Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
Zašto je bombardovana SRJ (Deo prvi: Pildžer i Kundera)
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
ARHIVA STAROG OBLAKA KAKTUSAČitate arhivsku verziju teksta sa starog Blogger izdanja. Aktivna i uređena verzija Oblaka Kaktusa sada je na sajtu oblakkaktusa.com.
„Svako ko teži ka nečemu 'uzvišenijem' mora očekivati da će jednog dana osetiti vrtoglavicu. Šta je vrtoglavica? Strah od pada? Ne, vrtoglavica je nešto drugo osim straha od pada. To je glas praznine ispod nas koji nas mami i privlači, to je želja za padom, protiv koje se, preplašeni, branimo.“ ― Milan Kundera, Nepodnošljiva lakoća postojanja
Moralnost je često reč koja se zloupotrebljava u političkom diskursu, posebno kada se opravdava nasilje nad suverenim državama. Milan Kundera je rekao da je borba ljudi protiv moći borba sećanja protiv zaborava. U tom duhu, sećanje na NATO bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine služi kao opomena o pravim motivima te intervencije – ne zbog „moralne svrhe“ ili „principa čovečnosti“, kako su to tvrdili Toni Bler i Bil Klinton, već zbog geopolitičkih interesa, kontrole resursa i, iznad svega, koristi vojne industrije.
Preminuli Džon Pildžer, poznati australijski novinar i dokumentarista, još tada je pisao o tome kako je raspad Jugoslavije bio planski podstaknut od strane zapadnih sila kroz ekonomski pritisak Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Razorne „tržišne reforme“ eliminisale su milione radnih mesta i ostavile multietničku federaciju u siromaštvu, dok je istovremeno podržano otcepljenje republika poput Hrvatske, čime su ove zemlje postale nove ekonomske kolonije. Ideja bratstva i jedinstva, temelj jugoslovenske federacije, zamenjena je etničkim podelama i sukobima, koje su zapadne sile strateški podsticale.
Paradoksalno, Milošević, kojeg su kasnije demonizovali kao diktatora i ratnog zločinca, prvobitno je bio predstavljen kao ključni faktor stabilnosti na Balkanu. Bil Klinton ga je u telefonskom razgovoru pre 1999. godine nazivao "faktorom mira i stabilnosti". To otkriva dublju dvoličnost uloge pojedinih zapadnih političara – Milošević je bio koristan saveznik sve dok se nije usprotivio njihovim planovima, posebno NATO trupama na Kosovu. Njegova demonizacija došla je brzo, baš kao i u slučaju Sadama Huseina, jer je bio prepreka američkim posthladnoratovskim strategijama na Balkanu i širenju NATO-a ka istoku.
Bombardovanje je NATO-u pružilo priliku za vojnu dominaciju u regionu, ali je, prema Pildžeru, bilo i „vredna laboratorija za anglo-američki biznis s oružjem“. Osiromašeni uranijum, korišćen u projektilima, ostavio je dugotrajne posledice po zdravlje stanovništva, dok su kasetne bombe poput BL755, koje su sejale smrt i sakatile decu, pokazale brutalnost intervencije. U isto vreme, korporacije poput Rejtiona, Boinga i Britiš Erospejsa ostvarivale su rekordne profite od ugovora vrednih milijarde dolara.
Pildžer ukazuje na licemerje: Zapadne sile su tvrdile da brane ljudska prava na Balkanu, dok su istovremeno podržavale režime s užasnim ljudskim pravima, kao što je bio slučaj u Istočnom Timoru. Indonežanske trupe, opremljene britanskim oružjem, sprovodile su masakre, ali bombe nikada nisu pale na Džakartu. Takve intervencije nisu o moralnosti, već o geopolitici i profitu. Kosovo je postalo simbol nove imperijalne politike Zapada, gde se humanitarna retorika koristi kao pokriće za nametanje vojne i ekonomske hegemonije.
Pildžer je u svojim filmovima i tekstovima kontinuirano razotkrivao kako mediji igraju ključnu ulogu u opravdavanju ratova. Propaganda, kako kaže, zavisi od toga da „mi u medijima usmerimo obmane ne na neku udaljenu zemlju, već na vas kod kuće“. NATO bombardovanje SRJ pokazalo je kako je propaganda o "humanitarnoj intervenciji" korišćena da se sakriju pravi motivi – kontrola nad regionom i ekonomski interesi vojno-industrijskog kompleksa.
Podsećajući na ove događaje, Pildžer poziva na otpor zaboravu i pasivnosti. Sećanje je ključ za razumevanje da „moralnost“ u geopolitici često služi samo kao maska za pohlepu i moć. Jer, kako Kundera podseća, zaborav je najveći saveznik moći. Samo kroz razotkrivanje istine o prošlosti možemo izbeći ponavljanje iste šablonske brutalnosti u budućnosti.
Filipino Lipi, konfrontacija Apostola Pavla i Petra sa Simonom Magom, izvor slike: wikimedia commos Priča „Simon Čudotvorac“ iz zbirke Enciklopedija mrtvih Danila Kiša priča je o sukobu ideja, o sudaru vere i sumnje, o ljudskoj težnji da spozna istinu izvan granica nasledne, obavezujuće istine. Kiš, majstor literarne preciznosti, u Simona ugrađuje sve ljudske kontradikcije – radoznalost i opsenarstvo, slobodu i greh, filozofiju i akrobaciju. Njegova pojava, s minđušom u obliku zmije koja guta sopstveni rep, postavlja nas pred pitanje: da li je svet večno zarobljen u ciklusu stvaranja i uništenja, vere i obmane? Simon, lutalica i čudotvorac, javlja se na „prašnjavim putovima koji presecaju Samariju“ (1) sedamnaest godina posle smrti Isusa Nazarećanina. Njegov izgled već nosi naznaku mita: „Jedno mu je oko bilo veće od drugog, što je davalo njegovom licu pomalo sarkastičan izraz.“ (2) U levom uvu nosi minđušu uroborosa, simbola beskonačnog ciklusa, dok se opasuje lanenim konopcem...
Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
U sumrak ćemo poći Možda daleko od svih Sami kroz oblačni odsjaj Možda i blizu svih onih ljudi što ih nikada videli nismo A uvek su tu kraj svih onih prozora obojenih čekanjem i slutnjama Možda ćemo videti srebrne mostove i zlatni grad koji se sakrio duboko ispod maglene planine Možda ćemo obilaziti oko svih onih kuća u kojima se skrivaju napuštena deca Igraju žmurke u čast nadolazeće noći Čupaju žbunje i lišća I zovu nas "Čudaci" Svaki autobus postaće bus-čekanja Na vazda besciljnom putu večitog svetskog kretanja Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa Fotografija: Milica More Milovanović 22. 2. 2023 I Одлазићемо на мостове Да посматрамо људе, И ужурбане Аутомобиле који одлазе на Места која се не померају И не могу побећи- Крајње бесмислено. Хиљаду прича Радничке класе Коју на овом свету Може да утеши једино музика И град под светлом Младог месеца Заједно као велики Хор воде кораке у Рита...
Коментари
Постави коментар