Oblak Kaktusa

Stidljivi Lav, by Lili Bluz, eksperimentalna obrada I nestao je bol iz tvog doma, Arlijane, Mesec se ugasio – plamen se smirio s vetrom. Kuća je pala, temelji u prah se sveli, Nestao je svet – ali drugi svet je rođen. To nije novi svet, već preobraženi stari, Onaj što leži ispod buke, ispod vetra. Sad, kad si srce uskladio s ritmom Zemlje, Majke tvoje, što te vodi ka unutrašnjem miru. Oslobodi se, raširi orlovska krila uspavana, Nosio si ih skrivena, iza svojih misli. Rastani se s vešticama – oplakale su te već, Prigrli stražare, anđele, demone i senke. Ne ugasi se, Arlijane – pusti se vetru, Neka te mir vodi, neka te preobrazi. Ovog puta bez žara, bez buke, bez pada – Kula neka padne sama, spokojno nestajući. Zavedi život, jer ni on tebe nije štedeo, Pregledaj bunare, gde je voda teška tekla. Tamo je tvoj lek, tvoje sidro i tvoje srce, A nakon toga – stvaranje koje nema kraja. Piši bojama koje niko nije naslutio, Govori rečima koje su starije od jezika. Pokreni se – kao reka koja nosi...

Grafit u Lisabonu, izvor slike wikimedia commons „Haos je red koji treba odgonetnuti. Knjiga suprotnosti.“ – ovom rečenicom Žoze Saramago započinje svoj roman Udvojeni čovek , suptilno hvatajući paradoksalnu prirodu sveta u kojem živimo. Haos nije puki nered, već dublja struktura, red koji još nije spoznat. Saramago, kroz priču o Tertulijanu Maksimu Afonsu, koristi metaforu dvojnika da postavi pitanje identiteta i suprotnosti, ali i da nas podseti na zagonetnu prirodu stvarnosti: ono što izgleda kao potpuni haos često krije skriveni poredak. Na isti način, teorija haosa, naučni koncept koji je izrastao u filozofsku paradigmu, vodi nas ka preispitivanju pojmova reda, znanja i postojanja. Teorija haosa, jednostavno rečeno, proučava kako i najmanje varijacije u početnim uslovima mogu izazvati velike i nepredvidive posledice. Ova ideja dobila je svoj prvi naučni oblik u radu francuskog matematičara Žila Anrija Poenkarea krajem 19. veka. Proučavajući „problem tri tela“ – pokušaj da se pred...

Ruža je nikla iz betonske pukotine, ali nije nosila u sebi ni simboliku života, ni ljubavi, ni bilo kakve romantične ideje. Njene latice bile su prljave, posute česticama smoga i kapljama ulja iz obližnjih mašina. Ljudi su je ignorisali, prolazili pored nje bez ijednog pogleda, osim jednog čoveka koji je zastao i pljunuo pored nje, kao da je njen rast uvreda za tlo. „Ne pripadaš ovde,“ rekao je tiho, više sebi nego njoj. Ruža, naravno, nije odgovarala, ali njeno trnje izgledalo je kao da prkosi njegovim rečima. On se sagnuo, gledao je izbliza, kao da pokušava da razume njen smisao, a zatim posegnuo rukom. Nije to bio gest nežnosti, već nečega između radoznalosti i potisnutog besa. Prst mu je zakačio jedno od njenih oštrih bodlji. Kap krvi pala je na njene latice, crvena na mutno-ružičastu. „Glupa stvar,“ promrmljao je dok je sisao prst. Ali nije otišao. Stajao je i dalje, posmatrajući je kao da očekuje nešto – odgovor, objašnjenje, bilo šta. Ruža je bila nepokretna, tiha, ali njeno pri...

 „Stranac sam došao, stranac odlazim.”¹ ... U sobi bez zavesa, gde se staklo magli od daha, sedela je figura, kratka poput uzdaha. Papir na stolu, mastilo crno, kapalo je sporo, kao da meri vreme koje nije njegovo. Pivo se penušalo u čaši – ne piće, već zavesa za prizore što pulsiraju ispod kože. Talas prolaznosti udara tiho, poput vetra što lomi trsku na jezeru. Na klaviru, gde pauci tkaju mreže, leže note: ne zapisane, već zarobljene. Svaki udar prsta vraća pitanje: „Da li trajemo u zvuku ili u tišini posle?” Koraci ispred vrata raskidaju tišinu na deliće. Ulazi senka – ili možda pesnik – s cvetom što vene u šaci. „Ovo je lepota,” kaže, „ali samo dok traje.” Ruke su mu bile teške, kao da nose svet koji niko nije tražio. A na obodu čaše ostaje trag prstiju, prolazan i mokar, kao da govori: „I ovo je bilo.” Veče se lomilo u sebi, a grad, van prozora, sanjao je nečije poluozbiljne snove. On je svirao, ne za mase, već za one retke, što u tišini pronalaze svet. ¹ „Stranac sam došao, s...

Material, digitalna obrada, LB Dobro jutro, narode, neka vas zvuci skrivenog grada obaspu purpurnim kapljicama ružine kiše. Setite se starih predela, koraka po mokrim ulicama, slučajnih prolaznika, igranja među drvećem, dok je vetar šaputao priče koje smo zaboravili. Na putu je neko – nevidljiv, tih, neuhvatljiv. Kapljice vode klize niz napukli kamen, u naborima senki stvaraju tok. Kao da tu ima više od kiše, više od oblaka što se nadvijaju nad gradom. Ulice govore tišinom. Kroz pukotine asfalta, drveće pruža ruke. Zar ga ne čujete? Taj šapat u vodi što umiva vaše lice, hladi kožu, spira teret dana. Priroda nas posmatra, očima koje nikada ne trepću. Mi hodamo, zagledani u kišu, u tišinu što kaplje sa fontane – u vodu koja pamti. Zar ne osećate? U svakoj kišnoj kapi, u svakom dahu vetra, skriven je glas. On peva o nama, o putu iza horizonta i o svemu što još možemo biti. Razneseni Svemir, Vladamir Tomić, Oblak Kaktusa Iznad grada Podrži naš blog! Za upla...

Naslovne korice prvog izdanja Don Kihota, izvor slike: wikimedia commons „Kad se čini da je i sam život ludilo, ko zna gde leži granica između razuma i ludila? Možda je previše praktičnosti ludilo. Odreći se snova – to može biti ludilo. Previše razuma može biti ludilo – a najluđe od svega: videti život onakvim kakav jeste, a ne onakvim kakav bi trebalo da bude!“ (1) Servantes, Don Kihot Don Kihot, plemeniti ludak koji juri divove, i Goreng, tragični heroj u distopijskom zatvoru zvanom Rupa (El Hoyo na španskom) , dele sudbinu onih koji se bore protiv nepravednih sistema. Iako razdvojeni vekovima i fikcijskim univerzumima, njihovi ideali i porazi oblikuju istu srž: gde leži granica između ludila idealizma i pragmatične pokornosti? U njihovim borbama pronalazimo alegoriju o ljudskoj prirodi, društvenim nepravdama i suštinskom pitanju: da li je borba za pravdu ikada istinski uzaludna? Don Kihot na slici Onore Domijea, izvor slike: wimedia commons Don Kihot Migela de Servantesa simbol je u...

Scena iz filma Mreža, izvor slike wikimedia commons Generacije naših roditelja, ali i mi, koji smo gledali dobre filmove, sigurno se sećaju čuvenog filma Mreža (Network) iz 1976. godine, u kojem se izgovara rečenica: „Svet je jedna velika korporacija.” (1) Danas ta rečenica odjekuje kao proročanstvo, posebno u vremenu kada ideologije, nekadašnji stubovi društvenog sistema, izgledaju kao prazne ljušture – alati za mobilizaciju masa radi prolaznih interesa. Često u medijima čujemo optužbe na račun pojedinaca, uz etikete poput „ fašista” ili „nacista” . Ipak, ti isti mediji – koji su tokom pandemije kovid-ludila bez pardona ignorisali glasove naučnika i stručnjaka čiji stavovi nisu bili u skladu sa zvaničnim narativom – nisu pokazali spremnost na stvarnu raspravu. Umesto toga, etikete su često korišćene kao sredstvo diskreditacije. Nedavno sam naišao na članak u kojem je Ilon Mask optužen za podršku neonacističkoj partiji iz Nemačke iako u stvarnosti nije reč ni o kakvim neonacistima. ...

Izvor slike wikimedia commons, Vodonoša Jedna od ključnih simboličkih karakteristika Vodolije, koju valja napomenuti, jeste njen paradoks – iako je Vodolija astrološki znak vazduha, uvek je prikazana kao figura (ženska ili muška), koja nosi krčag s vodom. Na prvi pogled, to deluje kao nelogičnost, ali u toj kontradikciji leži dublja poruka. Voda simbolizuje osećanja, intuiciju i duhovnu suštinu katkad i nesvesno, dok vazduh predstavlja intelekt, um i racionalnu dimenziju. Vodolija je, dakle, simbol intelekta koji nosi odgovornost prema vodi – prema osećanjima i duhovnim vrednostima. Krčag se može interpretirati kao simbol izbora: voda u njemu može biti prosuta, izgubiti se i uništiti sve što nosi, ili pak očuvana, pretočena i upotrebljena kao snaga obnove i prosvetljenja. Doba Vodolije je upravo ta prekretnica u kojoj čovek mora pronaći ravnotežu između uma i srca, racionalnog i intuitivnog, svetlosti i dubina. Hoće li krčag biti prazan ili pun, zavisi od odgovornosti svakog pojedinca...

Filipino Lipi, konfrontacija Apostola Pavla i Petra sa Simonom Magom, izvor slike: wikimedia commos Priča „Simon Čudotvorac“ iz zbirke Enciklopedija mrtvih Danila Kiša priča je o sukobu ideja, o sudaru vere i sumnje, o ljudskoj težnji da spozna istinu izvan granica nasledne, obavezujuće istine. Kiš, majstor literarne preciznosti, u Simona ugrađuje sve ljudske kontradikcije – radoznalost i opsenarstvo, slobodu i greh, filozofiju i akrobaciju. Njegova pojava, s minđušom u obliku zmije koja guta sopstveni rep, postavlja nas pred pitanje: da li je svet večno zarobljen u ciklusu stvaranja i uništenja, vere i obmane? Simon, lutalica i čudotvorac, javlja se na „prašnjavim putovima koji presecaju Samariju“ (1) sedamnaest godina posle smrti Isusa Nazarećanina. Njegov izgled već nosi naznaku mita: „Jedno mu je oko bilo veće od drugog, što je davalo njegovom licu pomalo sarkastičan izraz.“ (2) U levom uvu nosi minđušu uroborosa, simbola beskonačnog ciklusa, dok se opasuje lanenim konopcem...

Vilijam Blejk, The Four Zoas, izvor slike: wikimedia commons Blejk nije slikao svet onakvim kakav jeste, već kakav bi mogao da bude kad bi mu se pridodala sva ljudska unutrašnja stanja, ona koja obitavaju na granici misli i sna. Njegova vizija Nabukodonosora  inspirisana biblijskom pričom, predstavlja sliku dubokog, unutrašnjeg ludila koje proklijava iz ljudske gordosti.  Nebuchadnezzar, Tate impression, izvor slike: wikimedia commons Kralj Vavilona, kleċeći na sve četiri, gubi oblik i dostojanstvo, preobražavajući se u zver. Kandžama grebe zemlju, kosa mu postaje perje, a uplašene oči – kao bez dna, ispijene strahom pred sopstvenim padom. On je u trenutku svog najvećeg ponosa dotakao bezdan i prepoznaje da se uzdigao previsoko. Blejk u tom trenutku vidi univerzalnu istinu: čovek koji odbaci viši poredak, duhovnu vertikalu, završava na kolenima, baš kao Nabukodonosor.  Slika je ogledalo unutrašnjeg haosa, trenutak kada se misao pretvori u urlik, a razum preda divl...