Oblak Kaktusa

Nedavno, kolega s posla podsetio me na knjigu Erazma Roterdamskog, imenu koje odjekuje kroz vekove, a često je obavijeno plaštom ironije i satire. Kada bi se svet posmatrao kao ogromno pozorište, Erazmo bi bio onaj posmatrač koji, s osmehom u uglu usana, primećuje detalje koje drugi ignorišu. Njegovo delo, Pohvala ludosti , napisano na samom početku šesnaestog veka- nije običan pamflet namenjen zabavi, već ogledalo u kojem možemo sagledati grotesku društva, religije, politike, ideologije i same ljudske prirode. Erazmo je bio jedan od onih istinozboraca koji se usuđuju da se rugaju stvarima koje se uobičajeno ne dovode u pitanje, a Pohvala ludosti je njegov način da, uz smeh i šalu, postavi teška pitanja. Šta je Ludost ? U Erazmovom delu, ona nije samo karakter, već oličenje onoga što čini život živim.  „Prikrivati poroke prijatelja, zavaravati se, biti slep za njih, pa čak voleti krupne mane i diviti im se kao da su vrline, zar to ne liči na ludost?“  (1)  Ludost je ta ko...

Apatija, digitalna obrada, Lili Bluz Zemlja Oblomova, kraj puta,  bez puta. Dole vetar, gore tišina. Niko ne gleda.  Svi čekaju. Ruke u džepovima,  reči skupljene u šaci. Prolazi dan kolotečine, svejedno je. Nema pitanja. Nema odgovora. Korak;  težak, nikakav, kao hod po blatu koje guta cipele, kao reč koja zapne u grlu i zaboravi se pre nego izađe. Nekad je ovde pesma imala smisla, reka je pevala, planina slala snagu. Danas glasovi govore prazne rečenice, sastavljene od rupa, glasnije od istine. Korupcija sedi za stolom, otvara knjigu zakona, piše pravila. Nasilje stoji pored, klima glavom. Ljudi prolaze, skreću pogled, navikli, naviknuti, oguglali, bez osmeha, bez promene boja, bez misli. Zemlja Oblomova spava, Kiša pada, ali ne pere ulice, vetar duva, ali ne ruši zidove. Ovde, gde su postojala osećanja, sada se trči za novcem, bez duše, u krug, uvek u krug. Bogata istorija, umorna bajka, pričana usput, u snu. Zemlja Oblomova, gde je saosećanje? Gde je pokret, gde ...

"I zato sam plovio preko mora i stigao Do svetoga grada Vizantije." (Plovoidba u Vizantiju, Vilijam Batler Jejts) Uzorak prirodne indigo boje, izvor slike: wikimedia commons Mitrovdan, koji slavimo 8. novembra, za mene predstavlja nešto bitno drugačije od organizovane verske svetkovine. Taj dan predstavlja susret prošlosti i sadašnjosti, okupljanje koje prevazilazi formalnost i usmerava nas na nešto dublje. Iako nisam formalno vezan ni za jednu organizovanu religiju koje smatram veoma udaljenim od istinske duhovnosti, ovaj praznik za mene nosi vrednost koja se ne može jednostavno obuhvatiti rečima. On je trenutak koji okuplja moju porodicu, prijatelje, sećanja, i zajedničko osećanje pripadnosti nečemu što nas nadmašuje. Taj osećaj, u svojoj suštini, podseća me na Jejtsovu pesmu  "Putovanje u Vizantiju,"  gde on tragajući za večnim, pokušava da pobegne od prolaznog, od starenja, i pronađe utočište u svetom, bezvremenom carstvu. Mitrovdan nije dan u kojem je bitan sam...

Scena iz filma Panov lavirint, Pan i Ofelija „Panov lavirint” Giljerma del Tora koristi figuru Pana ne samo kao simbol fantazije, već kao esenciju prirode koja u svakom liku nosi tragove istinske ljudskosti i kontradikcije – instinkta za preživljavanjem, žudnje za slobodom i sposobnosti za nasilje. Pan nije običan vodič u svetu fantazije, već se njegova figura prelama kroz sve likove, nudeći dublji sloj sukoba između želje za kontrolom i težnje ka slobodi, gde se borba za dominaciju neprestano sukobljava sa slobodnom voljom i humanizmom. Kapetan Vidal za večerom i Bleodilko biće za svojim stolom sa Ofelijom Kapetan Vidal predstavlja iskrivljeni red, strogoću i okrutnost koja nastoji da savlada i uguši sve što se ne uklapa u njegov savršeno kontrolisan svet. On, međutim, nije samo arhetipski antagonist; njegova surovost i apsurdna potreba za redom u suštini odražavaju Panovu divlju prirodu, ali u njenoj najrepresivnijoj, destruktivnoj formi. U tom smislu, Vidal je nalik divljoj sili ko...

  Oduvek je nebo pripadalo onima koji su imali hrabrosti da ga dosegnu . (Antički anonim) Ne odustaj! Ni kad te stigne najmračnije zlo – ne oklevaj. Pevaj mu, igraj se s njim, kao što Gvido zabavlja sina usred logora, gde bi se smeh najmanje očekivao. Ako ti dželat stane pred lice, smej mu se, ali ne iz inata, ne prkosno, već s iskrenim smehom, onim što dolazi iz srca, žaleći večitu ljudsku glupost.  I kad ti oduzmu obe noge, nemoj klonuti duhom. Tada će ti Gavran doći, kao što je došao Branu Starku, da ti otvori šume vizija i pokaže svetove koje samo istrajni mogu da vide. Ako si nepopravljivo neodlučan, istraj i u toj bezvoljnosti, jer nekad baš iz takve tišine progovore najnežniji glasovi Pana, oni koji su skriveni od buke. Stvaraj, čak i ako je to samo crtanje besmislenih kružića po papiru, jer umetnost nije samo remek-delo, Ona si i ti i tvoji svi zanati.  Raduj se životu, čak i kada znaš za haos koji donosi. Bori se kad ti krv zatreperi, napij se kad srce zatraži, v...

Slika mrtvih valova i luka, inspirisana pesmom od Rata do rata, benda Atomsko Sklonište, digitalna izrada po instrukcijama za DALL-e „Ostaće nam samo Te betonske ruke I mrtva mora Bez valova i luke” Iz pesme "Od rata do rata", grupe Atomsko Sklonište Kada govorimo o transhumanizmu i njegovim težnjama da prevaziđe granice ljudskog bića, otvara se duboko filozofsko pitanje: šta zapravo znači biti čovek i da li tehnološki napredak može ili treba da zameni suštinske elemente ljudskog iskustva? Transhumanisti i tehnokrate često pronalaze svoje inspiracije u velikim filozofskim imenima i idealima, ali u toj svojevrsnoj inspiraciji umeju duboko da pogreše, promašujući suštinu onoga što ta učenja zapravo prenose. Među njima, Niče je jedno od imena koje se neretko i nepromišljeno koristi kao opravdanje za njihove snove o nadčoveku koji će, uz pomoć veštačke inteligencije, neuroloških implantata i genetskih modifikacija, nadmašiti sopstvene prirodne kapacitete i živeti bez bola i patnj...

  Pesma ljubavi, Đorđo de Kiriko, 1914,izvor slike wikimedia Kako bi izgledao svet kad bi sve stalo i ostale samo senke, zaglavljene u jednoj večitoj popodnevnoj tišini? Da li bismo, u toj čudnoj tišini, pronašli sebe ili bi nas proganjale slike koje de Kiriko naziva misterijama koje niko ne može rešiti? Đorđo de Kiriko, italijanski umetnik grčkog porekla, istraživao je upravo ove granice između stvarnog i onog što se sneva, otvarajući vrata u svet koji je toliko poznat, a ipak neuhvatljiv. Rođen 1888. godine u Volosu, gradu koji nosi arhetipski miris antičke Grčke, de Kiriko je rastao okružen mitovima, misterijama i tragovima prošlih vremena. Njegov umetnički izraz osim što je rezultat talenta, reflektuje duboku fascinaciju autora pitanjem prolaznosti, neizbežnosti smrti i metafizičkog osećaja usamljenosti.  Svoja dela nije smatrao "lepim" u tradicionalnom smislu, već ih je opisivao kao produkte onih neuhvatljivih trenutaka kad „stvari otkrivaju svoje tajne” (1).  Po nje...