 |
| Raja Ravi, Kali-izvor slike: wikimedia commons |
Postoji taj jedan roman koji sam pročitao 2017. godine, i u poslednjih sedam godina, kada su romani u pitanju, on je ostavio jak utisak na mene; više nego razne druge knjige. Prepričavao sam je i preporučivao brojnim ljudima i čak poklanjao svoju raskupusanu verziju, smatrajući da neki moji prijatelji treba da iskuse njen svet i njene ideje. Ta knjiga je Oštrica brijača Somerseta Moma, roman koji istražuje pitanja smisla, duhovnosti i neprilagođenosti u svetu vođenom površnim vrednostima.
„Ustani, probudi se, traži mudrost i spoznaj. Put je težak za preći, poput oštre ivice brijača – tako govore mudri.“
— Katha Upanišade, epigraf romana Oštrica brijača
 |
| Izvor slike, sajt izdavačke kuće Laguna |
Momov roman počinje ovom porukom iz drevnih hinduističkih spisa, pozivom na buđenje i izlazak iz sigurnosti svakodnevnog. Taj put traženja istinske mudrosti je poput „oštre ivice brijača“, gde je lako izgubiti ravnotežu, a svako kolebanje može doneti pad. U glavnom liku, Lariju Darlu, Mom daje život ovoj metafori: Lari je „neprilagođen“ na način koji nije buntovan ili agresivan; on jednostavno odbija da preuzme uloge koje mu društvo nameće, vođen mirnim, ali neobuzdanim saosećanjem.
Za razliku od ostalih likova, Lari ne nalazi vrednost u materijalnom uspehu ili sigurnosti. Njegova potraga nije buntovnička, već duboko utemeljena u želji da iskusi pravi smisao, da prodre do suštine života. On kroz roman postaje neka vrsta nemog posmatrača ljudi oko sebe, koji žive po pravilima društva koje on ne može da prihvati. Ipak, on ih ne osuđuje – naprotiv, razume njihove izbore, čak i kada jasno vidi njihove mane. Lari je oličenje mirne saosećajnosti, osobe koja je spremna da pomogne drugima iako zna da bi ga oni možda brzo osudili.
Kroz prizmu raznih karaktera u romanu, Mom istražuje nešto što sam nazvao „duhovnom prostitucijom ili bolje reći prostitucijom duha“(iako taj pisac nigde direktno ne pominje ovaj pojam), što se najjasnije ogleda kroz likove Izabel i Sofije – dve žene koje na suprotan način predstavljaju gubitak autentičnosti i slobode. Dok Izabel odabira sigurnost, odričući se sopstvenih dubljih osećanja zarad društveno prihvaćenog uspeha, Sofija se predaje samodestruktivnom životu, koji je izraz neizrecivog bola i gubitka. Svaka od njih simbolizuje različit oblik duhovnog pada – Izabel u svojoj potrazi za spoljašnjim statusom i stabilnošću, a Sofija u svojoj nemoći da prevaziđe gubitak.
Izabel je oličenje društvenih (bez)vrednosti, žena koja bira sigurnost i komfor čak i kada to znači odricanje od istinske ljubavi. Njena ljubav prema Lariju je iskrena, ali se sukobljava sa njenom potrebom za stabilnošću i priznanjem. Upravo tu Mom otkriva suštinu duhovne prostitucije: Izabel se odriče vlastite autentičnosti i prodaje svoj unutrašnji mir za sigurnost, imućnost i moć, prateći puteve koji joj obezbeđuju društvenu sigurnost, ali po cenu njene slobode i sreće. Ona nije promiskuitentna, ne menja partnere, već je verna u braku, ali upada u svojevrsnu duhovnu prostituciju. Lari joj to direktno predočava: „Za tebe novac znači slobodu; za mene znači ropstvo,“ svedoči on. Izabel novac vidi kao put ka slobodi, ali zapravo postaje zarobljenik svog izbora.
Njeno ponašanje prema Sofiji dodatno osvetljava njenu dvoličnost i prikriveno suparništvo – nesvesno ljubomorna na Sofijinu bliskost s Larijem, Izabel manipuliše njome, koristeći Sofijine slabosti kako bi je prikazala kao nepodobnu i opasnu za Larija. U tom suparništvu s njom, Izabel se otkriva kao neko ko je toliko vezan za svoje spoljašnje vrednosti da je spreman da manipulacijom i kontrolom osigura da njena verzija sigurnosti ostane netaknuta. Kroz Izabel Mom prikazuje tu suptilnu, a ipak snažnu zamku duhovne prostitucije – ona veruje da je stabilnost njen jedini izlaz, ali u toj težnji za komforom ona gubi samu sebe.
Sa druge strane, Sofija predstavlja drugi oblik duhovnog pada – samouništenje kroz koje se gubi svaki osećaj za granicu. U prošlosti, Sofija je pisala poeziju i bila kreativna osoba, ali nakon što su je zadesile životne nesreće, njen život postaje obeležen bolom koji ne može prevazići. Ovaj tragičan gubitak dovodi je do alkohola i promiskuiteta, ne zbog moralnog pada, već zbog očajničkog pokušaja da ublaži prazninu i tugu koja ju je zadesila. „Pretpostavljam da je za nju bio kraj sveta kada su joj muž i dete poginuli,“ beleži pripovedač o Sofiji. Za nju, oštra ivica života postaje svakodnevica u kojoj jedini preostali izbor deluje kao potpuna predaja destruktivnosti.
 |
| Henri de Toulouse-Lautrec, Rue des Moulins, 1894, izvor slike: wikimedia commons |
Lari se prema Sofiji odnosi sa dubokim saosećanjem, jer prepoznaje u njoj onu sirovu autentičnost koju društvo ne može da vidi. Iako je njena destruktivnost očigledna, Lari je ne osuđuje, već vidi osobu koja je preživela gubitak i koja se ogolila pred svetom u potpunom odsustvu maske. Njegovo saosećanje prema njoj proizilazi iz razumevanja njene patnje, što ga dodatno udaljava od društva koje bi je osudilo. Dok se Izabel skriva iza društvenih vrednosti, Sofija se ne može pritajiti pred sopstvenim bolom, već je prisiljena da ga živi i nosi sa sobom.
 |
| Diogenes (1882) by John William Waterhouse, izvor slike wikimedia commons |
Kroz ove likove, Mom istražuje pitanje šta je prava sloboda – da li je to izbor da se preživi uprkos gubitku, kao što čini Sofija, ili je to prilagođavanje društvenim normama u zamenu za sigurnost, kao što bira Izabel? Larijev put ka samospoznaji ne uključuje te kompromise; za njega, istinska sloboda ne podrazumeva prepuštanje ni jednom od ovih ekstrema, već hodanje opasnom „oštricom brijača“, gde nema mesta za maske ili izdaju sebe.
Roman tako postaje meditacija o autentičnosti, o ceni koju plaćamo kada žrtvujemo unutrašnju slobodu za prolazne vrednosti i društvenu sigurnost. Kroz likove Izabel i Sofije, Mom nas podseća da je ona prava duhovna prostitucija često skrivena u svakodnevnim izborima, ali da istinska sloboda pripada samo onima koji se usude da hodaju oštrom ivicom brijača, bez obzira na cenu.
Literatura:
Mom, V. S. (2016). Oštrica brijača (prev. Tatjana Bižić). Beograd: Laguna.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment