 |
| Original mural in 2020, Banksy, izvor slike: wikimedia commons |
Toliko sam do pre par godina bio glup da sam se motao po raznim protestima, naivno verujući da se neke stvari mogu promeniti nabolje. Najviše sam se angažovao tokom globalnog protesta protiv preovladavajućih kovid-mera i suludih zatvaranja. To je bilo vreme kad sam zaista verovao da će glas običnog čoveka moći nešto da promeni. Pisao sam puno o tome – tekstove, objave, komentare. Bio sam na strani lekara i profesora koji su se usprotivili svojim kolegama i potpisali Baringtonsku deklaraciju, jer su njihove reči imale težinu nauke, struke i razuma. Medijima, tajkunima i sponozorisanim stručnjacima, naravno, nisam verovao. Kako bih mogao?
Naravno, kako to obično biva, i te proteste su pokušali da prisvoje razni politički i parapolitički akteri – od klasičnih političkih stranaka, preko sumnjivih pokreta, pa sve do populističkih organizacija. Kao da postoji neko nepisano pravilo: svaki pokret, ma koliko ispravan ili spontano nastao, mora pre ili kasnije da bude instrumentalizovan. Kod mene to, međutim, ne prolazi. Ne podržavam ni levicu ni desnicu. Te ideologije smatram ideološkim mrtvacima, relikvijama koje se danas, u savremenom post-svetu, oživljavaju samo kada nekome trebaju. Ipak, to je tema za neki drugi put.
Kasnije sam se našao na protestima “Srbija protiv nasilja.” Ti protesti, u početku, zaista su bili spontani. Ljudi su izlazili na ulice jer nisu mogli više da ćute o katastrofalnim posledicama bezakonja i nesposobnosti države. Među njima sam bio i ja, jer su razlozi bili neosporno ljudski i ispravni. Ipak, ubrzo se desilo ono što se uvek dešava – raznorazni političari i javne ličnosti počeli su da ih prisvajaju. Kao da im je bilo bitnije da se njihov lik i ime povežu s protestima nego da se postigne suštinska promena. Samim tim, opet su napravili cirkus od ljudske borbe. Mi nismo prvobitno izašli na ulice zbog političara.
Pre par dana, medijska halabuka me skoro nije uvukla u studentski protest. Bio je to trenutak slabosti, ta stara varnica u meni koja misli da možda, samo možda, ima još malo prostora za pravedni otpor. Ali sam se u poslednjem trenutku zaustavio. Podsetio sam se sebe samog kada sam bio student, brucoš, sa svim svojim tadašnjim zabludama. Sećam se koliko sam tada bio siguran u sopstvenu pamet, uveren da znam sve što treba znati. A zapravo, bio sam vrlo glup – kao što to, ruku na srce, često biva kod mladih. Nije to zlonamerna glupost, već ona naivna, idealistička, u kojoj misliš da tvoj bunt može srušiti čitav sistem.
Nemam ništa protiv omladine danas. Njihov bunt nije samo opravdan – on je prirodan. Oni reaguju na ludilo u kojem svi živimo, a njihovo odbijanje da ćute i trpe je logičan odgovor na sve nepravde. Ipak, iz ove moje perspektive, sve to vidim drugačije. Kada posmatram njihov protest, ne mogu da ne primetim kako oni isti mediji koji su juče džihadiste nazivali teroristima, danas te iste grupacije nazivaju “radikalnim pragmatičarima.” I sve se to radi tako otvoreno, tako bezočno. Narativ se menja preko noći, a publika – bilo da su to studenti, radnici ili bilo koji drugi građani – ostaje zarobljena u tom vrtlogu laži.
Kako da verujem takvom jednom dirigovanom orkestriranju javnog mnjenja? Kako da se osećam bilo gde uključenim kad vidim te marionetske konce koji vire iz svakog protesta, svake parole, svake medijske kampanje? Treba li da dam aplauz tim promenama narativa, koje su već sutra spremne da preokrenu priču za 180 stepeni?
Odgovor je jednostavan: ne. Ah, ne!
Zbogom, medijska halabuko! Zbogom, iluzijo da postoji kolektivni otpor koji je istinski nezavisan, da protesti ne završavaju u rukama onih koji će ih iskoristiti za sopstvenu agendu. Nisam više ni student, ni idealista, ni neko ko veruje u bajke o spontanosti. Šta god da mislio o sebi tada, danas znam jedno – ne želim više da budem nečiji pijun.
I tu leži suština mog problema: svako insistiranje na promeni kroz masovne pokrete, medije i proteste pre ili kasnije postane deo jednog te istog sistema protiv kojeg se navodno bori. To je začarani krug. I svako ko u njega uđe, misleći da je drugačiji, samo zavarava sebe.
Ne osuđujem omladinu. Njihov bunt nije nešto što treba ukinuti ili ugušiti. To je deo prirodnog toka stvari, deo energije koja je potrebna svakom društvu da bi preživelo. Ali ja sam na drugoj strani. Gledam tu energiju, taj entuzijazam, i vidim kako ga paukove mreže hvataju i pretvaraju u nešto što nije bilo njegova prvobitna namena.
Zato se povlačim. Povlačim se iz tog začaranog kruga, iz sistema u kojem su iluzije o promeni samo novo gorivo za stari motor. Ovo nije priča o rezignaciji, niti o potpunom odustajanju. Ovo je priča o tišini, o odluci da se ne učestvuje u unapred izgubljenoj igri.
Zbogom, iluzije.
 |
| Scena iz filma Samsara. |
Vladimir Tomić, Razneseni Svemir, Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment