suzbijanjem razlika.
Interesantno je videti kako se palanački mentalitet odražava u kulturi.
Posebno je intrigantno kako se palanački duh ogleda kroz različite kulturne fenomene i umetničke izraze. Konstantinović jasno ističe da palanka teško podnosi umetničke glasove koji izlaze izvan okvira ustaljenih formi i očekivanja. Umetnički pokušaji koji nose lični pečat, duboku emociju ili avangardni eksperiment najčešće izazivaju nelagodu, jer remete privid stabilnosti i jasno definisane granice kolektivnog života. Palanačka kultura insistira na takvoj umetnosti koja potvrđuje njene vrednosti, čuva poredak i izražava strogo kontrolisanu emocionalnost, dok sve drugo gleda sa nepoverenjem ili odbacuje kao neprihvatljivo.
Ono što najviše uznemirava palanački mentalitet jesu umetnička dela koja provociraju pitanja, izazivaju sumnju ili nagoveštavaju nesklad unutar zajednice. Takva umetnost posmatra se kao potencijalno opasna jer preti da otkrije krhkost same zajednice, koja sebe voli da vidi kao savršeno uređenu i harmoničnu. Upravo zato palanka često guši kreativnost, potiskujući raznolikost izraza i namećući umetnicima ulogu poslušnih čuvara postojećeg stanja. Pre nego što zakoračimo u završno poglavlje posvećeno oslobađanju od palanačkog duha, istražimo kako popularna kultura, naročito film, osvetljava ovaj dramatični sukob između slobodnog pojedinca i zatvorenosti zajednice.
Palanački duh na filmu
Koncept palanke nije ostao samo u okvirima filozofije i književnosti. Mnogi filmski stvaraoci, možda nesvesno, prikazali su upravo taj sudar malog zatvorenog sveta sa širim svetom i posledice tog sudara. Pogledaćemo ukratko četiri filma koja se često mogu dovesti u vezu sa idejama “filozofije palanke”: “Lepota poroka”, “Dogville”, “Trumanov šou” i “Konformista”. Svaki od ovih filmova nudi drugačiji ugao posmatranja palanačkog mentaliteta – od crnohumorne satire, preko mračne alegorije, do lične drame i političke parabole.
Lepota poroka: sudar palanke i slobode
Film “Lepota poroka” (1986) režisera Živka Nikolića smešten je u ruralni, tradicionalni ambijent Crne Gore 1970-ih. Planinsko selo Međeđa u filmu predstavlja gotovo idealnu sliku palanke: zabačeno, patrijarhalno utvrđenje, sa strogo propisanim ulogama za svakoga. U Međeđi vladaju “gospodarske zapovesti predaka” – reč predaka i običaj jači su od bilo kog pisanog zakona. Žene su tu uglavnom potčinjene volji muža i zajednice, moral je strogo čedan na rečima (dok ispod površine kipti potisnuta seksualnost i nasilje), a svaka pomisao na drugačiji život odbacuje se sa gađenjem. Ukratko, Međeđa je palanka u svojoj čistoj formi: zatvorena, primitivna, “vrlinska” po sopstvenom shvatanju, i netrpeljiva prema spoljašnjem svetu.
Priča filma prati mladu ženu Jagliku, koja iz te i takve palanke odlazi na crnogorsko primorje da radi u nudističkom kampu! Možemo zamisliti koliki je to šok za nju – susret dva sveta koja su potpuno različita. Nudistička plaža u filmu simboliše “svet bezbroj mogućnosti”, otvoreni svet u kome važe drugačija pravila: sloboda tela, sloboda izbora, kosmopolitsko društvo ljudi koji dolaze sa raznih strana. Jaglika prvi put vidi slobodne žene koje nisu “samo žene” već i osobe sa pravom na sopstvenu želju. Upoznaje bračni par sa strane koji živi po svojim pravilima. Taj primorski “raj poroka” (kako ga palanka naziva) suprotstavljen je gorskom “raju čednosti” na kom je odrasla.
Nikolić kroz niz satiričnih i dramatičnih scena prikazuje sudar palanačkog duha sa svetskim duhom. Palanački likovi iz Jaglikinog sela koji dođu u kamp ostaju zgranuti: za njih je nudizam vrhunac greha i “đavolja rabota”. Istovremeno, u njihovim pogledima vidimo i prikrivenu radoznalost – palanački moralista je često fasciniran onim što javno osuđuje. Jaglika se, pak, nalazi razapeta između dve stvarnosti. Ona je okusila šta znači sloboda: da se kupa naga bez stida, da razgovara sa ljudima koji je tretiraju kao ravnopravnu, da oseti da može odlučivati o svom telu i srcu (u filmu se upušta u romansu van braka, što je za njenu sredinu nezamisliv greh). Međutim, ceo taj proces za nju je i traumatičan – njena svest je “napustila sebe”, izašla iz okova palanke, ali još nije spremna da u toj slobodi ustraje. Kako Konstantinović primećuje (a što film odlično ilustruje), svest koja nije izgradila stav stvaralačke subjektivnosti lako se uplaši te slobode i posegne da uništi samu sebe, vrateći se u zatočeništvo palanke (1).
I zaista, nakon što doživi vrhunac slobode, Jagliku sustiže osećanje krivice i strah od anatemisanja od svoje zajednice. Ona se vraća u brda, slomljena duhom. U potresnoj završnici filma, Jaglika pred celim selom priznaje “greh” i traži od muža da joj sudi po običaju – praktično, spremna je i da bude kamenovana metaforički, samo da opet bude “čista” u očima palanke. Ova tragična sudbina junakinje pokazuje koliko je moćan palanački mentalitet: čak i kada pojedinac fizički pobegne iz palanke, palanka ostaje u njemu i vuče ga nazad. Sloboda ju je opila, ali ju je zatim i uplašila, jer sloboda podrazumeva preuzimanje odgovornosti za sebe, raskid sa starim vrednostima i rizik neizvesnosti. Jaglika to nije mogla da izdrži – posustala je na pola puta.
“Lepota poroka” kroz svoj satirično-tragični ton poručuje da palanka može biti bilo gde – i u gradu, i na selu. Kao što stoji u filmu, “Međeđa nije jedino mesto gde se živi po zapovestima predaka; Međeđa je i u gradu, u metropoli, podjednako kao i na brdu.” Drugim rečima, palanački duh nije vezan za geografiju, on je način razmišljanja. Nikolić nam je dao upečatljive likove i scene (od komičnih situacija gde seljani prvi put vide nudiste pa okreću glavu као pred demonom, do tragičnih gde Jaglika guši svoj vrisak slobode) da bismo osetili težinu okova tradicije. Gledajući film, gotovo možemo razumeti zašto palanka tako grčevito brani svoje morale: sloboda jeste uzbudljiva, ali za neupućenog može biti strašna i razorna po identitet. Ipak, iako ne osuđuje Jagliku, film nas jasno navodi da se zapitamo: da li je bolje živeti “siguran” život u mraku neznanja, ili okusiti svetlost slobode pa makar nas ona pekla? To je pitanje koje stoji i iza Konstantinovićeve filozofije palanke.
Dogville: mračna alegorija palanke
Za razliku od “Lepote poroka” koja kombinuje humor i dramu, film “Dogville” (o kojem sam ranije pisao u ovom postu) danskog reditelja Larsa von Triera pruža jednu mnogo mračniju, gotovo pozorišnu alegoriju zatvorene zajednice i ljudske prirode. Radnja je smeštena u izmišljenom gradiću Dogvil negde u Americi, tridesetih godina XX veka. To je izolovana palanka u planinama Stjenjaka, sa nekih petnaestak stanovnika. U ovaj mali svet dolazi strankinja – mlada žena po imenu Grejs (Grace), bežeći od opasnih ljudi iz spoljašnjeg sveta. Meštani Dogvila je isprva prihvataju, spremni da joj pruže utočište, ali ubrzo se pokazuje tamna strana zajednice: kako vreme prolazi, njihova dobrodošlica se pretvara u iskorišćavanje. Grejs postaje robinja tog malog mesta, objekat na kom svi iskaljuju svoje frustracije, uz apsurdna opravdanja da je to “za njeno dobro” i “zahvalnost” što su je primili.
Dogville je snimljen na vrlo neobičan način – scena je minimalna, kuće su označene kredom na podu, kao na pozorišnoj sceni. Ova stilizacija pojačava utisak da se radi o univerzalnoj priči, bajci ili paraboli. Sam Dogvil možemo posmatrati kao arhetipsku palanku: izolovan, samozadovoljan u svojoj mali brojnosti i “jednostavnom” načinu života. Ljudi tamo misle za sebe da su pristojni, dobri hrišćani. Ali dolazak Drugog – stranca Grejs – polako razotkriva pravo lice zajednice. U početku se takmiče ko će joj više pomoći, deluju solidarno. No, kada pritisci spolja (traganje za njom) porastu, stanovnici Dogvila počinju da pokazuju strah, a strah rađa agresiju. Grejs, koja je slaba i zavisna od njihove milosti, postaje savršena meta.
Von Trier nam prikazuje eskalaciju: od sitnih iskorišćavanja (da radi teže poslove, duže sate za iste pare), preko seksualnog zlostavljanja od strane nekoliko muškaraca u selu, do toga da je bukvalno stave u lance (sa oglicom i težim tegom, kao psa). Ova pseća alegorija, surovo govori koliko nisko palanački duh može pasti kada ima potpunu moć nad žrtvom. Kolektiv Dogvila jednoglasno pristaje na sve gore zločine, sve ih međusobno pravdajući. Moralna načela brzo se lome kad se pojavi prilika za dobit ili ventil za nezadovoljstvo.
U filozofskom smislu, “Dogville” preispituje pitanje dobrote i zla u zatvorenoj zajednici. Da li su ljudi u osnovi dobri, pa ih okolnosti pokvare, ili je zlo uvek prisutno samo prikriveno društvenim normama? U Dogvilu vidimo kako tanke civilizacijske norme otpadaju i varvarska okrutnost izbija kada nema spoljašnje kontrole. To nas vraća na Hobbesovu misao: bez zakona i straha od kazne, život u zajednici može postati “rat svih protiv jednog”. Dogvil pokazuje ekstrem – palanka se pretvara u mali totalitarni univerzum gde kolektiv čini nepravdu pojedincu pravila radi. Zanimljivo, meštani i dalje misle da su u pravu; oni nalaze razne racionalizacije (“dužna si nam, moraš da radiš za zajednicu”, “ovo je za tvoje dobro”). To je klasičan palanački mehanizam: zlo se često sprovodi u ime vrline ili pravila.
Iz sociološke perspektive, možemo u Dogvilu prepoznati i Dirkemov koncept anomije – kada u kriznim situacijama dotadašnji moral puca i nastaje bezakonje. Zajednica Dogvila, suočena sa spoljašnjom pretnjom (gangsteri koji traže Grejs, ekonomska kriza), kompromituje svoje vrednosti i upada u kolektivni zločin. Emil Dirkem bi rekao da kolektivna svest tu slabi i nastaje devijantno ponašanje (7). Ali Dogvil ide i dalje – zajednica se ujedini u tom devijantnom ponašanju, pronalazeći u njemu novo “normalno”. To je najstrašnija slika: palanka u totalnom moralnom mraku, ali i dalje ujedinjena. Svi su saučesnici, pa nema ni disonantnih glasova savesti.
Katarza filma dolazi u završnici, koja je ironična i brutalna: Grejs se dokopa svoje ranije moći (ispostavlja se da je ćerka moćnog gangsterskog bosa) i poziva kaznu na Dogvil. Čitavo mesto biva zbrisano, stanovnici ubijeni, zapamćeni ostaju samo pas i poneko sećanje. Ova “božanska pravda” koju Grejs na kraju izvrši takođe je tema za raspravu – nakon što smo navijali za nju dok je trpela torturu, ostajemo zatečeni kada i sama posegne za ekstremnim nasiljem kao rešenjem. Von Trier nas time pita: ako odgovorimo zlom na zlo, da li smo bolji od palanke? Grejs je napustila ulogu žrtve i postala sudija i dželat Dogvila, gotovo u starozavetnom smislu.
 |
| Slika-scena iz filma Dogvile |
Za našu temu, Dogvile dramatično osvetljava tamnu stranu palanačkog mentaliteta: licemerje i okrutnost skrivene iza fasade zajedništva. U Dogvilu su svi na okupu svake nedelje na moralnim besedama, ali to ih ne sprečava da počine najgnusnije stvari kad im se pruži prilika. Ovaj film možda prenaglašava pesimizam o ljudskoj prirodi (neki ga kritikuju upravo zbog ekstremnog prikaza), ali kao alegorija funkcioniše odlično. Gledaocu ostaje upečatljivo upozorenje: i u naizgled najmirnijoj sredini mogu se kriti iskonski porivi dominacije i nasilja, a kolektiv može udruženo da ih sprovede “u ime reda”. Drugim rečima, palanački duh nije samo smešna uskogrudost – on može biti i izvor ozbiljne nepravde i zla, pogotovo prema onima koji se u njega ne uklapaju.
Trumanov šou: bekstvo iz savršene palanke
Posle sumornog Dogvila, osvrnimo se na jedan popularan film koji temu palanke obrađuje na originalan, metaforički način – “Trumanov šou” (The Truman Show, 1998) u režiji Pitera Vira. Ovo je na prvi pogled sasvim drugačiji žanr: Trumanov šou je mešavina drame i satire, obojena optimizmom i humorom, ali sa dubokom filozofskom porukom. Glavni junak, Truman Burbank, živi u naizgled idealnom malom gradu po imenu Seahaven (Morski Raj, da prevedemo). Seahaven je čist, lep gradić, gde su komšije ljubazne, ulice pomecene, svi se smeše – pravi utopijski prikaz američkog predgrađa sredinom 20. veka. Truman vodi običan život osiguranika, ima suprugu, kuću sa belom ogradom – ukratko, san svakog “malog čoveka”. Ali postoji kvaka: čitav njegov život je TV-šou, a da on to ne zna. Seahaven nije pravi grad već ogromni studio pod kupolom, a svi ljudi oko Trumana su glumci. On je jedini “stvaran”, a sve ostalo je scenografija i scenario koji osmišljava kreator šou-programa, Kristof.
Ova premisa filma odmah nam kazuje: Truman zapravo živi u savršeno konstruisanoj palanci. To je ekstremna verzija palanačkog sveta – potpuno izolovan od spoljašnjeg uticaja (jer doslovno postoji fizička barijera – velika kupola – koju ne može preći), i potpuno kontrolisan od strane jedne “više sile” (produkcije šoua). Sve je uređeno da bude predvidljivo i bezbedno. Zvuči idealno, ali je ujedno i zatvor. Truman od malena ima usađen strah od odlaska – rekli su mu da je svet opasan, inscenirali traumu (očevu smrt u oluji na moru) da bi ga učinili agorafobičnim. Njegova slobodna volja je sistematski sužavana. A ipak, ljudski duh teži ka istini i slobodi, pa tako i Truman počinje postepeno da sluti da nešto nije u redu, da njegov svet krije tajne.
Trumanov šou na duhovit način prikazuje kako palanački raj puca po šavovima kad se pojavi radoznalost. Niz “grešaka u matriksu” (reflektor koji padne sa neba, pa radio koji hvata signal produkcije, pa susreti sa ljudima iz njegove prošlosti koji su pokušali da mu kažu istinu) bude Trumanovu sumnju. On oseća ono što Konstantinović zove zov sveta sa druge strane brda. Seahaven počinje da mu izgleda premalen. Želja da ode u nepostojeći Fidži (koji u filmu simboliše krajnju tačku slobodnog sveta) postaje sve jača.
Ono što čini ovaj film značajnim za naš esej jeste poruka o prevazilaženju granica palanačkog uma. Truman je, praktično, čovek odgajen da bude savršeni palančanin – da ne dovodi u pitanje poredak, da ne teži spolja, da bude srećan u svojoj zlatnoj kolibi. Ali uprkos svemu, njegov individualni duh se ne da zauvek zatvoriti. U odlučujućem trenutku, on pobeđuje svoj strah (scena gde uprkos panici uspeva da pokrene čamac i krene preko veštačkog mora, izazivajući oluju koju Kristof pušta da bi ga zaustavio). Ta plovidba je metaforična i doslovna – Truman prelazi granicu svog “poznatog sveta”. Kada njegov čamac udari u zid neba (doslovno dodirne kulisu kupole), to je veličanstven prikaz kako se završava jedan svet i počinje drugi.
Iz ugla Konstantinovićeve filozofije, možemo reći da je Truman pobedio “duh palanke” koji je za njega brižljivo bio napravljen. Dok su prethodni filmovi pokazivali koliko je teško pobeći (Jaglika nije uspela, Grejs se spasila uz veliku cenu, likovi Dogvila nisu ni pokušali da odu), Trumanov šou nam daje optimistički scenario: bežanje je moguće. Treba nam hrabrost, radoznalost i volja da rizikujemo, pa makar ceo poznati svet potonuo za nama. Ovo vrlo lepo korespondira i sa glavnom porukom našeg eseja – da palanka jeste stanje duha, ali ne trajno i ne nepromenjivo. Ljudi mogu da promene svoj način razmišljanja, da otvore vrata svog uma i iznenade se koliko je svet širok.
Zanimljivo, filozofi su često poredili Trumana sa likom iz Platonove pećine (onim zatvorenikom koji izađe napolje i prvi put vidi sunce, istinu). U kontekstu palanke, možemo reći da je Truman izašao iz “pećine palanke” na sunce slobode. Film nas ostavlja da sami zamislimo šta ga sve čeka napolju – verovatno i lepe i ružne stvari – ali ključno je da je to njegov izbor. Izabrao je stvarnost umesto iluzije.
Za nas, Trumanov potez je inspiracija: ma koliko naš lični Seahaven bio ugodan, pravo ispunjenje naći ćemo tek kad odbacimo veštačka ograničenja. U stvarnom životu, naravno, nemamo doslovno režirane gradove, ali imamo one nevidljive kupole predrasuda i strahova koje sami sebi ili nam društvo nametne. Trumanov izlazak možemo shvatiti kao metaforu za razbijanje tih unutrašnjih granica.
Konformista: cena konformizma
Poslednji primer koji ćemo razmotriti je film “Konformista” (Il conformista, 1970) Bernarda Bertolučija, snimljen po istoimenom romanu Alberta Moravije. Ovaj film se od prethodnih razlikuje po tome što je smešten u eksplicitno politički kontekst – fašistička Italija 1930-ih – ali njegova tema je upravo palanački mentalitet podignut na nacionalni nivo, tačnije fenomen konformizma. Glavni junak, Marčelo Kleriki, čovek je koji očajnički želi da bude “normalan” i prihvaćen u društvu. Italija pod Musolinijem zahteva od građana lojalnost, uniformnost mišljenja i delanja – ukratko, fašistički poredak je jedna velika agresivna Palanka kojoj se pojedinac mora prikloniti ili biti odbačen/progonjen.
Kroz ovaj zaplet, Konformista izvanredno istražuje psihologiju konformizma. Marčelo praktično prodaje svoju dušu palanačkom bogu Jedinstva – u ovom slučaju, fašističkoj ideologiji – samo da bi se osećao delom celine. On se i ženi ženom koju ne voli naročito (ali koja je “obična” i po merilima društva idealna supruga), oblači se, ponaša se i govori tačno onako kako se očekuje. Njegova unutrašnja moralna dilema (zna da je atentat loše delo) biva potisnuta zarad višeg cilja: biti lojalan Partiji, državi, masi. Ovde prepoznajemo onaj Konstantinovićev opis palančanina koji je verniji palanci nego sebi. Marčelo je krajnji primer – on je spreman da izdа čak i prijatelja/nastavnika koji mu je pomogao u životu, žrtvujući lični odnos i moral zbog nakazne odanosti kolektivu.
Film Konformista vizuelno dočarava tu borbu: Bertoluči koristi igre svetla i senke, geometrijske kompozicije (scena plesa slepih ljudi – simbol slepe kolektivnosti, scena u šumi gde lovci postaju zveri itd.) da bi naglasio kako kolektiv guta pojedinca. Kraj filma, bez potpunog spojlera, pokazuje Marčela u trenutku kada režim pada 1943. – on odjednom menja boje, pokušavajući opet da se uklopi (sada u novo, post-fašističko okruženje), što odaje svu ispraznost njegovog bića. On shvata da je prokockao priliku da bude čovek sa integritetom; postao je niko i ništa, večiti prazan konformista.
Poruka Konformiste je snažna opomena: slepo usvajanje kolektivnih normi iz straha ili želje za pripadanjem može uništiti ljudskost u nama. Palanački duh u ovom filmu nije ograničen na selo ili kasabu – ovde je ceo jedan režim (fašizam) velika palanka koja nameće jednoumlje, ksenofobiju, kult vođe i prošlosti. Pojedinac poput Marčela, koji nije imao hrabrosti da se suoči sa sobom, utočište nalazi u toj ideologiji. Oseća se “sigurno” jer misli kao što milioni misle. Ali cena je gubitak duše – jer je pristao da čini zlo koje mu zajednica traži.
Konformista nas navodi da se zapitamo koliko smo spremni da se povinujemo društvenim pritiscima u svom životu. Možda nisu tako dramatični kao u filmu, ali svako od nas je osetio iskušenje konformizma. Na primer: ćutimo kad se u društvu priča nešto što smatramo pogrešnim, da ne bismo kvarili raspoloženje. Ili se oblačimo određenо da bismo ostavili utisak. Ili na poslu klimamo glavo iako mislimo da šef greši, jer “takav je red”. Sve su to sitni “marčelovski” momenti u kojima biramo lakši put prilagođavanja umesto težeg puta autentičnosti.
Kroz ova četiri filma videli smo različite aspekte palanačkog duha: tradicionalnu moralnu stegu i njen lom (Lepota poroka), ekstremnu okrutnost skrivenu ispod fasade pristojnosti (Dogville), blještavu laž udobne palanke i izlaz iz nje (Trumanov šou), te ličnu dramu čoveka koji se utopio u masi da bi pobegao od sebe (Konformista). Svi ovi narativi, svaki na svoj način, potvrđuju zapažanja Radomira Konstantinovića: palanka kao stanje duha može poprimiti razne oblike, ali u osnovi uvek znači zatvorenost, neiskrenost prema sebi i drugima, bekstvo od slobode i odgovornosti, te gušenje stvaralačkog principa u čoveku.
Sada, kada smo, nadam se, dobro osvetlili problem, ostaje ključno pitanje: kako se osloboditi palanačkog duha? Odnosno, ima li nade da se taj mentalitet prevaziđe i šta mi, kao pojedinci, možemo učiniti? U završnom poglavlju pokušaćemo da ponudimo neke smernice i ohrabrenje u tom pravcu.
Stvaralaštvo kao čin oslobođenja
Ako palanački duh predstavlja zatvor, kako pronaći izlaz? Konstantinović ili bolje reći, moj doživljaj njegove knjige poručuje nam da je suprotnost palanci – stvaralački, otvoreni duh. Dok palanka teži da sačuva postojeće stanje, stvaralaštvo teži da stvara nešto novo, da pomera granice. U tome leži ključ za bekstvo: kreativnost, znatiželja i hrabrost da budemo svoji.
Pre svega, potrebno je osvestiti u sebi elemente palanačkog mentaliteta. Ovaj esej možda je i neprijatan u nekim delovima jer nas suočava sa slabostima našeg društva i nas samih. Možda ste se prepoznali u nekom opisu – kao onog tinejdžera koji krije svoje interesovanje za drugačiju muziku da ga drugari ne bi zezali, ili kao roditelja koji brine “šta će reći svet” za odluku njegovog deteta. Ne treba to da nas oneraspoloži, već motiviše: kada prepoznamo palanku u sebi, možemo joj se i suprotstaviti.
 |
| Poslednji Kralj, Alfred Kubin, izvor slike: wikimedia commons |
Za početak, važno je negovati pravu individualnost. To ne znači biti sebičan ili antisocijalan, već razvijati svoje mišljenje i ukus. Čitajte različite knjige, upoznajte ljude van vašeg uobičajenog kruga, istražujte ideje koje možda niko u vašoj okolini ne deli. Svet je ogroman i raznolik – što bi rekla jedna učena glava, “ima više stvari na nebu i zemlji nego što naša palanka sanja”. Svaki put kada naučimo nešto novo ili razumemo nekoga različitog od nas, mi probušimo po jednu rupicu u zidu naše zatvorenosti – kroz te rupice postepeno ulazi svetlost.
Zatim, kritičko mišljenje je moćno oružje protiv palanačkog duha. Ne prihvatajte nešto kao istinito samo zato što “svi tako misle” ili “tako je oduvek”. Pitajte zašto. Palanka se plaši pitanja, posebno onih koja preispituju njene osnovne postulate. Biti pomalo “advokat đavola” u razgovoru (postavljati nezgodna pitanja, ponuditi drugo gledište) može naići na negodovanje u početku, ali dugoročno širi vidike svima. Naravno, uz kritičnost ide i tolerancija – jer poenta nije nametnuti svoje mišljenje kao novu dogmu, već otvoriti prostor da više mišljenja koegzistira. To je onaj “svet mogućnosti” nasuprot “jedinoj istini palanke”.
Treće, kreativnost i stvaralaštvo u najširem smislu – bilo umetničko, naučno ili životno – najbolja su vežba za oslobađanje duha. Kada stvarate (pišete pesmu, slikate, smišljate inovaciju u poslu, ili čak kuvate novo jelo), vi se povezujete sa onim originalnim u sebi, sa svojom maštom. U tim trenucima zaboravljate na to “šta će ljudi reći” jer ste fokusirani na viši cilj – da izrazite ideju ili rešite problem. Konstantinović bi rekao: čin stvaranja je po definiciji čist izlazak u otvoreno, jer svaka kreacija donosi nešto što ranije nije postojalo. To je suprotno od palanačkog ponavljanja jučerašnjeg dana. Zato je stvaralaštvo čin pobune protiv palanke, pa makar ta pobuna bila tiha i lična.
Ne moramo svi biti genijalni umetnici da bismo pobedili palanku. Dovoljno je da pristupimo životu sa stvaralačkim duhom – da aktivno oblikujemo svoj svet umesto da budemo pasivni posmatrači. To može biti i “mali” čin: recimo, umesto da svake nedelje idete istim putem i radite iste stvari iz navike, vi odlučite da probate nešto novo – odete na izlet negde gde nikad niste bili, ili upoznate ljude iz druge sredine, ili naučite strani jezik. Svaki takav iskorak širi vaše horizonte i sužava moć palanačkih stega.
Takođe, humor i ironija su korisni saveznici. Palanački duh se često samouništava time što se shvata previše ozbiljno – uveren je u svoju veličinu i ispravnost. Kada se pojavi humor koji ga ogoli, efekat je lekovit. Setimo se Erazmove Pohvale ludosti: kroz šalu je rekao više istine nego mnogi kroz bukvice. Slično, ako osetite oko sebe snobizam, zatvorenost ili licemerje, ponekad je dovoljno dobrodušno se našaliti na taj račun pa da pukotina postane vidljiva. Naravno, treba birati trenutak i meru – cilj nije vređanje nego otvaranje očiju. Kada se ljudi zajednički nasmeju nekoj svojoj ustajaloj navici, već su na putu da je promene.
Najzad, vratimo se Konstantinoviću i završimo njegovom mudrošću: palanački duh nije neuništiv, on je “lutajući duh” koji nema koren u stvarnosti do koje možemo stići (1). Što više upoznajemo stvarni svet i preuzimamo odgovornost za sebe, taj duh gubi snagu. Palanka postoji dokle god joj mi dajemo moć u svojim glavama. Kada se pojedinac otisne na put samospoznaje i stvaralaštva, palanka u njemu umire – a rađa se svetski duh, duh otvorenosti.
Zato, umesto zaključka, ponudimo poziv: budite heroji svoje ličnosti. U jednom trenu, Jaglika iz Lepote poroka je osetila šta je sloboda, ali nije imala snage da je zadrži. Truman je, s druge strane, skupio hrabrost da iskorači iz svog lažnog raja. Svako od nas se može naći pred sličnom odlukom, možda ne tako dramatičnom, ali suštinski istoj: ostati u komforu konformizma ili zakoračiti u nepoznato radi istine i slobode. Potrebno je malo i junaštva i čojstva – onog starinskog, ali primenjenog na unutrašnje borbe.
Imajte na umu: čojstvo i junaštvo modernog čoveka ogledaju se u njegovom izboru da hrabro ustane i odbrani svoju ličnost, da odbrani svoj život od tiranije tuđih mišljenja i zatvorenosti. To ne znači odbaciti zajednicu ili druge ljude – naprotiv, tek kao slobodni i svoji možemo istinski voleti i druge i povezati se sa svetom. Kada izađemo iz uske palanke, otvara se čitav kosmos mogućnosti susreta, stvaranja, saznavanja.
Radomir Konstantinović nas je svojim delom upozorio na opasnost palanačkog duha, ali nije pozivao na očajanje – naprotiv, ukazao je i na put oslobođenja: kroz kritiku palanke, on je zapravo iskazao veru u stvaralačku moć čoveka koji može izmaći tom “zakonu gravitacije” malograđanštine. Naoružani svešću, znanjem i voljom, možemo srušiti zidove palanke u sebi. A kada srušimo te zidove, ugledaćemo horizonte za koje nismo ni znali da postoje.
Izbor je na nama, svakog dana po malo. Možemo birati da ponavljamo jučerašnje fraze ili da smišljamo nove. Da skrećemo pogled od nepravde ili da kažemo “čekaj, nije u redu”. Da živimo po inerciji ili sa svrhom. Palanka će uvek šaputati da ostanemo gde jesmo, ali naš duh – ako ga poslušamo – želi da leti. Zato birajmo stvaralaštvo, birajmo otvorenost. Tako se pobеđuje palanka: jedan po jedan slobodan um koji se više ne uklapa u kalup. Kada nas dovoljno takvih bude, možda će i same palanke – one prave i one metaforičke – postati mesta sa više svetlosti, umesto mračnih kutija.
Za kraj, setimo se simbolike tarot karte Lude o kojoj sam više puta pisao u prethodnim blogovima, koja korača ka ivici litice sa osmehom: svetu se to može činiti ludost, ali u tom koraku je početak puta ka slobodi.
 |
| Tarot karta Luda po ilustraciji Pamele Smit, Rider–Waite tarot deck |
Napravimo i mi taj korak, ma kako mali bio. Izađimo iz kapija palanke i pozdravimo otvoreni svet kao prijatelja. U tom zagrljaju sa svetom, čeka nas ispunjenje – stvaralački čin sopstvenog života, oslobođenog od palanke.
Literatura i izvori:
(1) Radomir Konstantinović – Filosofija palanke (Beograd: Nolit, 1969)
(2) Erazmo Roterdamski – Pohvala ludosti (1509)
(3) Kjerkegor, Seren – iz zapisa u dnevniku, 1847 („Gomila je neistina“)
(4) Niče, Fridrih – Vesela nauka (1882)
(5) Hobs, Tomas – Levijatan (1651)
(6) From, Erih – Bekstvo od slobode (1941)
(7) Dirkem, Emil – Podela rada u društvu (1893)
(8) Lepota poroka (film), r. Živko Nikolić, 1986.
(9) Dogville (film), r. Lars von Trier, 2003.
(10) Trumanov šou (film), r. Peter Weir, 1998.
(11) Konformista (film), r. Bernardo Bertoluči, 1970.
Prethodni blog tekstovi povezani sa temom:
1. Pohvala ludosti: Erazmo Roterdamski za savremeni svet
2. Dogvil: Priča o ljudskoj surovosti i volji psa
3. MetaMorph: Putovanje kroz savremene filozofske ideje (Deo prvi)
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Posvećeno borcima protiv palanke.
U kojem god vremenu živeo i stvarao
nisi sam.
Ne odustaj!
Comments
Post a Comment