Zašto filozofija nije nauka i zašto je to dobro

Monohrom, monolit/digitalna obrada

Filozofija je oduvek zauzimala posebno mesto u ljudskom razmišljanju, ali njen status kao discipline izaziva zabune. Da li je filozofija nauka? Mnogi su pokušavali da je svrstaju u isti okvir sa naučnim disciplinama, dok drugi naglašavaju njenu posebnost. Da bismo razumeli zašto filozofija nije nauka, potrebno je osvrnuti se na prirodu filozofskog promišljanja i na dela filozofa poput Hajdegera, Ničea, Vitgenštajna, Jaspersa i mnogih drugih.

Martin Hajdeger filozofiju opisuje kao pokušaj da se suočimo s pitanjem samog bića:

„Suština filozofije je postavljanje pitanja o biću“ (1).

Njegov rad nije strukturisan kao naučna analiza; on se oslanja na duboku introspekciju i ispitivanje iskustva. Hajdegerova terminologija i stil nisu namenjeni da pruže jasne odgovore, već da otvore nove horizonte mišljenja, vodeći čitaoca u introspektivno preispitivanje. Ovo jasno pokazuje da filozofija nije naučna disciplina, jer se ne bavi takozvanim objektivnim dokazivanjem već subjektivnim razumevanjem.

Fridrih Niče, poznat po svom provokativnom stilu i razmišljanjima, filozofiju vidi kao izražajni čin kreativnosti.

„Filozofija, kako sam je dosad razumeo i živeo, jeste dobrovoljna borba za istinu i slobodu“ (2).

Njegova dela, poput Tako je govorio Zaratustra, nisu pisana da dokazuju naučne teze, već da inspirišu i izazovu. Niče piše u aforizmima i koristi poetski jezik, ne zadržavajući se na preciznosti ili dokazima. Njegova filozofija nije sistem, već izraz, što je radikalno drugačije od nauke koja podrazumeva sistematski način izlaganja, modele i dokaze u okviru neke naučne paradigme.

Ludvig Vitgenštajn prepoznaje ograničenja naučnog pristupa u filozofiji:

„Filozofija nije nauka, jer ne istražuje činjenice sveta, već način na koji govorimo o njima“ (3).

U svojim radovima, on se bavi granicama jezika i smisla, pokazujući kako nas jezik ograničava u razumevanju sveta. Njegova filozofija je introspektivna, eksperimentiše s konceptima i otvara pitanja, ali ne teži univerzalnim zakonima ili objektivnim odgovorima.

Razlika između filozofije kao akademske discipline i filozofije kao stvaralačkog čina leži upravo u ovom pristupu. Na fakultetima se filozofija često izlaže na naučan način—studenti analiziraju argumente, postavljaju hipoteze i donose zaključke u skladu s akademskim pravilima. Ovo stvara privid da je filozofija nauka, jer se metodologija čini sličnom. Međutim, kada posmatramo konkretne radove filozofa, jasno je da njihova dela ne slede ove šablone. Filozofija je čin razmišljanja, traganja za smislom i izražavanja ideja na način koji je često bliži umetnosti nego nauci, posebno u slučaju kontinentalne filozofije.

Filozofija ne nudi konačne odgovore, niti ih traži. Kako je rekao Karl Jaspers:

„Filozofija nije da zna, već da vodi prema spoznaji onoga što ne možemo znati“ (4).

Njena snaga leži u postavljanju pitanja, otvaranju mogućnosti i istraživanju granica ljudske misli. Dok nauka teži preciznosti i objektivnosti, filozofija ostaje prostor subjektivnog istraživanja, umetničkog izraza i slobode mišljenja. Zato filozofija, iako može delovati naučno u nekim akademskim kontekstima, u svojoj suštini ostaje nešto sasvim drugo: disciplina koja neprestano izmiče jasnim definicijama i granicama.

Seren Kjerkegor je još jedan značajan mislilac koji filozofiju vidi kao duboko ličnu i svojevrsno religiozno mislilište. Za njega je ključni izazov filozofije pitanje autentičnosti i vere. U svom delu Strah i drhtanje, Kjerkegor ističe važnost subjektivne istine i odnosa pojedinca prema večnom:

„Subjektivna istina je strastven odnos pojedinca prema večnom.“ [5]

Njegova filozofija, zasnovana na egzistencijalnom iskustvu, udaljena je od naučnih modela jer teži razumevanju pojedinca, a ne objektivnih zakona. 

Bertrand Rasel, u svojoj Istoriji zapadne filozofije, opisuje filozofiju kao oblast između nauke i teologije:

„Filozofija, u najširem smislu, jeste ono što dolazi između teologije i nauke. Poput teologije, ona sadrži spekulacije o stvarima o kojima znanje još nije moguće; poput nauke, ona se oslanja na ljudski razum, a ne na autoritet.“ [6]

Ovim je Rasel filozofiju pozicionirao kao most između različitih perspektiva razumevanja sveta, premošćujući praznine između empirijskih činjenica i metafizičkih spekulacija.

Isto tako, Žan-Pol Sartr u svom egzistencijalizmu vidi filozofiju kao čin slobode i stvaranja značenja u svetu bez unapred zadatog smisla:

„Čovek je osuđen na slobodu; jer jednom kada je bačen u svet, on je odgovoran za sve što čini.“ [7]

Njegov pristup naglašava ljudsku slobodu i odgovornost, ističući filozofiju kao polje koje istražuje smisao ljudske egzistencije.

Na kraju, filozofija ostaje „ničija zemlja“, kako je to Rasel nazvao, prostor gde se razmatraju najdublja pitanja ljudskog postojanja bez nastojanja da se ponude konačni odgovori. Upravo u tome leži njena jedinstvena vrednost: ona neprestano pomera granice našeg mišljenja i otvara nove mogućnosti razumevanja sveta i nas samih.

Literatura:

1. Martin Hajdeger, Bitak i vreme (Sein und Zeit), 1927.
2. Fridrih Niče, Evo čoveka (Ecce Homo), 1888.
3. Ludvig Vitgenštajn, Filozofska istraživanja (Philosophical Investigations), 1953.
4. Karl Jaspers, Uvod u filozofiju (Einführung in die Philosophie), 1950.
5. Søren Kjerkegor, Strah i drhtanje (Frygt og Bæven), 1843.
6. Bertrand Rasel, Istorija zapadne filozofije (History of Western Philosophy), 1945.
7. Žan-Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam (L'existentialisme est un humanisme), 1946.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa