Zvezdani časovi čovečanstva Štefana Cvajga (Deo prvi: Bekstvo u besmrtnost)

Iskrcavanja Kolumba, John Vanderlyn-izvor slike: wikimedia commons

U prvoj priči iz zbirke priča Zvezdani časovi čovečanstva, Štefana Cvajga, koja se zove "Bekstvo u besmrtnost," pisac nam donosi slojevitu i dublju refleksiju o pohlepi, ambiciji i tragičnom nesporazumu između kultura. Priča prati Vaska Nunjesa de Balbou, istraživača i kolonizatora, u njegovom očajničkom pokušaju da postigne besmrtnost kroz otkriće Tihog okeana. Međutim, Cvajg kroz majstorsku ironiju i suptilnu kritiku kolonijalne mentalnosti oslikava Balboin podvig ne kao veličanstveno dostignuće, već kao duboko tragičnu priču o pohlepi i nesreći.

Balboa nije junak u tradicionalnom smislu; on je razbojnik i avanturista, čiji je motiv daleko od plemenitog. Žudeći za slavom, bogatstvom i priznanjem, Balboa kreće u neizvesnu ekspediciju preko opasnih džungli i planina Paname kako bi otkrio obećanu „Zemlju zlata.“ Međutim, iza te veličanstvene vizije krije se očajnički pokušaj da pobegne od političkih neprijatelja i suđenja. U tom smislu, Cvajg nam pokazuje kako Balboa postaje zarobljenik sopstvenih ambicija, osuđen na beskonačno „bekstvo u besmrtnost.“

Mural Dijega Rivere o eksploataciji Meksika, izvor slike: wikimedia commons

Cvajg koristi ironične tonove kada opisuje susrete Balboine ekspedicije s domorocima. Dok Balboa i njegovi ljudi dolaze sa snažnom željom za zlatom, domoroci ih posmatraju sa čuđenjem i ne razumeju ovu „maniju.“ Za domoroce, zlato nema nikakvu posebnu vrednost – ono je tek još jedan element prirode, poput školjki ili kamenčića, bez simboličkog značenja koje mu pridaju evropski zapadni hrišćani. 

Cvajg piše: „Za domoroce, to je samo sjajna metalna ploča, ništavna vrednost, nešto što se pronalazi u rečnim koritima i nosi kao nakit bez težine. Oni su u nedoumici i podozrivi prema ovim strancima koji žele nešto toliko beskorisno.“ (1) 

Ovaj kontrast između evropske pohlepe i domorodačkog neznanja o vrednosti zlata otkriva tragičan nesporazum: Balboina opsesija besmrtnim i večnim zasnovana je na pojmu bogatstva koji je potpuno stran i besmislen za ljude koji tu žive. Za domoroce, zlato nije vredno ni obične ogrebotine na ruci dok Balboi predstavlja ključno sredstvo za postizanje slave i besmrtnosti. Ironija je duboka i ukazuje na apsurd ljudske težnje za vrednostima koje su same po sebi prazne.

Mural Dijega Rivere o preradi zlata, izvor slike wikimedia commons

Jedan od najpotresnijih momenata priče jeste pokolj domorodaca. Cvajg ovde koristi izuzetno sarkazam da naglasi apsurd i brutalnost kolonijalizma. Španci, opsednuti misijom osvajanja i slave, ubijaju bez milosti i kajanja, predstavljajući sebe kao „civilizatore“ dok zapravo pokazuju najgore lice svoje civilizacije. Nakon pokolja, zahvaljuju se svom Bogu i podižu hrišćanska zdanja i krstove na sve strane. 

Cvajg opisuje ovaj pokolj s gorkim prizvukom:

„Balboa je prljao, kao i svi španski konkvistadori, bednom okrutnošću, bacajući nekoliko bespomoćnih, vezanih zarobljenika pred čopor gladnih pasa da ih žive rastrgnu, razderu i rascepu – to mu je bio simbol pobede.“ (2) 

Ova scena brutalnosti, u kojoj su domoroci tretirani kao lovina za zabavu pasa, predstavlja mračnu stranu ljudske opsesije dominacijom. Cvajg ne prikazuje Balboinu ekspediciju kao herojsku, već kao surovu, dehumanizovanu potragu za dominacijom nad onima koji su nemoćni pred evropskom mašinom osvajanja. 

Kada Balboa konačno stigne do vrha s kojeg vidi Tihi okean, on doživljava svoj „zvezdani čas“ – trenutak trijumfa i osećaja večne slave, jer je prvi Evropljanin koji to vidi. Ispunjen osećanjem postignuća, Balboa silazi do obale, zabada zastavu u pesak i proglašava more posedom Španije. Cvajg opisuje ovu scenu s dozom patetike, ali s naglašenom ironijom u vezi s besmislom tog čina:

„Uzeo je u posesiju tu bezgraničnu vodu, širio je ruke ka horizontu i verovao da u tom trenutku dodiruje večnost. Ipak, sve što je osetio bila je prolazna slava jednog čoveka na ivici zaborava.“ (3)

Balboin trijumf je u suštini prazan. Ovaj „besmrtni“ trenutak, proglašen za najveće dostignuće njegovog života, ne donosi mu pravu besmrtnost. Cvajg ovde podseća čitaoce da ljudski pokušaji da se postigne večna slava kroz materijalne poduhvate često završavaju u praznini i besmislu.

U završnim trenucima priče, Balboa se suočava s nepravdom koja ga vodi u smrt. Njegova besmrtnost, koja je trebala biti zapečaćena otkrićem, pada kao žrtva političkih intriga i zavisti. Pedrarijas, novi guverner, vidi u Balboi pretnju svojoj vlasti i koristi političku mašineriju kako bi ga osudio i pogubio. Cvajg završava priču jednostavnom, ali tragičnom rečenicom koja oslikava prolaznost Balboine slave: 

„Sinulo je oštro sečivo, a glava koja je prva videla oba okeana otkotrljala se u prah, ugašena zauvek.“ (4) 

Ovaj momenat simbolizuje konačan pad Balboine iluzije o besmrtnosti. Čovek koji je prvi ugledao Tihi okean završava kao još jedna žrtva ljudske pohlepe i političkih intriga.

Trijumf srmti, Piter Brojgel Stariji, izvor slike wikimedia commons

Cvajg kroz ovaj kraj šalje snažnu poruku o prirodi ljudske slave i besmrtnosti – da su one često iluzorne i prolazne, obojene pohlepom, nasiljem i konfliktom. Balboa, razapet između svoje ambicije i realnosti sveta u kojem deluje, postaje simbol ljudske težnje da ostavi trag po svaku cenu, čak i kada taj trag vodi u tragediju. Njegova „zvezdana“ slava, iako moćna u svom trenutku, ostaje vezana za tamne aspekte ljudske prirode. Kroz priču o Balboi, Cvajg nas podseća da istinska besmrtnost nije u osvajanju nepoznatog, već u delima koja nadilaze granice vremena, dok je ljudska težnja za slavom samo još jedan oblik prolaznosti.

Literatura: 

1, 2, 3, 4: Cvajg, Štefan. Zvezdani časovi čovečanstva: dvanaest istorijskih minijatura. Preveli Pero Slijepčević, Srđa Đokić. Beograd: Istar, 2002 (Beograd: Todra).

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

Podrži naš blog!

Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić

Za PayPal uplate: