Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
Zvezdani časovi čovečanstva Štefana Cvajga (Deo prvi: Bekstvo u besmrtnost)
Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације
ARHIVA STAROG OBLAKA KAKTUSAČitate arhivsku verziju teksta sa starog Blogger izdanja. Aktivna i uređena verzija Oblaka Kaktusa sada je na sajtu oblakkaktusa.com.
Iskrcavanja Kolumba, John Vanderlyn-izvor slike: wikimedia commons
U prvoj priči iz zbirke priča Zvezdani časovi čovečanstva, Štefana Cvajga, koja se zove "Bekstvo u besmrtnost," pisac nam donosi slojevitu i dublju refleksiju o pohlepi, ambiciji i tragičnom nesporazumu između kultura. Priča prati Vaska Nunjesa de Balbou, istraživača i kolonizatora, u njegovom očajničkom pokušaju da postigne besmrtnost kroz otkriće Tihog okeana. Međutim, Cvajg kroz majstorsku ironiju i suptilnu kritiku kolonijalne mentalnosti oslikava Balboin podvig ne kao veličanstveno dostignuće, već kao duboko tragičnu priču o pohlepi i nesreći.
Balboa nije junak u tradicionalnom smislu; on je razbojnik i avanturista, čiji je motiv daleko od plemenitog. Žudeći za slavom, bogatstvom i priznanjem, Balboa kreće u neizvesnu ekspediciju preko opasnih džungli i planina Paname kako bi otkrio obećanu „Zemlju zlata.“ Međutim, iza te veličanstvene vizije krije se očajnički pokušaj da pobegne od političkih neprijatelja i suđenja. U tom smislu, Cvajg nam pokazuje kako Balboa postaje zarobljenik sopstvenih ambicija, osuđen na beskonačno „bekstvo u besmrtnost.“
Mural Dijega Rivere o eksploataciji Meksika, izvor slike: wikimedia commons
Cvajg koristi ironične tonove kada opisuje susrete Balboine ekspedicije s domorocima. Dok Balboa i njegovi ljudi dolaze sa snažnom željom za zlatom, domoroci ih posmatraju sa čuđenjem i ne razumeju ovu „maniju.“ Za domoroce, zlato nema nikakvu posebnu vrednost – ono je tek još jedan element prirode, poput školjki ili kamenčića, bez simboličkog značenja koje mu pridaju evropski zapadni hrišćani.
Cvajg piše: „Za domoroce, to je samo sjajna metalna ploča, ništavna vrednost, nešto što se pronalazi u rečnim koritima i nosi kao nakit bez težine. Oni su u nedoumici i podozrivi prema ovim strancima koji žele nešto toliko beskorisno.“(1)
Ovaj kontrast između evropske pohlepe i domorodačkog neznanja o vrednosti zlata otkriva tragičan nesporazum: Balboina opsesija besmrtnim i večnim zasnovana je na pojmu bogatstva koji je potpuno stran i besmislen za ljude koji tu žive. Za domoroce, zlato nije vredno ni obične ogrebotine na ruci dok Balboi predstavlja ključno sredstvo za postizanje slave i besmrtnosti. Ironija je duboka i ukazuje na apsurd ljudske težnje za vrednostima koje su same po sebi prazne.
Mural Dijega Rivere o preradi zlata, izvor slike wikimedia commons
Jedan od najpotresnijih momenata priče jeste pokolj domorodaca. Cvajg ovde koristi izuzetno sarkazam da naglasi apsurd i brutalnost kolonijalizma. Španci, opsednuti misijom osvajanja i slave, ubijaju bez milosti i kajanja, predstavljajući sebe kao „civilizatore“ dok zapravo pokazuju najgore lice svoje civilizacije. Nakon pokolja, zahvaljuju se svom Bogu i podižu hrišćanska zdanja i krstove na sve strane.
Cvajg opisuje ovaj pokolj s gorkim prizvukom:
„Balboa je prljao, kao i svi španski konkvistadori, bednom okrutnošću, bacajući nekoliko bespomoćnih, vezanih zarobljenika pred čopor gladnih pasa da ih žive rastrgnu, razderu i rascepu – to mu je bio simbol pobede.“ (2)
Ova scena brutalnosti, u kojoj su domoroci tretirani kao lovina za zabavu pasa, predstavlja mračnu stranu ljudske opsesije dominacijom. Cvajg ne prikazuje Balboinu ekspediciju kao herojsku, već kao surovu, dehumanizovanu potragu za dominacijom nad onima koji su nemoćni pred evropskom mašinom osvajanja.
Kada Balboa konačno stigne do vrha s kojeg vidi Tihi okean, on doživljava svoj „zvezdani čas“ – trenutak trijumfa i osećaja večne slave, jer je prvi Evropljanin koji to vidi. Ispunjen osećanjem postignuća, Balboa silazi do obale, zabada zastavu u pesak i proglašava more posedom Španije. Cvajg opisuje ovu scenu s dozom patetike, ali s naglašenom ironijom u vezi s besmislom tog čina:
„Uzeo je u posesiju tu bezgraničnu vodu, širio je ruke ka horizontu i verovao da u tom trenutku dodiruje večnost. Ipak, sve što je osetio bila je prolazna slava jednog čoveka na ivici zaborava.“ (3)
Balboin trijumf je u suštini prazan. Ovaj „besmrtni“ trenutak, proglašen za najveće dostignuće njegovog života, ne donosi mu pravu besmrtnost. Cvajg ovde podseća čitaoce da ljudski pokušaji da se postigne večna slava kroz materijalne poduhvate često završavaju u praznini i besmislu.
U završnim trenucima priče, Balboa se suočava s nepravdom koja ga vodi u smrt. Njegova besmrtnost, koja je trebala biti zapečaćena otkrićem, pada kao žrtva političkih intriga i zavisti. Pedrarijas, novi guverner, vidi u Balboi pretnju svojoj vlasti i koristi političku mašineriju kako bi ga osudio i pogubio. Cvajg završava priču jednostavnom, ali tragičnom rečenicom koja oslikava prolaznost Balboine slave:
„Sinulo je oštro sečivo, a glava koja je prva videla oba okeana otkotrljala se u prah, ugašena zauvek.“ (4)
Ovaj momenat simbolizuje konačan pad Balboine iluzije o besmrtnosti. Čovek koji je prvi ugledao Tihi okean završava kao još jedna žrtva ljudske pohlepe i političkih intriga.
Trijumf srmti, Piter Brojgel Stariji, izvor slike wikimedia commons
Cvajg kroz ovaj kraj šalje snažnu poruku o prirodi ljudske slave i besmrtnosti – da su one često iluzorne i prolazne, obojene pohlepom, nasiljem i konfliktom. Balboa, razapet između svoje ambicije i realnosti sveta u kojem deluje, postaje simbol ljudske težnje da ostavi trag po svaku cenu, čak i kada taj trag vodi u tragediju. Njegova „zvezdana“ slava, iako moćna u svom trenutku, ostaje vezana za tamne aspekte ljudske prirode. Kroz priču o Balboi, Cvajg nas podseća da istinska besmrtnost nije u osvajanju nepoznatog, već u delima koja nadilaze granice vremena, dok je ljudska težnja za slavom samo još jedan oblik prolaznosti.
Slušamo lažne vesti Gledamo nestvarnu imitaciju stvarnosti Život predajemo drugima jer kao da i nije naš Čujemo lošu vest o nekom davnom prijatelju i pustimo suze koje sakrivamo od svih Da samo pomislimo da ozbiljno mislimo odmah nas bude strah U licima ljudi vidimo nepoverenje a iz srca njihovih osećamo stid Čak i prećutno dogovaramo se da ne kažemo golu istinu ne zato što je ne znamo već zato što je očigledna glupa nepotrebna a potrebna Mi ne znamo ko smo a znamo ponekad grad kišu sunce noć i slutimo sudbinu Velike vojske mrtvih pevaju marševe pod svakim našim korakom Valar Morghulis 1 – Valar Dohaeris! 2 Vičemo i otpozdravljamo Vladimir Tomić · Razneseni svemir (Obla...
Monohrom, monolit/digitalna obrada Filozofija je oduvek zauzimala posebno mesto u ljudskom razmišljanju, ali njen status kao discipline izaziva zabune. Da li je filozofija nauka? Mnogi su pokušavali da je svrstaju u isti okvir sa naučnim disciplinama, dok drugi naglašavaju njenu posebnost. Da bismo razumeli zašto filozofija nije nauka, potrebno je osvrnuti se na prirodu filozofskog promišljanja i na dela filozofa poput Hajdegera, Ničea, Vitgenštajna, Jaspersa i mnogih drugih. Martin Hajdeger filozofiju opisuje kao pokušaj da se suočimo s pitanjem samog bića: „Suština filozofije je postavljanje pitanja o biću“ (1). Njegov rad nije strukturisan kao naučna analiza; on se oslanja na duboku introspekciju i ispitivanje iskustva. Hajdegerova terminologija i stil nisu namenjeni da pruže jasne odgovore, već da otvore nove horizonte mišljenja, vodeći čitaoca u introspektivno preispitivanje. Ovo jasno pokazuje da filozofija nije naučna disciplina, jer se ne bavi takozvanim objektivnim dokazivanje...
Scena iz filma Mreža, izvor slike wikimedia commons Generacije naših roditelja, ali i mi, koji smo gledali dobre filmove, sigurno se sećaju čuvenog filma Mreža (Network) iz 1976. godine, u kojem se izgovara rečenica: „Svet je jedna velika korporacija.” (1) Danas ta rečenica odjekuje kao proročanstvo, posebno u vremenu kada ideologije, nekadašnji stubovi društvenog sistema, izgledaju kao prazne ljušture, alati za mobilizaciju masa radi prolaznih interesa. Često u medijima čujemo optužbe na račun pojedinaca, uz etikete poput „ fašista” ili „nacista” . Ipak, ti isti mediji, koji su tokom pandemije kovid-ludila bez pardona ignorisali glasove naučnika i stručnjaka čiji stavovi nisu bili u skladu sa zvaničnim narativom; nisu pokazali spremnost na stvarnu raspravu. Umesto toga, etikete su često korišćene kao sredstvo diskreditacije. Nedavno sam naišao na članak u kojem je Ilon Mask optužen za podršku neonacističkoj partiji iz Nemačke iako u stvarnosti verovatno nije reč ni o kakvim neonaci...
.jpg)
Коментари
Постави коментар