Kako da prepoznaš kvazi-filozofe (Usudi se da budeš mudar)

Golconda, 1953 by Rene Magritte

Povod za ovaj tekst bio je jedan članak objavljen u listu Politika pod naslovom „Srbi ponekad izdaju sami sebe“. Članak, koji se oslanja na tvrdnje ruskog pisca i ideologa Aleksandra Dugina, poslužio je kao idealan primer onoga što prepoznajem kao simptom šireg fenomena: pojave kvazi-filozofa u javnom diskursu. U svom odgovoru na društvenim mrežama, napisao sam sledeće:

„Niče je jednom zapisao u kontekstu dnevne štampe i onog novinarstva koje služi određenim službama ili političarima da se sve to skupa može opisati u dve reči kao: prostitucija intelekta. Aleksandar Dugin je upravo primer ovog fenomena: kvazi-filozof koji ne traga za istinom, već oblikuje ideološke narative u službi političkih interesa. Njegove izjave nisu filozofska analiza, već propaganda upakovana u metafizičku retoriku o 'satanističkim elitama' i 'izdajnicima'. On ne postavlja pitanja, već nudi gotove odgovore koji odgovaraju tipičnim autoritarnim strukturama moći. Korišćenjem emotivne manipulacije, pokušava da delegitimiše svaki protest kao deo globalne zavere, umesto da ga sagleda kao izraz političke volje naroda. Duginova funkcija nije akademska već ideološka - on ne istražuje već konstruše mitove koji opravdavaju određene režime. Pravi filozof dovodi u pitanje autoritete, dok Dugin služi kao njihov glasnogovornik. Zato je on više politički operativac nego mislilac, a njegova 'filozofija' je još jedan instrument propagande."  (Tomić. V, 17.mart. 2025) 

U vremenu kada su granice između filozofije i ideologije sve mutnije, ovaj tekst je moj pokušaj da ih makar malo razjasnimo.

Sadržaj:

• 1. Kvazi-filozofski diskurs: ideologija prerušena u filozofiju
• 2. Metafizička magla: nejasni pojmovi kao znak pseudo-filozofije
• 3. Filozofija naspram ideologije: Bejkonovi idoli zablude
• 4. Obeležja pravog filozofa: pitanja, sumnja, argumenti
• 5. Filozofija nije nauka – i zašto je to dobro

Kvazi-filozofski diskurs: ideologija prerušena u filozofiju

Jedna od prvih crvenih zastavica kvazi-filozofije jeste ideološki naboj prerušen u filozofsku terminologiju. Autori poput Aleksandra Dugina - ruskog savremenog pisca i političkog teoretičara dobar su primer. Duginov diskurs obiluje bombastičnim pojmovima i pseudo-dubokim referencama, ali često bez istinske argumentativne supstance. On geopolitičke sukobe opisuje u mističnim terminima apokaliptičke borbe između „okeanskih“ i „teluričkih“ sila, spajajući metafiziku sa politikom na način koji zvuči grandiozno, ali je intelektualno više nego upitan. Kako primećuje jedan analitičar, Dugin „spaja metafiziku i geopolitiku, koristi mnoštvo nejasnog, pseudo-okultnog i pseudo-mističnog žargona“ – sve u svemu, više magle nego jasnoće (1). Takav rečnik ostavlja utisak dubine, a zapravo prikriva odsustvo preciznih argumenata.

Karakteristično za kvazi-filozofe jeste da njihove tvrdnje često zvuče ideološki, a ne filozofski. Dugin otvoreno zastupa viziju civilizacijskog sukoba – još ranih devedesetih predstavio je ideju da je Rusija zemlja kojoj je „suđeno da se suprotstavi individualističkom, materijalističkom Zapadu“ (2). To, naravno, nije plod neutralnog filozofskog ispitivanja, već ideološka naracija o sukobu dve strane sveta. U svojim radovima i istupima on ne krije pristrasnost: liberalizam proglašava „najnovijim totalitarizmom“, a rešenje vidi u potpunom prekidu sa modernim dobom. Štaviše, Dugin je eksplicitno poručio da je alternativa savremenom liberalizmu „povratak u Srednji vek“ (3), prizivajući mistifikovanu predstavu prošlosti kao duhovno uzvišenije ere. Važno je napomenuti da kritika savremenog liberalizma (posebno u njegovom neoliberalnom obliku) može biti više nego opravdana – i sam prepoznajem mnoge mane savremenog neoliberalnog poretka – ali rešenje sigurno nije u idealizaciji prošlosti niti u pozivu na povratak takozvanom tradicionalizmu kakav upućuje Dugin. Takav romantičarsko-plemensko-palančki beg u prošlost predstavlja samo drugi ideološki ekstrem, ne i filozofski odgovor. Bilo kako bilo, ovakve Duginove izjave razotkrivaju suštinu njegovog diskursa – umesto traganja za istinom, nudi se retrogradna ideološka vizija upakovana u metafizičke fraze.

Važno je uočiti da kvazi-filozof koristi filozofiju kao retoričko sredstvo za opravdanje već zadate ideologije. Umesto otvorenog promišljanja, on ima unapred zacrtan cilj ili stav (politički, religijski ili drugi) kojem filozofske ideje služe samo kao dekor. Takav autor će, recimo, citirati Platona ili Hajdegera, ali selektivno i van konteksta – ne da bi zaista preispitao njihove misli, već da bi se autoritetom tih klasika ogrnuo sopstveni manifest. Aleksandar Dugin, na primer, često priziva Martina Hajdegera (koristeći termine poput Dasein ili bivstvovanje) kako bi dao filozofski legitimitet svom projektu “Četvrte političke teorije”; no, umesto da sledi Hajdegerovu analizu egzistencije, on te pojmove pretače u ideološke slogane o „etnosu“ i „novim bogovima“ koji treba da zamene liberalizam (4). Time se pokazuje da njegov rad nije vođen duhom slobodnog promišljanja, već konstruisan kao ideologija – praktično politički program – obogaćen filozofskim referencama radi intelektualnog utiska.

Kvazi-filozof će često izbegavati direktno sučeljavanje sa kritikom i logičku raspravu. Umesto argumenta, dobićete zagonetnu izreku; umesto odgovora na pitanje, novu bujicu “dubokih” reči. Takav diskurs podseća na svojevrsnu intelektualnu zamku: zvuči kao filozofija, ali se ne ponaša filozofski. Ideologija traži pristalice, filozofija traži istinu. To je ključna razlika. Ideolog u filozofskom ruhu želi da vas ubedi u gotov svetonazor (često vrlo pojednostavljen i prikazan polarizovano i crno-belo: “Istok protiv Zapada”, “tradicionalno naspram modernog”, "porodica protiv "LGBT" itd.), dok autentični filozof želi da zajedno sa vama preispita svet i naše pojmove o njemu, makar to dovelo u pitanje i njegove sopstvene pretpostavke.

Metafizička magla: nejasni pojmovi kao znak pseudo-filozofije

Drugo važno obeležje kvazi-filozofskog stila jeste zamagljivanje značenja – korišćenje velikih metafizičkih pojmova bez jasnoće i doslednosti. U filozofiji, “metafizika” je ono što se bavi fundamentalnim pitanjima stvarnosti, ono što dolazi posle ili čak prethodi fizičkom svetu; ali to je i teren na kojem je lako skliznuti u praznoslovlje ako nismo pažljivi. Ozbiljni filozofi poput Aristotela ili Kanta veoma su precizno definisali pojmove koje uvode, svesni koliko je nužno da reči imaju jasno značenje. Nasuprot tome, kvazi-filozofi barataju terminima poput “Biće”, “Apsolutno”, “Duh nacije”, “kolektivno nesvesno” – ali bez truda da ih razgraniče ili racionalno utemelje.

Tako nastaju pojmovne magle u kojima je sve moguće i ništa proverljivo. Tipičan primer je upravo Duginov vokabular: govori o “civilizacijskim Logosima”, “teluričkoj civilizaciji”, “multipolarnom Daseinu” i sličnim kombinacijama, koje treba da impresioniraju prosečnog čitaoca. Ali kad pokušate da ih rastavite, nastaje logički haos. Kombinovanje reči preuzetih iz filozofske tradicije (npr. grčki logos, Hajdegerov Dasein) sa aktuelnim političkim pojmovima, bez jasne definicije, proizvodi naizgled dubokoumne, a u biti prazne iskaze. Korišćenje terminologije bez jasnog značenja nije znak dubine mišljenja, već upravo njegovog izostanka.

Ovde valja pomenuti čuvenu misao Ludviga Vitgenštajna da je „filozofija borba protiv opčinjavanja uma jezikom“ (5). Filozofija, dakle, nastoji da raskrinka one situacije gde nas jezik začara – gde nas reči zavedu u privid da razumemo nešto što zapravo nije jasno. Kvazi-filozof, naprotiv, radi suprotno: on namerno opčinjava jezikom kako bi delovalo da govori nešto važno. Takav autor računa na to da će publika poistovetiti neprozirnost sa dubinom – stara je fora da “ako ne razumeš šta govori, mora da je jako pametan”. Ali filozofija nije poezija niti mistika; njen cilj nije da nas ostavi u magli, već naprotiv, da tu maglu razagna. I najveći mislioci, čak i kada uvode nove, teške pojmove, trude se da ih objasne i upletu u argumentaciju. Kada neko rado sakriva smisao iza lavine reči, verovatno tu smisla ni nema.

Filozofija naspram ideologije: Bejkonovi idoli zablude

U čemu je koren razlike između filozofskog promišljanja i ideološkog konstrukta? Fransis Bejkon, engleski filozof 17. veka, dao je zgodnu alegoriju u vidu “idola” – duboko ukorenjenih zabluda koje zamagljuju ljudski um. Bejkon je naveo četiri vrste idola (idola tribus, specus, fori, theatri) i zanimljivo je kako se oni mogu primeniti na raskrinkavanje pseudo-filozofije. (6)

Idoli plemena (idola tribus) su zablude koje potiču iz same ljudske prirode – opšte ljudske sklonosti da vidimo red i smisao i gde ga možda i nema, da sudimo prema sopstvenim željama, da lakše poverujemo onome što nam se uklapa u očekivanja. Ideologije često upravo to rade: polaze od te plemenske crte čoveka (doslovno, grupne – bilo da je posredi nacija, klasa, crkva ili partija) i pretvaraju je u pristrasnu sliku sveta “mi protiv njih”. Filozofija, međutim, nastoji da transcendira te urođene pristrasnosti – da čoveka podseti koliko je lako prevaren sopstvenim željama i ograničenjima čula. Bejkon poredi ljudski um sa “iskrivljenim ogledalom” koje dodaje sopstvene boje slici sveta. Ideolog, za razliku od filozofa, retko preispituje sopstveno ogledalo; naprotiv, on ga često dodatno zatamni da bi odražavalo baš onu sliku koju želi.

Idoli pećine (idola specus) su zablude koje nastaju iz ličnih sklonosti svakog pojedinca – našeg “mentalnog kutka pećine” formiranog vaspitanjem, okruženjem, ličnim temperamentom. Ideološki nastrojen mislilac često ne vidi dalje od svoje pećine; zatvoren je u jedan pogled na svet i sve interpretira kroz njega. Na primer, neko ko je opsednut geopolitikom videće sve filozofske ideje isključivo kao masku geopolitičkih interesa. Neko drugi, zanesen religijom, svuda će tražiti potvrdu svojih teoloških uverenja. Filozofija, naprotiv, teži univerzalnosti – da izađe iz pećine subjektivnog i sagleda stvar iz više uglova. Veliki filozofi su često umeli da “izađu iz sebe” i razmotre problem očima svojih oponenata. Ideolog to nerado čini; on ostaje zarobljen u ehu sopstvenih ideja.

Idoli pijace (idola fori) – verovatno najrelevantniji za našu temu – jesu zablude koje potiču iz jezika i društvene komunikacije. Bejkon kaže: ljudi komuniciraju rečima na pijaci, i te reči mogu biti varljive; ponekad se raspravlja o terminima koji su nejasni ili loše definisani, pa tako nastaju beskrajne “jalove rasprave i prazne fantazije” . Zar ovo ne podseća upravo na metafizičku maglu kvazi-filozofa? Zloupotreba reči može pomutiti razum tako da mislimo da smo nešto spoznali, a zapravo smo samo bili zarobljeni u mreži lepih reči po prinicpu što je babi milo to joj se i snilo. Ideologije često počivaju na moćnim sloganima (sloboda, narod, Bog, priroda, sudbina…) koji se retko operacionalizuju ili jasno definišu. Filozofija nastoji da razbistri pojmove – da pita: “Šta tačno mislite pod sloboda?” ili “U kom značenju koristite reč narod?” Kada takva pitanja postavite kvazi-filozofu, često se ispostavi da on isti izraz koristi u više različitih značenja naizmenično, ili da se iza jedne reči krije čitav splet neproverenih pretpostavki. Idoli foruma (pijace) opasni su jer se rečima možemo zavarati kao idolima kojima se klanjamo, umesto da kroz pojmovnu jasnoću tragamo za istinom.

Idoli pozornice (idola theatri) su zablude nastale iz prihvatanja dogmatskih sistema i autoriteta – dakle, celokupne “predstave” ideja koje smo nasledili ili usvojili, a koje možda nemaju realnog pokrića. Bejkon je te idole tako nazvao jer su, po njemu, sve dotadašnje velike filozofske škole nalik pozorišnim predstavama: svaka ima svoj izmišljeni svet koji prikazuje na sceni, lepo uigran ali nerealan. U kontekstu našeg vremena, možemo reći da je ideologija često takva pozorišna predstava – gotov narativ o svetu gde je sve objašnjeno kroz par jednostavnih principa, bilo da je to klasna borba, rasa, tradicija, tržište ili nešto peto. Kvazi-filozof u tom smislu igra ulogu glumca-dramaturga: on iscenira jedan zatvoren misaoni sistem i od publike očekuje aplauz, umesto da ih pozove da i sami učestvuju u potrazi za istinom. Nasuprot tome, filozofija u pravom smislu teži da ruši dogme i otvara pitanja, a ne da postavlja novu dogmu. Kada naiđete na tekst koji vam nudi totalno objašnjenje istorije, kosmosa i ljudske sudbine – i uz to od vas traži da ga prihvatite kao vernik – budite sigurni da to nije filozofija nego ideološko pozorište. Filozofija može biti i sistemska (poput Hegelove), ali čak i tada ona ne traži slepu veru, već nudi složenu argumentaciju i poziva na kritičko razmatranje tog sistema. Hegelov Apsolutni duh ili dijalektika istorije jesu teški i kontroverzni koncepti, ali Hegel je gradio na vekovima filozofske tradicije i očekivao je od čitaoca da njegove argumente prati i proverava. To, naravno, ne znači da Hegel. iako velik filozof, takođe nije imao svoje neke svoje teške falinke koje sam detaljnije objasnio u blog postu pod nazivom:  Rodoljublje vs Nacionalizam, Deo prvi

Suprotno tome, kvazi-filozof-ideolog vam kaže: “Eto, objasnio sam sve, sada verujte i sledite me.” To je već idol teatra, a ne dijalog u filozofskoj školi.

Biti svestan ovih Bejkonovih idola pomaže nam da lakše razlikujemo autentičan misaoni rad od ideološkog pamfleta. Filozof pokušava da prepozna sopstvene idole i da im se odupre, dok se kvazi-filozof njima služi kao rekvizitima. Jedan od prvih koraka ka istinskom filozofskom stavu jeste sumnja u ono što nam naše sklonosti, jezik ili društvo serviraju kao zdravo za gotovo. U tom duhu prosvetiteljstva, Imanuel Kant je u čuvenom spisu Šta je prosvećenost? poručio: Sapere aude! – “Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!” (7) To je geslo koje jasno odvaja slobodno mišljenje od ideologije: misli svojom glavom, ne prihvataj autoritete i sisteme nekritički. Kvazi-filozofi, iako se ponekad pozivaju na prosvetiteljske (ili pak anti-prosvetiteljske) ideje, u praksi često traže upravo suprotno – da se poveruje njihovom učenju bez preispitivanja, jer je, navodno, dovoljno duboko ili kompleksno da ga samo odabrani mogu shvatiti. Takva mistifikacija antipod je filozofije. Filozofija traži svetlo dana, raspravu i argumente; ideološka pseudo-filozofija voli polumrak pozornice, gde publika slepo gleda predstavu.

Obeležja pravog filozofa: pitanja, sumnja, argumenti

Kako, dakle, prepoznati pravog filozofa u moru samozvanih mislilaca? Ne po diplomi ili tituli, već pre svega po stavu i metodi. Nekoliko karakteristika izdvajaju autentičnog filozofa:

1. Postavljanje pitanja pre davanja odgovora. 

Filozofija počinje čuđenjem, govorili su još prvi poznati starogrčki autori. Sokrat je oličenje ovog principa – nazivao je sebe “obadom” atinskom društvu, koji stalno zapitkuje i bocka ustaljene pretpostavke. Pravi filozof ne žuri da proglasi istinu; pre svega nastoji da razjasni problem. Njegovi spisi često počinju dilemama i istraživanjem mogućnosti, a ne gotovim tezama. Nasuprot tome, kvazi-filozof uglavnom ima “spreman odgovor za sve” i malo strpljenja za prava pitanja. Setimo se Sokratove čuvene izjave: „Neispitan život nije vredan življenja“ (8). U srcu filozofije leži upravo to neprekidno ispitivanje – sopstvenog života, društva, uverenja. Gde vidimo spremnost da se pita i preispituje, tu je najverovatnije prisutan filozofski duh. Gde zateknemo samo bombastične odgovore na pitanja koja nikada nisu ni jasno postavljena, tu filozofije nema.

2. Logička argumentacija i obrazlaganje. 

Filozofi izgrađuju argumente kao arhitekte – čak i kada su im ideje smele ili radikalne, oni pokušavaju da ih potkrepe razumom. Uzmimo za primer Aristotela, koji je u Organonu razvio čitavu teoriju logičkog zaključivanja (silogizama) da bi osigurao ispravno mišljenje; ili Kanta, koji u Kritici čistog uma pedantno prati svaki korak svog razmatranja uslova spoznaje. Dobar filozof nastojaće da vas ubedi putem dokaza, vrsne analogije ili bar ubedljivog rasuđivanja, a ne oslanjajući se na vaše emocije ili predrasude. Kada čitate autentično filozofsko delo, možda se nećete složiti sa zaključkom, ali videćete kako je autor do tog zaključka došao. Nasuprot tome, kvazi-filozof često iznosi tvrdnje bez argumenta (“to je tako jer ja tako kažem” ili “jer to svi znaju”), ili se oslanja isključivo na autoritet (“to je istina jer je X to rekao”).

3. Kultura sumnje i samokritike. 

Rene Dekart je utemeljio modernu filozofiju metodskom sumnjom – dovođenjem u pitanje svega što se može dovesti u pitanje, ne bi li došao do čvrstog temelja spoznaje. I posle njega, svaki veliki mislilac posedovao je dozu skepticizma prema sopstvenim polazištima. Bertrand Rasel je lepo primetio da filozofija “uklanja pomalo drsku dogmatičnost onih koji nikada nisu zakoračili u oblast oslobađajuće sumnje” (9). Dakle, spremnost da se posumnja i u sopstvene ideje karakteriše filozofski um. To ne znači da filozof ništa ne zastupa – već da je svestan privremenosti i uslovnosti svakog znanja. Zna da se i najveći sistemi mogu srušiti jednim pitanjem; stoga uvek negde u pozadini ima “plan B” ili bar otvoren um za mogućnost da greši. Ideolog, nasuprot tome, ne trpi sumnju: za njega je preispitivanje slabost ili izdaja. Ako primetite da autor nikad ne preispituje sopstvene stavove, da nastupa poput proroka koji je uvek u pravu – budite više nego oprezni. U filozofiji nema nepogrešivih autoriteta; svaki filozof je pre svega čovek koji vrši veliku i malu nuždu i može pogrešiti. Svestan toga, on prihvata kritiku ne kao napad, već kao dobrodošao test svojih ideja.

4. Dijalog sa tradicijom i prethodnicima. 

Filozofija je kolektivni projekat koji traje milenijumima. Svaki istinski filozof ulazi u dijalog sa ranijim misliocima – bilo da se na njih nadovezuje, bilo da im se suprotstavlja, on ih ne ignoriše. Platon je ovekovečio Sokrata i gradio na predanju pre njega; Aristotel se kritički osvrtao na Platonove ideje; srednjovekovni mislioci su komentarisali Aristotela; novovekovni filozofi od Dekarta do Hegela referisali su na antičke i srednjovekovne autore, i tako redom sve do savremenih rasprava. Čak i Vitgenštajn, koji je želeo da “prekine” s mnogo toga, nehotice se nadovezao na tradiciju analize jezika. Poenta je: pravi filozof pokazuje poznavanje i poštovanje filozofske tradicije. To ne znači da se nužno slaže sa svojim prethodnicima, ali ne može da ih preskoči. Filozofska pitanja su retko potpuno nova; većinu velikih pitanja prvi su postavili još antički mudraci u Egiptu i na drugim svetskim mestima, a svaka naredna era ih je nanovo razmatrala. Ako neko sebe naziva filozofom, a pritom nigde ne vidite nijednu referencu ili makar implicitno razumevanje ranijih filozofskih rasprava, to je sumnjivo. Naravno, postoji i originalnost – filozofija se i razvija upravo zahvaljujući novim idejama – ali te ideje obično izrastaju kroz suočavanje sa postojećim. Ideolog često ne mari za takav dijalog: on možda i spomene nekog klasičnog autora, ali više kao ukras ili legitimaciju. Autentični filozof spominje prethodnike zato što je sa njima zaista razgovarao kroz njihove tekstove. (Hegel je, recimo, čitavu Fenomenologiju duha zamislio kao putovanje svesti kroz razne filozofske stanice – od antičkog skepticizma do nemačkog idealizma – pokazujući time da razume i ugrađuje prošle ideje. Jirgen Habermas je u 20. veku napisao knjigu Filozofski diskurs moderniteta gde se direktno raspravlja sa Kantom, Hegelom, Ničeom, postmodernistima – što opet pokazuje dijaloški pristup.) Taj pristup – svest da nisi ni prvi ni poslednji koji o nečemu misli i da je mudro čuti glasove onih pre tebe – jeste bitan znak filozofskog stava.

5. Transparentnost i preciznost u korišćenju izvora. 

Pravi filozof ne skriva odakle crpi ideje. On citira druge autore (bilo da se slaže ili ne), navodi izvore, ne plaši se da prizna ako neku misao preuzima i nadograđuje – time pokazuje intelektualnu poštenost. Kvazi-filozof će često “pozajmljene” ideje predstaviti kao svoje, ili će ih tek aludirati bez jasnog navođenja, stvarajući oreol misterije. Filozof, naprotiv, radi istine drži otvorene karte na stolu: jasno kaže „evo šta je rekao Sokrat, a evo šta ja mislim o tome“. Ideolog radije drži karte do pola skrivene – možda će reći „kao što su rekli stari mudraci…“ bez konkretizacije, ili će prećutati nezgodna tumačenja tih istih mudraca. Takva netransparentnost odaje ili nesigurnost ili manipulativnost. S druge strane, otvoreno navođenje izvora i gradnja na prethodnim idejama znak su samouverenosti u sopstveni doprinos: filozof zna da nijedna misao ne nastaje u vakuumu i da priznavanje prethodnika ne umanjuje originalnost, dok kvazi-filozof strepi da će se videti kako njegov “radikalno novi sistem” zapravo nije tako nov ili dubok kada se poredi sa ranijim radovima.

6. Otvorenost za promenu sopstvenog stava. 

Filozof je spreman da evoluira svoje mišljenje sa novim uvidima. Najslavniji primer za to je opet Vitgenštajn, koji je nakon što je u Tractatus Logico-Philosophicus izneo jednu vrlo čvrstu teoriju o jeziku i stvarnosti, kasnije u Filozofskim istragama došao do gotovo suprotnih zaključaka o značenju i upotrebi jezika. To nije znak njegove slabosti, već intelektualne hrabrosti da prizna da su se njegova razmišljanja razvila. Slično tome, Platonova kasnija dela menjaju neke pozicije iz ranijih dijaloga; Kant je posle Kritike čistog uma napisao i Kritiku praktičnog uma i Kritiku rasudne snage, proširujući ili korigujući oblasti koje je prethodno zapostavio; Habermas je kroz decenije rada usavršavao svoju teoriju komunikativne akcije, uzimajući u obzir i kritike i nove društvene okolnosti. Pravi filozof, dakle, nije dogmatičar zaljubljen u svaku svoju reč – on pušta ideje da žive i menja ih ako treba. Ideolog, nasuprot tome, nikad neće reći “pogrešio sam” ili “revidirao sam svoj stav”, jer bi to u njegovoj logici značilo slabost pred “neprijateljem” ili gubitak autoriteta. Ako neko decenijama ponavlja jednu te istu mantru, ne osvrćući se na promene u znanju ili na opravdane kritike, to je loš znak. Filozofija je dinamična: istina se traži, ne čuva se pod staklenim zvonom.

Naravno, nijedan čovek ne ispunjava sve ove ideale savršeno – i filozofi su obični ljudi. Ali nabrojane odlike predstavljaju težnje kojima filozof stremi, dok ih kvazi-filozof uglavnom zanemaruje. U praksi, već posle par strana nečijeg teksta ili par minuta govora, možemo prepoznati ton i pristup: Da li autor poziva na dijalog ili propoveda? Da li raščlanjuje pojmove ili ih gomila? Da li citira prethodnike i argumentuje, ili se poziva na “opštepoznate istine”? Da li priznaje složenost problema ili nudi instant-rešenja za sve? Pravi filozof će pre priznati svoje neznanje nego da se lažno predstavi kao sveznajući – setimo se Sokratove poniznosti u Apologiji, gde kaže da je možda mudar samo utoliko što zna da ništa sigurno ne zna. Ta spremnost da budeš “neznalica” zarad istine bolja je preporuka za filozofa nego sva retorička umeća ovog sveta.

Filozofija nije nauka – i zašto je to dobro

Često ćete čuti zamerku: filozofija mnogo pita, a malo odgovora daje; za razliku od nauke, ona kao da tapka u mestu, vrteći se oko istih pitanja bez konačnog rešenja. U poređenju sa spektakularnim uspesima prirodnih nauka, filozofija zaista deluje skromno – ne gradi rakete niti leči bolesti. Ali ovu neizvesnost filozofije ne treba shvatiti kao manu; naprotiv, u njoj leži ključna snaga filozofskog duha. Filozofija nije nauka u smislu egzaktne empirijske discipline – ona nema laboratoriju (osim možda naše svesti), ne daje formule koje se mogu tehnologijski primeniti, ne napreduje linearno ka opšteprihvaćenim istinama. Ipak, upravo ta otvorenost i neizvesnost čini filozofiju nezamenljivom.

Bertrand Rasel je primetio da kada neko pitanje dobije čvrst i konačan odgovor, ono prestaje da bude filozofija i postaje nauka. Fizika se, tako, izdvojila iz onoga što se nekad zvalo “prirodna filozofija”; psihologija se izdvojila iz filozofskih rasprava o duši; ekonomija iz moralne filozofije, itd. Filozofija je, dakle, majka mnogih nauka – sve su one nastale iz filozofskog propitivanja sveta, ali su se osamostalile kada su dobile sopstvene metode da daju pouzdane odgovore. Šta ostaje u filozofiji? Ostaju pitanja na koja još nemamo (a možda nikad i nećemo imati) konačan odgovor. To su obično i najdublja pitanja: o smislu života, o prirodi svesti, o temeljnim vrednostima, o opstojnosti univerzuma, o granicama znanja. Rasel je rekao: “Pitanja koja već mogu imati definitivan odgovor prelaze u nauku, a ostaju samo ona na koja odgovor ne možemo dati – i taj ostatak nazivamo filozofijom.” Iz ove perspektive, filozofija je po definiciji neizvesna – njen “neuspeh” da dođe do jedinstvene dogme ili zakona jeste zapravo svestan izbor da se neka vrata ostave otvorenim.

U tome je i ogromna vrednost filozofije. Baš zato što ne nudi gotove odgovore, filozofija nas uči da mislimo kritički i da istražujemo mogućnosti. Rasel je istakao da filozofija treba da se proučava ne zbog nekih konačnih odgovora (jer oni, po pravilu, ne mogu biti poznati kao istiniti), nego radi samih pitanja, jer ona “proširuju našu predstavu o onome što je moguće, obogaćuju našu intelektualnu maštu, i umanjuju dogmatsku uobraženost” . Drugim rečima, filozofija širi okvire našeg uma. Nauka je često fantastična u pružanju pouzdanog znanja u svojoj oblasti, ali ima tendenciju da se bavi samo onim što je merljivo i kvantifikovano. Ljudski život, međutim, nije samo ono što se može izmeriti ili eksperimentalno proveriti. Tu su i etičke dileme, estetski doživljaji, duhovne potrage, egzistencijalna pitanja – stvari na koje ne možemo postaviti ogled ili proračun a da dobijemo jednoznačan odgovor. Filozofija ispunjava tu prazninu tako što nam omogućava da o takvim pitanjima razgovaramo smisleno, argumentovano i otvoreno. Ovu temu filozofije kao oblasti za sebe opisao sam u sledećem, istoimenom blog postu. U sledećem you-tube snimku, citiraju se reči Karla Jaspersa veoma korisne za ovu temu o kojoj govorimo. 

Važno je razumeti: reći da filozofija nije nauka ne znači omalovažiti ni jedno ni drugo. Filozofija i nauka imaju različite uloge. Nauka nas uči šta jeste i kako nešto funkcioniše; filozofija nas pita šta to znači i zašto je to važno. Nauka nam daje moć nad svetom, filozofija nam daje razumevanje smisla te moći i smernice za njenu upotrebu. Bez filozofskog preispitivanja, čovečanstvu preti opasnost da postane rob tehnike ili da upadne u svojevrsne idole o kojima je Bejkon govorio – recimo, idol “prakticizma” gde se vrednuje samo ono što ima neposrednu korisnost, ili idol “napretka” gde mislimo da svaki tehnološki napredak automatski znači boljitak za čovečanstvo. Filozofija zastane i pita: da li svaki napredak tehnologije zaista služi ljudskom dobru? (Hajdeger bi, recimo, rekao: nauka mnogo toga može, ali “nauka ne misli” – u smislu da ne promišlja svrhu; to prepušta filozofiji.) Ili zapita: šta je to dobar život, šta je sreća, šta pravda? Takva pitanja naučne metode ne dotiču, a ipak su ključna za naša usmerenja.

Još jedan razlog zašto je dobro što filozofija nije nauka jeste i sloboda spekulacije. U filozofiji smemo da postavljamo hipoteze koje bi u nauci bile preuranjene ili neproverljive. Smemo zamisliti drugačije svetove, radikalno preispitati aksiome. To čuva duh intelektualne slobode. Mnogo puta su baš filozofske spekulacije bile ispred svog vremena i kasnije inspirisale nauku. Ideja atomizma bila je filozofska pretpostavka vekovima pre nego što ju je nauka potvrdila; ideje o multiverzumu ili o veštačkoj inteligenciji prvo su razmatrane u filozofiji (i književnoj fikciji), pre nego što su postale predmet ozbiljne nauke. Dakle, filozofija je poput istraživačkog laboratorijuma za misli – ne mora svaka misao uspeti ili biti dokazana, ali sam proces ispitivanja je dragocen.

Naposletku, filozofija ima i jednu emancipatorsku ulogu: ona čuva slobodu duha. U nauci težimo konsenzusu i objektivnoj istini; u filozofiji smemo da imamo pluralitet stanovišta koji se takmiče argumentima. To intelektualno tržište ideja, ako je vođeno razumom, garantuje da nijedan pogled na svet neće postati tiranin a da prethodno ne bude preispitan. Društva koja neguju filozofsku kulturu obično su otpornija na propagandu i autoritarne ideologije, jer ljudi imaju naviku da pitaju “zašto je to tako?”. Filozofija nas uči da je u redu reći “Ne znam – istražiću”, dok ideologija uvek pretenduje da zna sve odgovore. U tome leži i paradoksalna snaga one neizvesnosti: upravo to što filozofija nema poslednju reč tera nas da stalno razgovaramo i mislimo dalje. A u tom procesu zajedničkog mišljenja – bilo kroz knjige, diskusije ili sopstvena promišljanja – mi zapravo nalazimo jedno slobodno carstvo duha, gde nijedno pitanje nije zabranjeno i nijedan odgovor nije definitivno zakucan.

Zato bismo mogli reći: filozofija ne daje konačne odgovore, ali nas uči da postavimo prava pitanja – a to je osnova kritičkog mišljenja. Naučno znanje je moć, ali filozofsko preispitivanje je savest koja upravlja tom moći. Filozofija nije tu da zameni nauku, već da je dopuni i drži otvorenim one dimenzije ljudskog iskustva koje se ne mogu staviti u epruvetu. U tome leži njena lepota i značaj. Naposletku, i sam život je više umetnost nego nauka; a filozofija je umetnost mišljenja koja nas čini svesnijim, slobodnijim i humanijim.

U vremenu kada se na tržištu ideja mešaju sve boje – od naučnih teorija, preko pop-psihologije, do kvazi-filozofskih manifesta – ključno je umeti prepoznati prave filozofe od puko rečitih ideologa. To prepoznavanje nije važno samo zbog akademske čistote; ono je presudno za slobodu našeg uma. Jer, kako je Kant istakao, jedino ako mislimo svojom glavom ostajemo slobodni od tutorstva bilo koje ideologije. Pravi filozofi, od antičkih skeptika do modernih kritičara ideologije, uvek su bili neka vrsta savesti čovečanstva – podsećali su nas da se ne zadovoljimo poluistinama i da uvek možemo (i moramo) misliti dalje. Kvazi-filozofi nude privlačne narative i identitetske okvire, ali po cenu da nam oduzmu tu slobodu preispitivanja. Zato je zadatak svakog ozbiljnog čitaoca (odnosno svakoga ko drži do svog intelekta) da neguje filozofski duh kritike i samokritike.

Božji dan, Pol Gogen

Na kraju krajeva, filozofija nas uči i jednoj poniznosti i jednoj hrabrosti: poniznosti da priznamo granice svog znanja i lakoću upadanja u zabludu, ali i hrabrosti da nastavimo da tragamo za istinom uprkos toj neizvesnosti. U tom večnom traganju, kvazi-filozofija je stranputica, dok je prava filozofija put koji – premda težak i ponekad maglovit – vodi ka iskrenijem razumevanju sebe i sveta.

Korišćena i preporučena literetura

sa izvorima iz mojih prethodnih blog tekstova: 

1. Dugin A. Četvrta politička teorija, MIR izdavaštvo 2013

2. IBID

3. Aleksandar Dugin i moć jezika, citat preuzet iz članka Hungarian Conservative.

4. IBID

5. Vitgenštajn. L. Logičko filozofska rasprava, Tractatus Logico-Philosophicus, Miba, 2025. 

6.  Bejkon F. Novi Organon, Bukefal E.O.N, 2016. 

7. Kant. I. Šta je prosvećenost, Fakultet za medije i komunikacije, 2024. 

8. Platon, Fedon ili o Duši, Ukronija, 2023. 

9. Rasel B. Filozofski eseji, Miba 2021. 

10. Tomić V. Zašto filozofija nije nauka i zašto je to dobro, 2024. 

11. Tomić V. Rodoljublje vs Nacionalizam, Deo prvi, 2024. 

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

Podrži naš blog!

Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić

Za PayPal uplate: