Tehnologija i rat: Intervju sa inženjerom (Deo prvi)
 |
| Drevni kineski top, izvor slike wikimedia commons. |
U savremenom svetu, tehnološki napredak odvija se tolikom brzinom da je ponekad teško pratiti sve promene i zamisliti do kakvih posledica one mogu dovesti. U medijima se još uvek prikazuju „tradicionalne” slike ratnih sukoba – tenkovi, rovovi, avioni – ali istovremeno svedočimo usponu biološkog, sajber, pa čak i tzv. klimatskog ratovanja. Upravo zbog toga smatram da je važno razgovarati sa ljudima koji imaju iskustvo i stručna znanja, naročito kada je reč o novim tehnologijama i njihovoj mogućoj zloupotrebi.
Zato sam na razgovor pozvao inženjera mašinstva A. Mitića, čoveka koji je tokom karijere pomno pratio razvoj odbrambenih i ofanzivnih tehnologija, kao i njihov uticaj na društvo. Iako je sada u penziji, i dalje je veoma angažovan u analiziranju savremenih tehnoloških trendova i oružanih sistema. U našem razgovoru dotakli smo se tema kao što su biološko i zvučno oružje, upotreba veštačke inteligencije u vojne svrhe i potencijalna manipulacija vremenskim uslovima.
Nadam se da će vam ova razmena mišljenja pomoći da steknete dublji uvid u složenost modernog ratovanja i kontroverze koje se sa njim povezuju, kao i da preispitate vlastite stavove o ulozi tehnologije u savremenom društvu. U nastavku vam predstavljam prvi deo našeg razgovora.
Pitanje: Poštovani gospodine Mitiću, prvo da vas pozdravim i da vam se zahvalim što ste pristali na intervju za moj blog „Oblak Kaktusa“. Vi ste, između ostalog, duži niz godina pratili razvoj novih tehnologija, kao i njihov uticaj na savremene oružane sisteme. Za početak, u kontekstu jučerašnjih dešavanja u Beogradu, kada je, po svemu sudeći, najverovatnije režim upotrebio takozvani „zvučni top“ protiv demonstranata, voleo bih da mi kažete nešto više o ovom oružju.
Odgovor (A. Mitić):
Hvala vam na pozivu za intervju. Tema koju ste postavili jeste izuzetno važna jer otvara pitanje primene akustičnog oružja, posebno u urbanim sredinama i prilikom kontrole mase. Mogu potvrditi da je takozvani „zvučni top“, poznat pod nazivom Long Range Acoustic Device (LRAD), svrstavan u kategoriju nekonvencionalnih oružja za kontrolu mase.
LRAD je razvijen početkom 2000-ih kao nesmrtonosno sredstvo za razbijanje demonstracija, ali se koristi i u vojne svrhe, kao i za zaštitu brodova od pirata. Princip rada zasniva se na emitovanju usmerenog zvučnog talasa visokog intenziteta. Taj zvuk može biti toliko jak da izazove bol i dezorijentiše ljude, primoravajući ih da se udalje iz zone dejstva. Zabeleženi su slučajevi emitovanja jačine i iznad 150 decibela, što premašuje granicu bola za ljudsko uho.
Ovakvi sistemi često izazivaju etičke i pravne rasprave. Dugotrajna ili intenzivna izloženost može izazvati trajne posledice na sluh, vrtoglavicu, mučninu i dezorijentaciju. Zato pojedine organizacije za ljudska prava kritikuju upotrebu ovih uređaja u urbanim sredinama, gde žive različite grupe stanovništva, uključujući starije osobe, decu i one sa zdravstvenim problemima.
U Beogradu zasad ne postoji zvanična potvrda da je LRAD konkretno upotrebljen, ali uzevši u obzir globalne trendove i sve češću primenu sličnih tehnologija u policijskim snagama, mogućnost takve upotrebe ne bi bila iznenađenje. Ovakvi sistemi se promovišu kao „nesmrtonosni“, ali to ne znači da su bezopasni, s obzirom na dugoročne rizike po ljudsko zdravlje.
Pitanje: U prošlosti su mnogi vojni projekti, na zapadu i na istoku, bili tajni. Najpoznatiji primer je Projekat Menhetn, za koji je javnost saznala tek kada su bačene prve bombe na Hirošimu i Nagasaki. To je bilo davno, ali moje pitanje se tiče današnjice. Menhetn je samo jedan u nizu, a danas, kad god neko izvan vojne ili srodne struke izrazi zabrinutost da i danas postoje projekti za koje javnost ne zna, često biva napadnut i etiketiran kao „teoretičar zavere“. Kakav je vaš pogled na tu pojavu i na mogućnost da se i dalje u tajnosti razvija savremeno oružje?
Odgovor (A. Mitić):
Vaše pitanje jeste ključno za razumevanje savremenih tajnih vojnih projekata i načina na koji se oni prikrivaju. Kao što ste naveli, Projekat Menhetn bio je strogo čuvan i saznalo se za njega tek kada su nuklearne bombe bačene. Sličan princip važi i danas – većina visoko tehnoloških vojnih projekata ostaje nepoznata javnosti dok se ne proceni da je njihovo otkrivanje strateški korisno.
Diskreditacija svake diskusije o tajnim vojnim projektima kao „teorije zavere“ ima više uzroka. Prvo, informacije su strogo kontrolisane, pa se često koristi narativ koji diskredituje one koji postavljaju pitanja. Drugo, ljudi van vojno-industrijskog kompleksa nemaju pristup klasifikovanim dokumentima, pa su prinuđeni da spekulišu, što se lako proglašava za neosnovano nagađanje. Treće, postoje strategije manipulacije javnim mnjenjem, poznate kao psihološke operacije, kojima se kontroliše narativ u medijima i na društvenim mrežama.
Što se tiče konkretnih vrsta oružja, moguće je da se danas najveći deo tajnih projekata odvija u oblastima hipersoničnog naoružanja, kvantne tehnologije, biotehnologije i AI ratovanja. Na primer, hipersonične rakete koje mogu dostići brzine preko 20 Maha razvijaju SAD, Kina i Rusija, a postoji i vojni interes za genetski modifikovanim organizmima koji bi mogli biti iskorišćeni kao oružje. Pored toga, AI tehnologija ubrzano napreduje, pa se razvijaju autonomni dronovi i sistemi koji bi mogli delovati bez neposredne ljudske kontrole.
Istorija pokazuje da se najveći tehnološki skokovi često najpre dešavaju u vojnim laboratorijama. Dakle, potpuno je realno pretpostaviti da se značajan deo savremenih oružja razvija u tajnosti i da šira javnost nema uvid u te projekte.
Pitanje: Konkretno, u slučaju biološkog ratovanja, na kakva sve biološka oružja mislite i koji bi bili jasni primeri za javnost? Takođe, mogu li se neke vrste savremenih mašina koristiti za biološko ratovanje i kako?
Odgovor (A. Mitić):
Biološko ratovanje otvara izuzetno ozbiljna pitanja bezbednosti i etike. Klasična biološka oružja obuhvataju patogene poput Bacillus anthracis (antraks), Variola virus (boginje), Yersinia pestis (kuga) i Clostridium botulinum (botulinski toksin). U novije vreme, nauka je napredovala do te mere da je moguće genetski modifikovati viruse i bakterije kako bi bili otporniji na lečenje ili ciljano napadali određene populacije.
Postoji opasnost od tzv. super-sojeva gripa ili drugih virusa, koji se u laboratorijskim uslovima mogu napraviti smrtonosnijim ili prenosivijim nego prirodne varijante. U sferi sintetičke biologije, tehnologije mogu teoretski omogućiti kreiranje potpuno novih patogena, čija bi dejstva bila nepredvidiva.
Što se tiče mašina, savremeni dronovi mogli bi se koristiti za distribuciju bioloških agenasa na određenom području, što bi bilo veoma teško kontrolisati. Neki istraživači raspravljaju i o konceptu nano-robota koji bi mogli ciljati određene tipove ćelija u organizmu, što otvara scenario „preciznog“ biološkog rata. Pored toga, razvijaju se i napredni biosenzori koji mogu veoma brzo otkriti prisustvo patogena, ali se slični sistemi mogu obrnuto iskoristiti za identifikaciju najranjivijih meta.
Pitanje: Pretpostavljam da ste upućeni i u teme poput transhumanizma i četvrte industrijske revolucije. Kako vidite ulogu AI sistema u ratovanju i njihovu moguću zloupotrebu kao oružja?
Odgovor (A. Mitić):
Veštačka inteligencija već ima važnu ulogu u savremenim vojnim sistemima i njena zloupotreba može imati izuzetno opasne posledice. AI se integriše u autonomne dronove, borbene robote i sisteme za donošenje odluka, a problem nastaje kada te mašine počnu da deluju bez ljudske kontrole.
Postoje naznake da je jedan turski dron, recimo, autonomno napao metu u Libiji, što dovodi do pitanja kako AI identifikuje cilj i može li pogrešiti, izazivajući civilne žrtve. U sferi sajber ratovanja, AI se koristi za otkrivanje ranjivosti u neprijateljskim mrežama i izvođenje ciljanih napada. Takođe, AI se koristi u informativnim ratovima za generisanje lažnog sadržaja, takozvanih deepfake video-snimaka, čime se mogu diskreditovati politički ili vojni lideri.
Prediktivni algoritmi mogu preporučiti preventivne napade na osnovu određenih indikatora, što povećava rizik od eskalacije sukoba. Kada se sve to ukrsti sa mogućim AI ubrzanjem razvoja bioloških oružja, jasno je da nas čeka potpuno nova dimenzija ratovanja, za koju društvo nije u potpunosti spremno.
Pitanje: Da se vratimo na jučerašnja dešavanja u Beogradu. Lično sam bio prisutan na protestu i čuo taj „zvučni top“, koji je delovao kao eksplozija pored nas, a da nije bilo prave eksplozije. Zvuk je delovao usmereno, kao neka sofisticirana buka. Otkud Srbiji takvo oružje, s obzirom na to da ga verovatno nije sama proizvela?
Odgovor (A. Mitić):
Zasad ne postoje zvanične informacije koje bi potvrdile da je „zvučni top“ definitivno upotrebljen, ali na osnovu vašeg opisa možemo govoriti o uređajima nalik LRAD sistemu. Postoje tri moguća puta kako bi takva tehnologija mogla dospeti u Srbiju.
Prvo, postoji mogućnost da je kupljena od zapadnih zemalja koje proizvode LRAD ili slična oružja. Drugo, Srbija ima vojnu saradnju sa Rusijom i Kinom, koje takođe razvijaju akustična oružja. Treće, mogli su postojati pokušaji domaće proizvodnje ili adaptacije postojećih modela, iako je to manje verovatno.
Vaš opis „eksplozije bez prave eksplozije“ ukazuje na usmereni visokofrekventni talas. Zvučni talasi velikog intenziteta mogu izazvati jaku nelagodnost, dezorijentaciju i bol, bez klasičnih znakova eksplozije poput dima ili šrapnela. Ako se ispostavi da je Srbija zaista koristila ovakav sistem, verovatno se radi o uvozu kroz policijske ili vojne ugovore, jer se ovakve tehnologije sve češće koriste u svetu za kontrolu protesta.
Pitanje: Juče sam na Fejsbuku s prijateljicom zaključio da su tehnologije u poslednjih 50 godina toliko napredovale da je teoretski moguće istrebiti milione ljudi i bez nuklearnog oružja, i da je zato čudno kako se u medijima i dalje prikazuju „retro“ slike ratova. Meni se sve od COVID-19 pandemije, preko rata u Ukrajini, do sukoba Izraela i Hamasa, čini sumnjivo zbog tog zastarelog načina naracije u medijima. U Singapuru i Dubaiju se, na primer, već decenijama koristi veštačka kiša u praktične svrhe. Kako to da najjače zemlje sveta i dalje prikazuju artiljeriju i rovove, ako poseduju mnogo razvijeniju tehnologiju?
Odgovor (A. Mitić):
Vaš komentar otvara veoma bitnu temu o tome da se moderni rat sve više vodi nevidljivim metodama, dok u medijima preovlađuju slike tenkova i topova iz dvadesetog veka. Ljudi su navikli na ideju da rat mora izgledati kao što je izgledao u Drugom svetskom ratu – rovovi, artiljerija, bombardovanja. Međutim, savremeno ratovanje obuhvata i biološke, sajber i psihološke aspekte, pa čak i manipulaciju vremenskim uslovima.
Slike iz medija neretko služe kao dimna zavesa – mnogo je jednostavnije prikazati tenk nego objašnjavati kako funkcioniše napad na električnu mrežu ili kako neko može izazvati veštačke padavine. Vladama i vojnim strukturama često je u interesu da zadrže staru sliku ratovanja, jer je ono što se stvarno razvija u laboratorijama i na digitalnim platformama suviše kompleksno i, za mnoge, zastrašujuće.
Ako već postoji tehnologija za kontrolu klime, poput izazivanja veštačke kiše, nije teško zamisliti da postoje i mnogo naprednije metode koje se ne vide u javnosti. Društvo, međutim, uglavnom nije spremno da prihvati i razume tu vrstu ratovanja, pa se nastavlja s prikazivanjem „retro“ oružja kao glavnog sadržaja u vestima, dok se prava borba vodi manje vidljivim sredstvima.
Pitanje: Zamolio bih vas da kažete nešto više o oružju koje može uticati na vremenske prilike i klimu, a što je manje poznato javnosti.
Odgovor (A. Mitić):
Tehnologija modifikacije vremena postoji decenijama i razvijala se od naučnih eksperimenata do mogućih vojnih aplikacija. Još 60-ih godina prošlog veka, tokom rata u Vijetnamu, američka vojska je koristila metodu poznatu kao „zasejavanje oblaka“ da produži monsunske kiše i uspori kretanje protivničkih trupa. Kasnije je došlo do međunarodnog sporazuma koji zabranjuje vremensko ratovanje, ali i pored toga postoje indicije da neke zemlje i dalje eksperimentišu s tim.
U modernije vreme, Kina je najaktivnija u korišćenju takvih tehnologija, recimo za povećanje padavina na određenim područjima. Pitanje je da li se ona, ili bilo koja druga velika sila, bavi i vojnim primenama veštačkih klimatskih promena. Manipulacija vremenskim uslovima može izazvati suše, poplave, pa čak i usmeriti oluje, ako se tehnologija dovoljno razvije.
Većina ljudi sve to doživljava kao naučnu fantastiku, ali istorijski podaci pokazuju da je takva upotreba vremenskih prilika u vojne svrhe već testirana. Ono što se danas naziva savremenim klimatskim oružjem moglo bi biti daleko naprednije od svega što je tada korišćeno.
Pitanje: Kuda nas sve ovo vodi? U svetu gde se tehnologija razvija brže nego što možemo da je razumemo, zar ne postoji realna opasnost da završimo kao u nekom romanu Filipa Dika? Kako uopšte pacifisti ili antiratno nastrojeni ljudi mogu da se bore protiv ovoga, kada teoretski neko može zvučnim topom izazvati pometnju i među milion demonstranata?
Odgovor (A. Mitić):
Ovo pitanje pogađa samu suštinu dileme modernog društva. Tehnologija napreduje neverovatnom brzinom, često brže nego što društvo može da uspostavi adekvatnu etičku ili zakonsku regulaciju. Mogućnosti zloupotrebe su daleko veće nego ranije, što nažalost donekle liči na distopijske motive iz dela Filipa Dika.
Rat više nije sveden samo na frontove i fizička oružja. Imamo sajber napade koji se dešavaju u sekundi, biološko oružje koje napada na molekularnom nivou, zvučno oružje protiv demonstranata, a sutra možda i naprednu kontrolu vremena. Sve to otežava i onemogućava klasične vidove protesta.
Kako se pacifisti mogu boriti? Tradicionalni masovni protesti i kontrakultura imali su velikog uticaja u prošlosti, ali danas, kada postoji mogućnost brze i gotovo nevidljive represije, borba mora biti prilagođena. To znači informisanje o novim tehnologijama, organizovanje u decentralizovanim mrežama, korišćenje bezbednih digitalnih kanala i stvaranje alternativnih narativa. Ljudi moraju shvatiti da je ratovanje postalo hibridno, a da je otpor moguć samo ako se razume na kojim se sve nivoima vodi savremeni sukob.
Pitanje: To je sve za sada. Hvala vam na ovom prvom delu našeg razgovora i što ste pristali da govorite uprkos okolnostima u kojima se nalazimo. Za kraj, molim vas da pružite spisak akademske literature vaših kolega i drugih stručnjaka koji govore na sve ove teme, kako bi čitaoci bloga mogli da posete te linkove koje ću postaviti na kraju tekstualnog prikaza našeg razgovora i dodatno se upute u temu.
Odgovor (A. Mitić):
Razumem važnost dostupnosti akademskih izvora kako bi vaši čitaoci mogli da samostalno istraže ove teme i prodube svoje razumevanje. U nastavku dajem spisak akademske literature zajedno sa direktnim linkovima ka izvorima, gde god su dostupni.
Riebe, T., Schmid, S., & Reuter, C. (2024). Dual-Use Information Technology: Research, Development, and Governance. Springer.
Link
Al Obaidy, L. (2024). Artificial Intelligence and Human Existence: an Intellectual Reading in the Political Dimensions.
PDF
Ballais, B. (2024). Threat of Biowarfare from Recent Genome Editing Advancements. De Gruyter.
Link
Parker, J.E.K. (2018). Towards an Acoustic Jurisprudence: Law and the Long-Range Acoustic Device. Law, Culture, and the Humanities.
Link
Scott, R. L. (2010). Nonlethal Weapons and the Common Operating Environment. Association of the United States Army.
PDF
Ahmed, S. & Kiani, H. I. (2024). Anthrax the Most Lethal Bioterror: Synthesizing Knowledge and Insights for Researchers and Public Health Professionals.
PDF
Joshi, A. (2023). Creating a comprehensive defence against biological weapons.
PDF
Verma, V. (2024). Weaponisation of Weather. Air Power Journal.
PDF
Zaporozhets, A., Babak, V., & Kostenko, G. (2024). Power System Resilience and Weather Modification. Springer.
Link
Lohia, D. (2025). Emerging Trends in Drone-Based Weather Modification. SSRN.
PDF
Air Force 2025 Report (1996). Weather as a Force Multiplier: Owning the Weather in 2025.
Document
Wang, L. (2024). Improving Radar Quantitative Precipitation Estimation Through Optimizing Radar Scan Strategy and Deep Learning.
PDF
Za čitaoce koji žele dublje razumevanje, akademski članci su odličan izvor detaljnih informacija i studija slučaja. Za istraživače i novinare, ovi radovi mogu poslužiti kao polazna tačka za dalju analizu. Za skeptike, proverljivi naučni dokazi umanjuju prostor za dezinformacije i manipulacije. Hvala vam što ste mi postavili ovo pitanje – širenje proverenih i akademski utemeljenih informacija je ključni korak ka informisanom društvu. Ako imate još neka pitanja ili želite nastavak ovog razgovora u budućnosti, biće mi zadovoljstvo da učestvujem.
Želim vam uspeh u daljem radu na blogu „Oblak Kaktusa“!
Intervju vodio, i uvodni tekst napisao Vladimir Tomić
Comments
Post a Comment